Вечерња служба је била предивна, онако како
само зна бити када се двоје и више саберу у име Његово. Вечерас нас је било
много више од двоје, слава Богу. У госте нам је долазио игуман манастира из
Србије. Пуна црква. Дочекали смо га онако Аврамовски, што би често знао рећи један наш игуман, старјешина манастира из
јужних дијелова нашег српског етноса. Читао се Акатист Пресветој Богородици Млијекопитатељници,
а на крају смо сви миропомазани. Прелијепо...Божији благослов.
Након завршетка вечерње молитве већина се народа,
наше браће и сестара, разишло куд који, а само се неколицина нас задржала да
чује још коју драгоцијену ријеч од наших свештеника, да нахранимо душу уз
пријатан разговор и уз топао чај или нешто слично, како је већ обичај. У
парохијском дому сва су мјеста била попуњена, не имадох гдје да
сједнем...стајаћу, нема везе. Међутим примјетио сам једно упражњено мјесто
поред једне средњовјечне сестре пријатног и благог изгледа, која је већ ушла у
види се пријатан разговора са младићем, нашим братом из парохије са штакама
који је имао здравствених проблема, тј. у питању је саобраћајна незгода која се
догодила прије неколико година. Сједох поред њих. Средњовјечна сестра није била
из наше парохије, дошла је да присуствује вечерњој молитви коју је предводио
наш гост, игуман манастира из Србије. Разговор се се одвијао на све стране,
стигло је и послужење, неко је узео кафу, неко сок, кекс итд. Хтјео или не
морао сам чути све шта се прича у мојој близини, чекао сам прилику да се и ја
укључим у разговор. Док сам чекао прилику за прикључак привукао ме разговор
средњовјечне сестре и нашег брата на штакама...:
- - Јао што је вечерас било лијепо! Баш сам задовољна. Знате ја сам већ била
код оца игумана у манастиру у Србији...прелијепо је...Ми овако често идемо на
поклоничка путовања по светим мјестим...мислим да нема светиње гдје нисам била-
рече сестра окупљенима око себе па се потом директно обрати младићу до ње – Опрости
што те питам...можда је мало незгодно...али занима ме шта се теби десило? –
упита сестра пажљиво.
- - Ма шта да вам кажем – осмјехну се младић – младост лудост, како
кажу...брза вожња на мотору и...ето ме ту...
- - Па...шта доктори кажу? Хоће ли бити боље?
- - Зависи од доктора до доктора, неки само слијежу раменима, неки овако,
неки онако, неки опет кажу све је у Божијим рукама...мислим да су ови послиједњи у праву, јер Господ зна шта је најбоље за нас иако нама то често не изгледа
тако – са смиреним изразом на лицу рече брат инвалид.
- - А гдје си се све лијечио ако смијем да питам?
- - Наравно да смијете. Лијечио сам се свугдје гдје су ме доктори упућивали.
Ишао сам чак и у
- - Па је ли шта помогло?
- - Па, слава Богу, видите...то је - што је. По свему судећи да ћу остати
трајни инвалид, али слава Богу опет кажем, нека буде воља Његова...-рече младић
задовољно.
- - Брате – рече она – можда се ниси обратио на праву адресу. Имам ја једног
пријатеља чуда чини, нема болести коју није излијечио, диже из мртвих! – са
поносом рече сестра брату инвалиду.
(Брат
је опрезно и испитивачки гледа)
- - Ма чудотворац један, видјећеш...да те спојим са њим? Помоћи ће ти
сто-посто – рече сестра озарено – он је наш најпознатији биоенергетичар, мораш
га посјетити, само ћеш видјети!
- - Биоенергетичар ?! – рече брат изненађено.
- - Даааа...одличан је, можда си чуо за њега...мораш га посјетити!
- -Рекли сте ''биоенергетичар''?! Надам се сестро да нисте
свјесни шта ми предлажете...Ви хоћете да ме одвојите од Господа и на ми душа
касније нађе на тамном и хладном мјесту? – рече младић са озбиљним изразом на
лицу.
- - Алиии...моооолим?! Ја?! Па ја хоћу само да ти помогнем...имам најбоље
намјере.- рече сестра изненађено.
- - Знате ли да је пут у пакао поплочан добрим намјерама? Ви сте мени,
вјероватно несвјесно, понудили помоћ људи који су још у Старом Завјету навукли
проклетство на себе сарађујући и другујући не са Господом сигурно... Већина тих
људи није ни свјесна шта ради и са ким
сарађује.
- - А како ти знаш да то што он ради није од Господа? Како? А и уосталом, ти
си болестан, теби је потребна помоћ!...Господ је милостив, опростиће – рече сестра.
- - Сестро, Господ јесте милостив, али ја бирам да ли ћу се приклонити Њему
или неком другом. Од моје слободне воље зависи да ли ћу бити са Њим или против
Њега, а против Њега се може бити и несвјесно, а то је најчешће. Ја вјерујем да
ми је ово дато на спасење, ако претрпим, наравно. Господ нам даје онолико
колико можемо поднијети да би се спасили. Ја не бих да за ово мало пролазног у
овом животу ризикујем вјечност. А питате ме како знам да та његова дјела нису
од Господа? Сестро, зашто би Господ, који је све нас позвао у Цркву ради
спасења и живота вечног, дјеловао сада преко неког енергетичара? Опет кажем, од
кога ваш пријатељ добија ту назовимо моћ мислим да ни он сам није свестан, само
увјерен сам да не добија од Бога. Уосталом, да је у биоенергетици спас Господ
Христос би њу проповиједао а не Јеванђеље. Зар ви сестро не знате да је Црква
строго забранила посјете људима који се баве том работом? То би ви требали
знати...Праштајте сестро, без икакве љутње, али одбијам помоћ вашег „пријатеља“...
Сестра
се ту нађе увријеђена, за тренутак заштути па рече:
- - Ја сам теби хтјела помоћи, а ти мени тако...- рече сестра љутито.
Црвенило
на лицу и смркнут погледа одавало је њено тренутно душевно расположење. Шутке
је попила чај те напустила парохијски дом.
„Пут у пакао је поплочан добрим намјерама“
Народна изрека
Дешавања из наше парохије.
пише М.Ц.
пише М.Ц.
