Вучко – пас који је престао да лаје
Ја сам Вучко... Уствари, одазивам се на то име.
Живим на крају насеља. Живим у заједници са
још преко стотињак паса у псећем
азилу. Да вам појасним, да би се боље разумјели, ја сам пас. Кер. Цуко. Цеко.
Ћено. Пујто. Пашче. Џукац...или како ме све већ не зову. Вјерујем да сте ме
разумјели. Као мали доведен сам од стране неких добрих људи који су ме, како
пише у мом педигреу, нашли поред пута и предали у псећи азил да не би постао сеоска
обична џукела илити СОЏ, или случајно инициран у неку псећу криминалну групу.
Одрасто сам са својим братством у азилу. Не жалим се, није ми лоше. Устајем,
вјежбам трачање тамо – овамо, једем и лајем на звијезде. Лајање на звијезде је
једна активност, сада већ традиција, коју ми у азилу редовно упражњавамо. Ако
питате зашто лајемо на звијезде, па вјероватно зато што по ноћи нормалан пас не
може да лаје у празно, мора у нешто, мачке ноћу нешто и не виђамо, ни птице,
мрак је, људи спавају а лајати се мора, пси смо...
Већ вам рекох да сам штићеник азила за псе, градског
азила за псе...или сам био до прије два сата. Наиме, шта се десило; погањао сам
једну мачку која је, вјероватно намијерно, дошла са ове стране ограде да ме
провоцира и да поједе моје сљедовање за данас, мој оброк. Погањао сам је онако
како само пас зна мачку да погања. Трчао сам са све четири, избјегао пар
лажњака
које ми је у трку спремила, лијево - десно, лијево - десно, тако пар
пута па прође кроз неку рупу на огради, ја за њом, али не вриједи, преискусна је
за мене, попела се на оближњу шљиву и плазила се и церекала одозго. Ја сам
наравно, као што би и сваки пас радио, обилазио око шљиве и лајао према горе,
лајао према мачки, према крошњи дрвета. Лајао сам неко вријеме. Врат ме није
заболио, јер често лајем према горе, према звијездама. Лајао сам на крошњу дрвета
све док у једном тренутку нисам схватио да сам изашао ван ограде азила, ван затвореног
начина живота. Лајао сам према горе и са времена на вријеме би погледао да ли
је неко примијетио да ли сам се нашао са ове стране ограде. Нико није примијетио.
Још неки пут залајао према мачки, запријетио јој и рекао да ћемо се још
видјети, да ово није крај. Намигнула ми и опет исплазила језик. Добро мачко,
сада имам важнија посла, али...ћераћемо се још...
...Кренуо сам полако низ улицу, да видим како
се одвија живот напољу, ван азила, међу људима. Био сам опрезан. Нисам хтио да
ме сахвата нека банда, па да се са њима морам разрачунавати, или...имам ја брзе
ноге, нема потребе да се разрачунавам. Него, предмет моје изненадне авантуре је
био човјек. Желио сам да се мало изближе упознам са његовим начином живота.
Ишао сам низ улицу, њушкао лијево - десно да видим да неко није случајно закопао
неку кошћуру за црне дане, кад у том налетих на прве куће... Па да свратим мало.
Опрезно сам се, њушкајући, приближавао дворишту једног домаћина који одмах да
кажем није имао пса чувара и који је чиними се поправљао нешто на свом ауту.
Сагињао се, исправљао, сагињао, опет исправљао, нервозно и са бијесом гранао
рукама и на једном погледао ка небу, горе гдје ја често лајем на звијезде те и
он залајао, упутио читаву бујицу лавежа у којима је помињао мајку, сестру и,
што је мени лично било најнеугодније, помињао је Бога, лајао је на Бога. Нагло
сам застао, мало се сакрио у страну да ме овај људ не види, јер у овом његовом
бијесу могло би да настрада и једно невино пашче, то јест ја, зашто да не. Ово
људско лајање је некако другачије, мучније за слушати од оног нашег. Ни мало се
нисам осјећао пријатно када сам чуо људско лајање. У том тренутку, док сам
поредио наше и њихово лајање, пажњу ми привуче аутомобил који је пролазио
главном улицом, тачније точак тог аутомобила. Одавно ништа занимљивије не
видјех од тог точка, те сам се свим силама задао да га стигнем, да му мало залајем.
Стигао сам га некако, приближио му се и из све снаге залајао на њега. Како сам
му само залајао, како је то добар осјећај, чини ми се да би могао читав дан да
лајем на точак. Међутим, док сам ја лајао на точак примјетио сам једним оком да
возач аутомобила лаје на мене, исто онако како је лајао онај пред оном кућом.
Нисам обраћао пуно пажње. Ја сам лајао на точак, човјек на мене. У тим својм лајањима
упућеним мени излајао ми је све што му је пало на памет, али опет, искрено да
вам кажем највише ми је засметало када је погледао горе, према звијездама и
залајао на Бога. Ту сам стао. То ме некако жацнуло, увриједило. Зашто? Не бих
вам знао рећи...
...Након дужег лутања и њушкања наиђох на једну
продавницу испред које је стајала омања група људи, са неким флашама у рукама и
штапићима који се диме међу прстима. Изгледали су срећно и насмијано. Напокон,
ево неке веселе дружине, дружине која није љута и бијесна. Застао сам на
одређеној удељености, држао дистанцу предострожности ради и ослушкивао садржај њихове
приче. Формирали су круг. Док је један причао нешто, по свему судећи смијешно,
други су се смијали. Оно што је загребало моје оштро чуло слуха је да у свом смијеху
и они лају. Лају са осмијехом. Лају као она претходна двојица само без гњева.
Опет ме погодило оно лајање према горе, према небу и звијездама, лајање на
Бога. Иако се то лајање на први поглед чини слично оном нашем лајању, ипак
није, суштина је друга, ово њихово лајање ме некако увијек увриједи. Зашто? Не
бих вам знао рећи....
...Кренуо сам даље. Њушкајући даље низ улицу
наишао сам на човјека и жену како стоје на сред улице гранају рукама и лају,
час једно на друго, час према Горе. Заобишао сам их у великом кругу и наставио
даље. Пажњу ми је привукао још један точак од аутомобила. Уствари четири точка.
Уствари осам. Која љепота само, осам прелијепих точкова чекају на мене. Кренула
ми је вода на уста. Залетио сам се из све снаге и залајао из петних жила према
точковима, али није ми много требало да се зауставим. Власници два аутомобила,
власници осам прелијепих точкова су стајали на раскрсници и лајали један на
другог, лајали на звијезде, лајали на Бога. Нисам хтио да чујем садржину тих
лавежа, не могу више да слушам те тешке ријечи. Било ми је доста, превише. Окренуо
сам се и право уз улицу назад у свој дом, у свој азил. Није ми много требало да
дотрчим кући. Ушао сам кроз ону исту рупу на огради, срећа нико није схватио да
ме није било неко вријеме, нико осим старог Рокија који ми је намигнуо и питао ме,
онако у пролазу, како је било у куцањи. Нисам га добро разумио шта је желио
рећи....
...Два сата су прошла од како лежим у својој
кућици, од како сам дошао са вана, из свијета гдје живи човјек. Био сам у
дубоком размишљању када упаде Жућо, мој друг из штенећих дана, и рече ми да је
пао мрак и да се напољу скупила екипа за лајање на звијезде и да само мене
чекају. Рекао сам му да сам уморан, да ми се не да нешто, нека лају вечерас без
мене, а у себи осјетио неку нелагодност при самој помисли на лајање на
звијезде, нелагодност јер сам се осјећао као човјек, човјек који лаје на Бога.
Не, не желим више никада да лајем на звијезде, то ме подјећа на оно одвратно
лајање на Бога којег сам се и превише данас наслушао. Лајаћу на мачку... или
нећу ни на мачку...нећу никако лајати. Престајем лајати. Заувијек.
„Неки добри људи веле: псовком се човјек
понижава до животиње. Није истина. Животиња није толико ниска да хули на Бога,
но, напротив, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу,
животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње колико земља од неба.“
Свети Николај Жички
пише
М. Ц.