Обављајући своје свакодневне активности затекох
се, као и обично у дневном боравку топлог дома мог окренут леђима ТВ
пријемнику, којег су моји укућани нехотично оставили онако упаљеног да ме очима
свог екрана са одређене удаљености исптује по леђима чудећи се зашто га бар на
кратко у очи не погледам? Упослен својом уобичајеном свакодневницом трудио сам
се да га игноришем, јер будимо реални, знамо се дуго, већ унапријед знам шта ће
ми рећи, ништа паметно наравно, иако је задњих пар година обогатио свој фонд
рјечи, научио покоји страни језик, мамио ме и разбацивао се сликама и снимцима
начињеним по Америкама, Њемачкама, Аустралијама, залеђеним Половима и ко зна од
куда и чиме све не, али узалуд, поново ме није успио привући а сваки дан ме у
исто вријеме, на истом мјесту и на исти начин мами а ја трвдоглаво окренут
леђима. Међутим јутрос, иако сам би сасвим сигуран да ће бити дежа ви, да ми
неће успјети ни пера одбити, као и ни у послједње вријеме, али преварио сам се,
овај пут је моје чуло слуха независно од мене лутало по дневном боравку и
напипало звучне таласе мог ТВ пријемника. Трудио сам се да га одвратим од њега,
међутим оно, чуло слуха, се конектовало на звучник ТВ-а и неће да попусти, па
сам ја морао да први попустим, јер паметнији понекад и попусти мало.
Попуштајући чулу слуха да ме уводи у свијет иза мојих леђа, хтјео ја или не слушао
сам ТВ емисију која је имала уживо укључење у програм. Рекох сам себи да ово можда
може бити занимљиво, јер враћало ме у оне старе дане када смо преко радио-пријемника
на великом одмору слушали дерби, свако себи у својој глави конструишући слику о
дешавањима на утакмици... али вратимо се емисији уживо... :
- ''Добар дан господине Н.
- Дабар дан госпођо, реците ми
ваше име и одакле зовете?
- Ја сам Д. и зовем из
Београда.
- Одлично, лепо, какво је време
у Београду? Има ли кише?
- Престала је господине Н. сада
је већ лепо, сунце прогријава.
- Е, драга моја госпођо Д.
реците ми молим вас шта вас мучи, или имате неко питање за нас, неки проблем
или било шта, само реците?
- Господине Н. покушавам вас
добити већ пар дана, али тешко вас је добити, али ето на крају вас добих хвала
Богу.
- Јесте госпођо, није нас лако
добити...реците госпођо шта имате, имамо мало времена, убрзо ће вести, тако да
морамо пожурити...
- Господине Н. покушађу бити
што краћа, али ја морам ово испричати, овако јавно, да цела нација зна. Задњих
неколико година чистим у Храму Светог Саве на Врачару и пре неки дан се на моје
очи десило нешто што ни у сну нисам помислила да се може десити...Наиме, затекла
сам се на главном улазу храма чистећи, када је дошла група страних туриста, који
су причали страним језиком, вероватно у обилазак наших светиња, онако окупљених
око водича слушајући шта им водич говори. Ништа није било унеобичајено, јер
свакодневно се дешава да
- Молим?! Па не могу на вер...
- Да господине Н., почео је да
уринира у храму! Ја сам му са згрожавањем пришла с леђа и викнула на њега, међутим он
се само окренуо, закопчао шлиц промрмљао нешта на немачком, мислим да је
говорио немачким језиком и кренуо ка излазним вратима...
- Па не могу да верујем госпођо
Д., шта ми причате?! Страшно! Заиста страшно...
- Да господине Н., нисам могла
да верујем шта ради један европски господин, назовимо господин, уринира по
нашој светињи. Изјурила сам напоље до њиховог водича, који је владао нашим
језиком, очигледно је био са наших простора или је водио порекло од нас и рекла
му шта се све десило у нашем храму. Међутим водич ме је благо гледао пар
тренутака и наставио је да прича да би се након неколико тренутака цела група
удаљила ка другом делу града.
- Верујте ми госпођо да нешто
овако чујем први пут. Заиста сам изненађен, непријатно...
- А замислите како је мени,
која сам присуствовала том гнусном чину, замислите!?...
- Добро госпођо Д... хвала вам
што сте се јавили и ово нам све овако јавно испричали...заиста страшно...Поштовани
гледаоци вести су већ одавно требале да крену, каснимо...а сада вести...
- Добар дан поштовани гледаоци. Вести дана: Влада Србије полако испуњава
све услове за придруживање Европској Унији... ''
Признајем, побједио ме. Овај пут је имао моју
пуну пажњу. 1:0 за сокоћало.....Затекао сам себе како сједим окренут према ТВ
пријемнику отворених уста, наравно већ одавно одступио од дневне обавезе,
гледајући се очи у очи са њим и размишљајући о култури тог човјека...Али како
не бих да се сокоћало касније хвалише по кући како ме припело на читавих сат
времена слиједило је (шкљоц - искључ)...Окренух
се поново и наставих даље са дневном активношћу, али овај пут су се моје мисли
узнемирено и са страхопоштовањем кретале по храму Св. Саве испитијући сваки
педаљ храма. Питам се какав то човјек може да уради тако гнусну ствар на тако
светом мјесту. Сачувај нас Господе 'префињене културе' европског човјека
овдје међу 'дивљим' Србима.
“Казна за гордог човека је његов пад, онај ко га чини зловољним је сâм ђаво, а знак богоостављености је његова поремећеност.”
Свети Јован Лествичник
“Само невјеровање
је емотивно по свом карактеру, што потврђују и примери прогона кад атеисти дођу
на власт. Ту се не ради о некаквом теоретском размимоилажењу, него о ђавољским
баханалијама, о жељи да се светиње униште, повреде или оскрнаве.
Архимандрит Рафаил (Карелин)
за дневнике М.Ц.
