ПРЕУМЉЕЊЕ ЈЕДНОГ МУЗИЧАРА

Славуј Славиша - птица која је пронашла смисао

Зовем се Славиша. Живим ту у оближњој шумици. Гнијездо сам направио на највишој крошњи како бих, када устанем, раном зором могао свима да запјевам. Пјевање је мој живот, то јест начин како да се изражавам. Након што рано у зору устанем, истог часа се попнем на највишу гранчицу мога стабла, намјестим се, заузмем одговарајући положај и почнем да се служим даром који имам, почнем  да пјевам. Пјевам током читавог дана, не престајем. Моја два највјернија, и уједно најневјернија  слушаоца су мамурни Ћук и Смук, који неријетко на моју адресу шаљу жалбе због узнемиравања њиховог реда и мира јер их, како они наводе у жалбама, по цијели дан узнемиравам и не дам им да се, како они кажу, након напорне ноћи на миру одморе. Искрено речено то што се понеко побуни због мог цвркутања то ми уопште не смета, него ми смета што осјећам да моје пјевање губи смисао, не због тога што ја слабо пјевам, напротив, најбољи сам пјевач, него осјећам да ми треба неко ко ће слушати моју мелодију, јер поред ове двојице почињем да сумњам у своје квалитете, те се често осјећам неиспуњено, полупразно. Дефинитивно морам да промијеним публику, јер сматрам да могу далеко догурати и бити срећан. Тим поводом кренуо сам да мало загријем своја крилца и да се отиснем у бијели свијет, да пронађем свој смисао, да нађем лијека души, да посјетим мјеста гдје се пјева са неким смислом, можда нађем своје мјесто међу звијездама, можда успијем, јер ово моје дјеловање почиње да губи смисао...

...Тако сам једног дана спаковао коферче и запутио се ... Прелијетао сам ливаде и брда,

ријеке и језера док у једном трену нисам начуо и угледао, одавде из моје птичије преспективе, неку масу које је окупљена испред неке позорнице са које су допирали неки звуци које је производила опет нека група на тој позорници са опет неким справама у рукама. Ево моје шансе, помислих у себи. Слетих  на ту бину, узех да направим ту справу и кренух и ја да свирам као и они. Свирао сам ја тако свирао неко вријеме, потом основао своју групу, запливао у те нове музичке воде, придобио публику која ме је завољела, освоио врхове свих музичких листа, међутим, након извијесног времена осјетио сам да то није то, опет је у мени остала нека необјашњива празнина. Људи су временом почели да ме обожавају, а ја сам осјећао још већи неспокој, а и поред осталог  схватих да та музика, уз те електричне звуке, и тај начин живота, није оно што сам тражио и чему сам жудио. Ако ћемо реално, музика и није била толико лоша, али ипак је некако била прегруба за мој истанчани укус. На трзај сваке жице и пуштање сваког гласа моје срце се потресало, моја душа се узнемиравала. Схватих да ни ово није правац који мојој души даје мир а животу смисао...кренуо сам даље ...

...Заборавих претходни правац и упутих се даље ка проналажењу мог смисла. Полетио сам даље, летио и летио и спазио нову масу која је на сличан начин била окренута, као и ономад она прва, према некој бини са челичном конструкцијом на којој су биле окачене неке свјетлеће кугле које су у ритму музике, која је пуштана испод њих, шарале својим шареним зрацима по тој маси која се опет у истом ритму грчила, скакала, савијала лијево десно све са неким пиштаљкама у устима. Одлучио сам да себи набавим ону исту справу са двије плоче и станем поред оног који је производио звуке, да ја мало произвдем музике и запјевам, можда овај правац води ка смислу. Брзо изучих овај нови правац. Пуштао сам музику неко вријеме, уздигао се до врха, опет био главни на сцени, опет био обожаван као и прије али убрзо се, као и ономад, у мојој души направила нека нова провалија, празнина, био сам још усамљенији. Убрзо схватих да и овај правац, као и онај претходни, не испуњава захтјеве моје истанчане душе, те на исти начин празни моје срце, само са још бржим ритмом од оног претходног, тако да ни овдје нисам нашао свој смисао. Поново не нађох смисао, оставих се и тог правца и кренух даље у потрагу...

...Летио сам ја тако даље, слијетао на разна мјеста гдје се пјева, хватао разне

фреквенције, учествовао на разним фестивалима, окушавао се у многим популарним продукцијама, шоовима, звијездама, звјездицама, тражио сам смисао под разним шаторима, зборовима, проводио вријеме као улични свирач, учио од најбољих оперских пјевача и умјетнка, свирао на виолини, контрабасу, фрули, пунио оперске сале, пробао сам све музичке инструменте и правце не би ли се пронашао, био у свему најбољи, био на врху али увијек на том врху усамљен, сваки пут све усамљенији и празнији. Смисао нисам могао да нађем, морао сам да се вратим назад, тужан и још више испражњен...

...Након свих покушаја, или боље речено промашаја, дефинитивно сам одлучио да пакујем кофере и да се вратим у своју шумицу, на своје дрво па да наставим са својом пјесмом, овај пут

тужном пјесмом, а и нека се Ћук и Смук љуте колико хоће, ја другог избора немам, иако неиспуњен ја морам пјевати па макар то сада биле и тужопољке. Док сам се враћао кући, с обзиром да ме тада затекла тамна ноћ, примијетио сам да сам се изгубио. Летио сам, летио, преко ливада и ријека, шума и гора у нади да ћу пронаћи своје гнијездо, своје дрво са којег пјевам, али све више сам био убијеђен да сам се изгубио. Убрзо сватих да изгубих свој птичији компас. Ноћ је бивала све тамнија и тамнија, страх све већи и већи, али у глави ми је ипак одјекивала помисао да је ноћ најтамнија пред свитање. Почео сам полако да губим посљедњу наду док наједном, у једној шумици међу брдима, не спазих пригушену свјетлост која ме мамила благим и мелодичним звуцима који су ме позивали да их посјетим и да видим шта се

то тамо дешава. Док сам се приближавао схватио сам да пригушена свјетлост допире из једне прелијепо украшене грађевине. Уђох унутра у ту украшену грађевину и спазих благо и умилно пјевање које је допирало како са лијеве тако и са десне стране унутрашњости. Они који су пјевали имали су напола спуштене главе и блага лица, а што је било мени најзанимљивије и што ме је фасцинирало је то што сам осјетио да ти појци пјевају Неком Ко их искрено воли, Неком Ко им се радује, узвраћа љубав, Неком Ко не слуша пјесму да би се само забавио, Неко Коме ја до сада нисам пјевао. Слетио сам на њихову пијевницу и, као и они, благо погео главу, срце уздигао Горе и почео да појем са њима. Сватих да је ово појање, овај правац  некако другачији од свих претходних праваца које сам искусио. Да ли због самог појања или због тога што је моје досадашње појање било хоризонтално, упућено само у једном правцу, правцу недовољном за остварење смисла?... Убрзо схвати да ово појање садржи у себи један нови правац, једну вериткалу која опет не искључује хоризонтални правац, него заједно са њим даје пуноту и испуњава моје срце и душу. Ово је оно пјевање које се стапа са мојом душом и чини је спокојном. На овом мјесту је моје срце заиграло, али не од неког немира као на претходним мјестима и у претходним случајевима, него некако другачије, са Смислом и ка Смислу. Неколицина појаца ме примјетило, благо ме погледало, направило благи наклон према мени у знак поздрава и наставило да поје и слави Оно Чему и ја сада пјевам и Чему сам ја, изгледа, читав живот жудио. Од тада пјевам Њему, пјевам и васељени, пјевам и хоризонтално и вертикално, пјевам у пуноти. Примијетих да нисам једини ове врсте у овом храму. Спазих и

једног бијелог Голуба Који ме са радошћу посматра одозго. Сада сам срећан. Пронашао сам Дио себе за Којим за жудио, Који је дао смисао мом животу, Који као да сам некада давно изгубио па сада нашао, Који сам покушавао да замјеним са свим другим понуђеним ми дијеловима који су још више разваљивали моју животну слагалицу. Пронашао сам Смисао. Овдје ми је добро, овдје остајем...                  

„Преумљење (покајање) су врата милости која се отварају онима који их упорно траже, тим вратима улазимо у милост Божију ...“

                                                                                                                                                          Свети Исак Сирин

"... Од духовног појања происходи велики добитак, велика корист, обилно освећење и оне (химне) тако могу постати темељ свеукупног духовног живота, будући да ријечи химни очишћују душу и да Свети Дух одмах улази у душу онога ко их поје."

                                                                                                                                                  Свети Јован Златоусти

„Човјека је створио Бог, и ако он живи ван Бога, онда је то највећи бесмисао чија жртва, прије или касније, увијек постаје сам човјек“

                                                                                                                                  Архиепископ Јован Шаховској

Преумљење – покајање, (грч. метаноја)

                                                                                                                                                                                   М.Ц.