ШАРГОВАЧКА ПРИЧА КОЈА ЛУТА СВИЈЕТОМ

¹Ријеч је о папи Јовану Павлу II, који је 22. јуна 2003. године, дошао у Бањалуку да у самостану на Петрићевцу прогласи Ивана Мерца, католичког лаика, блаженим у његовом родном граду. Да Ивана Мерца, који је још давне 1928. године умро, а који се држао девизе Aut Kathotirus aut nihil, Или католик или ништа, прогласи за свеца на месту, гдје је, тада када је створена усташка творевенина Независна Држава Хрватска, у току Другог светског рата, 5. фебруара 1942. године одржан састанак, којим је руководио фратар самостана Вјекослав Филиповић. На том састанку донесена је одлука да се сутрадан, 7. фебруара, изврши покољ српског живља на подручју приградских села Дракулић, Мотике и Шарговац, што је и учињено, када је за један дан, под вођством фратра Филиповића побијено, поклано, измасакрирано 2298 људи, жена и деце српске националности.

Свети оче¹, мада вам се јављам тек сада, јављам вам се за свагда. Јављам вам се са дна васионе, гдје живим и оностраним и овостраним животом, тако да не знам гдје сам. Јављам вам се из луде куће гдје су ме за живота стрпали. Чак нисам ни знала да сам у лудници, јер је све нормално било – кућа је и прозоре, додуше изопачене, имала. Када сам свијет промијенила, лудило се наставило у мојој глави, у којој је општи хаос. Ја јесам у лудници, али нисам луда. Чак ми је на овоме свијету, гдје сам тобоже жива, боље, него у вашем, тамо. Али су ме сјећања издала, тако да не знам ко сам, ни чија сам. Не знам да ли сам рођена као католкиња, тада када је било враћање православаца вјери отаца. Када су несједињени превођени на католичанство у којем вјечно спасење могу наћи. Не знам да ли сам Хрватица у тијелу Српкиње, или обрнуто, ни чије име носим, своје или помазано.

Име је лажа, а Бог је истина.

Свети оче, престављам се као Добрила Мартиновић, као учитељица која је радила у Народној пучкој школи, у којој су католичка дјеца и дјеца православне вјероисповјести ишла. А Народна пучка школа се налази у Шарговцу, надомак Бања Луке, која је, тада када је успостављена Независна Држава Хрватска, требала бити главни град те државе и звати се Антиград. Неки ће вас увјеравати да је то Антин Град, али то није истина. Ја вам из своје главе, из припитомљене луднице, тврдим.

Историја је лажа, а Бог је истина.

Свети оче, у то вријеме, у тој новоствореној држави, нико у њој није могао да живи осим Хрвата. Ко није хтјео да се покрсти, усташе су знале куда ће с њим. Тад није било грехота убити ни мало дијете од седам година, ако је сметало усташком напретку. А православна дјеца, тај влашли накот, сметал су. Како је greace ides, nula fides, како је грчка вјера, никаква вјера, трбало је тај гркокатолички одрод почистити гвозденом метлом из Народне пучке школе у Шарговцу, гдје сам ја, по несрећи, учитељица, била. А ваша црква је, у циљу стварања Civitas Dei, гвоздену метлу одобрила, и чак апеловала, уздајући се у вашу милост, да онима који у том патриотским раду понекад прекораче уске границе вјерског морала и етике, да им опроштај да.

Опроштај је лажа, а Бог је истина.

Свети оче, седмог фебруара по грегоријанском календару 1942. године упала је у школу Усташка сатнија Друге тјелесне бојне Анте Павелића, коју су предводили натпоручник Јосип Мислов, сатник Никола Зелић, те неки жупник из самостана Петрићевац гдје ви требате католичког лаика Ивана Мерца, који је љубио Цркву и Христова Намјесника, који се борио за Апостолску Столицу, и као орао хрватској омладини показао пут ка сунцу, учините блаженим, односно прогласите за свеца. Свеца, тако се каже. Е, тај неки жупник из самостана Петрићевац је фра – Мирослав Филиповић, мада други мисле да је фра – Томислав Филиповић, а трећи фра – Вјекослав Филиповић. Но, сва та мишљења су недјелотворна, пошто је ријеч о једној истој Сатони. Сатони којој је Бог име напустио.

Сатона је лаж, а Бог је истина.

Свети оче, фра – Сатона је мене натјералада узмем Књигу Разредницу те да одвојим дјецу православну од католичке дјеце, да раздвојим дјецу коју сам вољела више него ове очи на које гледам. Када сам их раздвојила, ја не знам шта је са дјецом било. Кажу да су црнокошуљаши, ја то нисам видјела, натјерали католичку дјецу да присуствују, у циљу стицања потпуног усташког васпитања, као каквој лекцији, тој тужној представи, да посматрају како курвини синови убијају њихове вршњаке, али ја не знам како су их убијали, да ли су себе или њих побили. И не знам гдје, да ли у учионици, у ходнику, на степеницама, у школском дворишту, или на страницама читанке. Сјећам се само њихових благословених очију, погледа који је вапио да им помогнем, док су крвници из руке у руку топузице премјештали, а ја им помоћи нисам могла.

То је најстрашнија слика коју сам у свом памћењу из вашег свијета понијела, јер ја одавно нисам од овога свијета.

Шта је даље било, то у причу не може да стане.

Оно што је изванразумско, то не може да се исприча.

Прича је лажа, а Бог је истина.

Били су до зуба наоружани, и сви су, изузев оних који су их водили, то сам по говору закључила, из Херцеговине били. Послије су неки причали да нико од њих ватрено оружје није употријебио, да се дјеца не би препала. Не знам због чега су послије многи приповједали да су дјецу која су тек прогледала убијали ножем који се звао бод, усташки бод, тољагама, сјекирама, вилама, бајонетима, а највише мталном куком на дрвеној дасци званој србомлат. И причали су да су их убијали искључиво тупим предметима, да се не чује. Ја то не могу посвједочити. Ја се само сјећам њихових очију које су милост искале. Те очи никада нећу заборавити. Очи у којима је био страх, вапај, ужас, умирање! И још се једног детаља сјећам. Сјећам се да је један од кољача, док је у руци србомлат држао, да му је крв руменила подсјечене нокте, и да је други кољач одскочио корак уназад да га неби упрскао распрсли дјечији мозак из разбијене главе, и да је снијег њихове крикове упијао.

Осталог се не сјећам.

Само њихових очију које су ме и у сновима прогониле, па ми се чинило да са ума силазим.

Ниједан злочин не може бити грозан као онај који га чини.

Злочин је лажа, а Бог је истина.

Свети оче, није истина то што је у свом опширном извјештају италијански конзул јавио да је 7. фебруара 1942. године у Народној пучкој школи побијене 56 православне дјеце, ни то што су педантни Нијемци забиљежили, да је побијено 53 дјеце. Разумите ме, у стању у којем се налазим, не могу са жртвама да лицитирам. Нијемци би били у праву да је Курузовић Драгица тај дан у школу дошла, али није. Она је тај дан отишла код тетке у Борик, па није заклана. Свиједочим вам са онога свијета, пошто ме ни један овоземаљски обзир не обавезује да не говорим истину.

Математика је лажа, а Бог је истина.   

Свети оче, када сам доживјела ту част да полудим, све је готово било. Али нисам ја полудјела што нисам могла да носим слике које су се у мојој сузи непрестално огледале, што сам видјела сцене на које са човјека перу све што је пролазно и са великом енергијом сугеришу смисао и бесмисао живота, него сам скренула тада када ме је послије масакра људски накот натјерао да у Главни уменик, који се преобратио у Крвави прозивник, поред имена сваког закланог дјетета да је оно умрло природном смрћу 7. фебруара 1942. године. Ја то  себи нисам самјела дозволити, да ме тако понизе, да својом руком у Главни именик упишем да су дјеца природном смрћу умрла! За тај дио ја признајем своје гријехове.

У име Исуса Христа и Дјевице молим за опроштај.

Нека ми Свевишњи суди.

Од тада сам неутјешена. Од тада не могу да се смирим, и никада се нећу смирити, ни спасити. Та несмотреност је моја казна. Она се изродила у сјетилност која ме на парчиће растурила, тако да сам се скроз удаљила од своје савршености. О томе како сам полудјела, знам мало. Вјероватно, оно што је претходило није се могло заборавити. Дан и ноћ сам се растурала од живаца. Нерви су ми били напети, тако да су дамарали ужасом. Осјећала сам се свакако, чак и као пашче. Да би себе утјешила, сањала сам да сам ништа, али то није помогло. Знам тренутак када ми се тијело сплело у нервни систем, када се заглавило у хиљаду збрканих вена, када сам почела да се одупирем дисању, када сам помислила да све ово још једном не бих могла преживјети, а нисам ни ово, тачно знам како сам се осјећала тада када су ме прогласили оностраном, а онда у очај зазидали.

Ја сам сада од онога свијета, у свом коначном свијету.

Човјек може све да преживи осим смрти.

Смрт је лажа, а Бог је истина.

Свети оче, пошто ви као ходочасник путујете широм свијета, пошто се као путујући папа бавите трговином индулгенција и откупом дионица, и опростом гријехова, само неко ко је видио и једну и другу страну, ко живи и оностраним и овостраним животом, има право да вам каже: Маните се путовања, маните се љубљења писте и подизања дјеце са уштирканим кошуљицама и чипкастим сукњицама изнад себе и глађења њихове косе, маните се благосиљања пастве подизањем руке – загледајте се у вјечност.

Доста ми је смисла, доста ми је лажног морала, доста ми је суза над погребом ошштим.

Из покоља се никада никаква правда није родила, па неће ни из овог.  

Некад нисам знала, али сада знам, да не постоји ни исток ни запад, већ да постоји само Ватикан.

Кад сам сазнала да као путујући свједок јеванђеља долазите на мјесто гдје је злочин посијан, да ће личност вашег угледа доћи на мјесто гдје је дан уочи покоља одржан састанак, на којем су учествовали бивши велики жупник Виктор Гутић, бањалучки жупник др Никола Билогривић, предсједник суда Стиловић и више свећеника, надала сам се да ћете у име Римске курије посјетити и Народну пучку школу у Шарговцу. Да ћете доћи на мјесто гдје је злочин учињен под заштитним погледом Свете столице. Да ћете доћи у данашњи Српски Милановац, на мјесто лешева и дима гдје је невина Христова крв липтала, гдје је гашено угљевље, да се поклоните трону гдје је једна пучка школа заклана. Да ћете доћи да чујете гласове поклане дјеце која школом лутају, да чујете њихову мртву грају, њихове мртве радости, њихове мртве пјесмице које су пјевали и рецитовали.

Била сам спремила картон, не картон, него обичан новински папир на којем су била исписана имена поклане дјеце, али ми нису дали да га поставим, да га било гдје објесим. Нигдје, ни на огласну таблу, ни на улазна врата, нити да га окачим о било које дрво у школском дворишту.

Чак ни на школску ограду.

Само ме не питајте ко није дао. Замислите, није дало Министарство просвјете Републике
Српске. Мјесна заједница је била за то, и грађани, и Управа школе, и школски одбор, а Министарство просвјете није.

Кажу није вријеме за то. Ми треба да градимо мостове, а похабани папири са именима поклане дјеце опет ће узнемиравати духове. Кад треба српска истина да изађе на видјело, онда није вријеме! Е јесте, вријеме! Оно, вријеме, што буде више пролазило, прича о покланој дјеци све ће чешће свијетом лутати и све више људску савјест пећи.

Јер, има прича које никада не могу да остаре. Оне се крећу а да се са мјеста не помакну. Такве приче могу себе да надживе, могу од убоја да бране, од гујавица, жаовица и злих сила, и могу да трају бесконачно.

Не могу се ни спалити, ни уништити ни затурити.

Не могу се закопати, и тако избрисати.

Не могу се поклана дјеца учинити безименим, не могу се тек тако у празнину истрести.

Свети оче, новински папир није лажа! Њега никакав снијег не може замести, никакав вјетар подерати, никаква киша сапрати, никакво сунце спржити, никаква ватра спалити, никакав коров прекрити, ма колико нејачак и порозан био. Ма колико блиједио, пропадао и трулио, испод њега ће све разговјетније, као када се кокице кокају, васкрсавати имена посмрчади.

Радојка, Симеун, Јован, Јелена, Душан, Душан, Јованка, Душан, Драгомир, Мара, Милан, Остоја, Милева, Ђуро, Милан, Душан, Госпава, Драгица, Радмила, Милорад, Остоја, Славко, Душан, Зорка, Гојко, Здравко, Милан, Остоја, Бранко, Драгица, Славко, Љубица, Милева, Мара, Митар, Даринка, Нада, Светозар, Бранко, Видосава, Јован, Милош, Здравка, Стамена, Анка, Бранко, Милева, Марија, Нада, Живко, Милан и Миливоје.

Мора правда у неком вишем облику да постоји.

Мора да постоји неки судија који не гријеши.

Лаку ноћ, Оче!

                                                                                                                                             Тихомир Левајац

                                                                                                                             Превео Душан Б. Раковић

Спомен плоча 52 страдалих ђака 

Дневник учитељице Мартиновић

Мјесто злочина ОШ "Ђура Јајшић"

ДА ЛИ МАЈКЕ И САДА РАЂАЈУ ОБИЛИЋЕ ИЛИ МЕТРОСЕКСУАЛЦЕ!?

Ах..Јадно мушко! Кажу само се лицка и још и нерадник, а ја затрпан обавезама око преживљавања и борбом за стварањем најосновнијих животних потреба. Без посла, мука је то.. ионако ми се и ништа не ради, ко да ме разуме, разумеш?! Стићи престиж је једнако немогућа мисија али вреди покушати. Али има и наде.. Може да се поради на изгледу. То је сада ин.. мада то је увек ин! Теговима поправим мишиће, попеглам се, сикс пак и мора да упали, надам се...Дугометражно туширање, чупкање обрва, крема за лице мало гела у косу, јефтин мирис може да прође са мало више спрејања. Теснија мајица млађег брата који се увек опире зато што заувек изгуби своју мајицу јер постаје моја хе хе.. Ипак треба да се оцртау мало мишићи. Због изгледа се мора много одрицати и има ту улагања, разумеш?! Толико утрошеног времена мора да донесе плодове, капираш! Седим у кафићу са Денијем, иста екипа, нисмо отмено друштво али стално планирамо да се отмемо. Руку на срце шминкерисање нам иде од руке, толико миришемо да једноставно овако угланцани и нисмо за некакав физички рад. Позирање је врста посла, треба човек бити искрен има ту доста посла. Замисли да сад идем нешто да радим.. Па канцеларијски посао и није за овакве фраере, ипак за овај лукинг има третман које је озбиљан и дугорочан. Знаш ти који је ово посао, хало?! Цела поента је скоцкати се за кафић. Мода ти је данас све, или јеси или ниси. Брате ако немаш тач скрин, бриши, нико те неће, ни да те гледа док пијеш кафу у друштву. Бууу...Ипак, мора се у том правцу, или јеси или ниси. Руку на срце, данас мораш бити мацан у правоме смислу. Мјао мјау! Кафић је центар збивања, ту се све дешава али и некад ништа се не дешава...

-Еј Дени, си чуо ти за Обилића?
-Ам, шта? ...фудбалски клуб, па јесам, шта ме питаш тако глупо питање, уопште?
-Брате, говорим ти за Обилића што се крљо са турцима брате, Марко краљевић и ти ликови..
-Ма дааај, смараш, на њих си уплатио тикет у кладионици па си фасово лову, сад мени продајеш причу о Марку Обилићу..
-Марко Обилић? Појма немаш.
-Аха ти си ми као зналац, зар ниси сам причао да си понављао годину због историје, ам?
-Дај ћути, нерадниче!
-Нерадик? Мооолим, ја ти нерадик.. знаш ли само који је посао само слушати то што ти причаш? Наравно да не знаш, до сада бих био милонер, какве само идеје ја имам..
-Дискавери ти је испрао мозак знаш, сад мислиш да си најпаметнији и све живо знаш а не знаш Обилића, ха!?.

Разговор прекида конобар,

-Господо да ли желите да наручите неко пиће!?
-Сачекај мало, чекамо ортака да дође... где сам оно стао!?
-Ееј, провали овог лика што иде овамо, јел оно Сима што држи пекару?
-Јуу да бре..уу види га како се постаро нисам га видео још из средње, баш не држи до себе, сав се одвалио од переца, види га како је дебео и масан, прави њосви.. хало Моси, ееј!!!
-Еј људи па где сте? Нисам вас видео сто година..
-Ееее Моси фацо ајде да седнеш са људима, ако можеш да се утиснеш у ову столицу хе хе.. Аа чули смо да си отворио неку пекарицу, нећеш да частиш..
-Ма.. људи..пуф..уф! ам..није тако, нема се времена, посо, кућа, жена, обавезе знате колико је то све заједно посла, ма преко главе уyy..
-Ахаа...даа
-Ayyу ал су им тесне ове столице овдее..како можете уопште да се жуљате на овоме?
-Не брини Моси ја ћу да зовнем конобара уместо тебе.. где је онај мали смарач сад кад треба, ало бре ееј!!

Дописник за Дневнике дебели Моси!
Пс. метросексуалац је “урбани мушкарац који има снажан смисао за
естетику и који троши велику количину времена и новца на свој изглед и
начин живота”.