Сила Часног Крста
Наумио сам да мало дрјемнем јер претходна ноћ бијеше
бесана, сконцентрисана на свраб и тупи бол моје лијеве руке умотане до врата у
гипс, који је посљедица моје несавјесне вожње, која је опет имала за посљедицу
тежак пад који се, Богу хвала, завршио само са лијевом руком у гипсу. Не,
спавати не могу. Идем посјетити пријатеља који је имао прије неколико мјесеци
такође тешку повреду и који се поприлично добро опоравља. Одавно нисам био код
њега, а мислим да би то још потрајало, на моју срамоту, да ми се ово није
десило, да није почео „гладан гладног“ да разумије. Ауто не могу да возим,
таман да мало прошетам. Замишљен, брзо стижем до његове куће, звоним, нико не
излази, отварам врата, чујем да неко пита ко звони, он пита, улазим у кућу, у
његову собу:
- Оооо, па гдје си човјече, нема
те? Шта је са руком? А чуо сам, пао си са мотора. – дочека ме са осмијехом на
лицу.
- Гдје си пријатељу, како си ...?
Ево као што видиш, не би те посјетио да нисам страдао. Праштај. – рекох му уз
осјећај кривице.
- Ма ништа се не сикирај, све
је у реду. Сједи. Прибави себи столицу, имаш тамо…
- Аха ... важи. Како напредује?
Видим иде на боље?
- Иде хвала Богу. Извадио сам шипке
из лијеве ноге, користим штаке. Ма биће боље. Баш ми је драго што си навратио.
Сједи. Шташ' пит'? Ош' ракију?
- Ма какав...
- Ош' пиву?...
- Нећу...имаш' кафе?
- Имам, наравно. Само ... нећу
ти ја моћи справити. Ено имаш тамо све па направи ако ти није тешко? Али и ти
си поприлично рашарафљен(смјех)... –
рече ми са препознатљивом дозом хумора.
- Ај' ваљда ћемо од нас двојице
саставити једног читавог да може направити једну кафу..хахаха... – прихватих одма шалу и наставих се са њим на глас
смијати...
- Хахаха...
Направишмо кафу некако, мало се исмијашмо, испричашмо.
Слијетали смо са теме на тему, блиједили актуелне новости, причали о неким
старим данима. У једном тренутку он подиже руку изнад главе и тада, на тој
лијевој руци, угледах бројаницу коју сам себи заборавио купити, а требао сам, јер
ми она претходна остаде негдје у превијалишту, у гипсаони, док су ми стављали
гипс...
- Реци ми, нешто угледах твоју
бројаницу, молиш ли се помоћу ње?
- С времена на вријеме, понекад,
по благослову. Лакше ми некако држати пажњу када се помоћу ње молим. Е да! Да
ти испричам шта ми се недавно десило, када си већ споменуо бројаницу...- спусти
он ногу са столице и поче да прича – Прије, ето пар мјесеци, дођоше код мене
рођаци у посјету. Фини, добри људи, да виде како сам. Дошли прво код мене у
собу, питали за здравље а потом отишли тамо у дневну са мојима, пили кафу,
ракијицу, шта ли већ? Ја нешто узео да читам, зачитао се, када уђе мајка у собу
и рече ми да им се придружим у дневном боравку јер рођаци имају један
приједлог. Уђем ја. Почеше они са причом да знају једног тарапеута, тренера,
има своју салу, тренира људе, масира, помаже им, па они, рођаци, ми предлажу да
сутра човјек дође код мене, јер можда он зна неке посебне вјежбе и масаже, да
ми помогне, можда да убрзамо мој процес оздрављења. Погледах у своје, они
рекоше да не виде ту ништа лоше, па им рекох да дође сутра па да видимо са
каквим то вјештинама располаже тај тре...
- ... И шта биии даље? –
нестрпљиво га прекидох.
- ...Сутрадан ја на истој
позицији, заваљен овдје на овом кревету. Улази мајка и рече ми да долази
човјек. Гледам на сат, тачан је. Након пар тренутака у мојој соби се појави озбиљан
чикица, средњих година, елагантно обучен, могло би се рећи атлетске грађе, са
неким коферчетом у руци. Поздравишмо се, упознашмо, ја му аутоматски по навици заборавих
име. Привуче он ту столицу, сједе поред мене и поче конверзација. Питао он
мене, питам ја њега, више он мене него ја њега. Он се распитује о мојој
повреди, колико сам и гдје био на лијечењу, које таблете користио и с времена
на вријеме баца поглед на моју повријеђену ногу. Ја њега питам, он понешто
одговори. Питам га да ли је он физиотарапеут, он рече да се може и тако
протумачити. Испитујем ја њега док он вршља по свом коферчету, међутим не
одговара ми ништа конкретно. Поче да вади неке књиге, књижице и брошуре ...
- ...Какве књиге? – упитах радознало.
- ...Бацих поглед ка том штиву
и видјех на тим брошурама неке изображене људе, у неким сједећим, стојећим,
изломљеним позама, загрљених сопственим ногама око сопственог врата. Испитујем ја њега о тим његовим
физикалним терапијама које он нуди. Док тражи по свом коферчету, изгледа неку
мени намијењену књигу, рече ми да прво трeбам мало кориговати храну, да
избјегавам јести било које месо уопште, да би ми након мог инсистирања о
његовој професији рекао да је он инструктор јоге и да је то данас популарно и да
он људима доста помаже ...
- Чуј јоге?!...
- ... Да, јоге. То ме његово
признање мало изненади. Не знам нешто пуно о јоги, али знам да је
- Чуј то?!...
- ... Да немо'ш вјероват'... Ја
онако у чуду, изазван ситуацијом, само посматрам. Он је још неких пет – шест
пута наваљивао да скинем бројаницу и да је бацим, чак почео заповједнички да се
односи према мени. Вјеруј ми ја сам у чуду, са полуотвореним устима и широм
отвореним очима, само посматрао шта се дешава преда мном. Још неко вријеме је, час
молећиво час заповједнички, покушавао да ме наговори да је скинем. Ја га упитах
зашто да то радим, он рече само да ја то скинем, јер то је лоше за мене ... Ја
сам понуду наравно одбио. Он онако узнемирен покупи своје штиво и рекламе са
столића, рече само „Довиђења“ и ужурбаним ходом напусти кућу. Мајка видје да се
нешто деси, уђе да ме пита, ја јој испричах да човјек побјеже због бројанице.
Она ме испитивачки гледа, не вјерује ми...
- ... Побјеже јогин! Човјече...
– изговорих ја онако у чуду.
- ... Значи, остао сам онако
избезумљен, као ти сада, чудећи се шта бројаница са крстом на себи уради
човјеку ... Касније, када сам се нашао са нашим свештеником, оцем Гаврилом,
испричах му ово што и теби, он ме полако саслуша те исприча неколико сличних
ситуација у скорој и далекој, прошлости, те још једном назначи колико је
корисно имати на себи освештан крст и свете предмете које имају на себи
изображен крст, као што има и ова моја бројаница, јер Крст нам често, по
Божијем промислу, указује на духовне опасности и лажне духовности ... И тако то
биии. Та ситуација ме некако још више утврди у Православној Истини јер, између
осталог, знамо ко бјежи од Крста а ко му се радује ... Ош' попит' још 'шта? Ош'
ракију? Сок?
- Може сок ... Гдје рече да си
купио бројаницу?
- У цркви...
- ... А да, чуј мене...- Остадох онако
замишљен, изазван причом свога пријатеља, док су моје мисли хватале ријечи пјесме нашег
Светог Владике ...
“ ... Крстом Твојим Ти нам светли,
Крстом нас води! Крст је сила и знамење, Крст је спасење!...“ (ПЕСМА КРСТУ)
Свети Николај Жички
Писаније састављено по казивању
нашег парохијана, које се њему лично догодило.
пише Бил Коврџави
