Пре
неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка
и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно
демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у
граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је
у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само
мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да
јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне,
мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам
само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни,
питала ме, да одморимо?
- О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана!
- Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф...
- Ама то није ништа за мене, хе хе... Ам, а зашто си одлучила да померамо ову
скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам?
- Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у
животу, ово ми веома значи.
- Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо.- Помислих ма како је баба могла оволику орманчину
да дигне на пети спрат није ми јасно...- Избацивањем ове скаламерије би се
ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је
братее.. ово само чекић и...
- Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? -Прекину ме у размишљању...
- Ам? Аа, ма може...
- Да ли ти одговара Зана Нимани?
- Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх.
- Пааааа, Зану Нимани!!?
- Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах.
Истог момента пустила је ЦД и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам
да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу...
Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав
сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи. Док је она певушила речи наизуст и видно
уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао,
није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант!
- Е Ивана, могу те питам нешто?
- Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак?
- У, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип, а јесил
ти емотивко?
- Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме..
- Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих..
- Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под..
Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да
мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали
намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам
обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно
покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем...
- Еј Ивана, знаш шта?
- Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу,
гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу
кажњеноме изрећи судску пресуду..
- Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! -Ивана ме
тад загрли јако, готово снажно, мислио сам да ћу да проспем смоки, тихо јој
кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми
тихо бришући сузе..
- Хвала ти Моси, друг си!
- Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен.
- Кажееш, Богу !?
- Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани!
- Ха ха ха ха...... -Насмеја се- предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо
тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој
кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео
смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао..
- Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш
хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну хех!
- Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи.
- Сад морам кући, видимо се ускоро..
- Важи, ћаоо.....
Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку
плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки
и Дени кренуше да ме зезају..
- Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха
- Ама, људи, упала мишића!
- Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа
види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама..
Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да
ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позе зезају, она
улете у журби..
- Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо....
Повиках за њом,
- Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече,
- Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо,
тупо, прегажено погледаше..
- Људи, шта ме гледате? Који је резултат??
дописник за Дневнике дебели Моси
