ЗАТВОРСКА ''ШУПЉА''

(...Отвори четворку!!!...ззззн...шкљоц, шкљоц)

-Црни! Имаш пакет. Оставили су ти доле на портирници, ја сам преузео, држи.

- Пази чувар да није бомба, Црни има доста непријатеља хахаха!

- Будном оку стражара Будимира ништа не промиче! Ћело могао си ти мало пребрисати    ходник, умјесто да на празно причаш, a? Шупљак до шупљака. Видим да те поједе досада, а?

- Нека, нека...добро је мени и овако! Црни, има ли ту у том шта за нас? Поцркашмо од ове затворске супице, дај бураз да мало замезимо.

- Гле'те колики си. По читав дан тренираш и једеш. Увијек си гладан. Ево...зови и ону двојицу коцкара.

- 'Ало! Стигла клопа. 'Ајмо...Црни легенда части, његови шаљу, биће пршута, уф јооој, бајо мој, уф, дај га вамо!

- Прекидај. Довршићемо касније. Стиго Црном пакет...Ћело ће све појести, знаш кад тај навали, гладан к'о да је утек'о из Бијафре, а има сто кила.

- Мммммммммм што је добро (мљац мљац мљац)

- Црни, ко је –да је спремио, свака му част!...А брате мој јес' добро (мљац мљац мљац).

- Види Сувог што се помамио! Навалио, одува нам све. Нема тријес' са креветом, а одув'о по' пакета. Мора да има пантљичару у себи, која поред свега има јаку киселину. Једе к'о да има стоју..

- Ха ха ха (мљац мљац мљац)

- Хехехехехе (мљац мљац)

- ...Црни! Шта је рећи!? Шта си се сепаратис'о? К'о да није твој пакет...де се мало примакни, поједошмо ми све (мљац мљац)...да нам није нешто подвалио!? Чим он неће да једе...

- Ћело, једи и не лупај...имам ја своје разлоге зашто не једем.

- Да не држиш можда дијету? Хахахаха

- Црни стипу Ћелу. Него...озбиљно, де мало замези са нама.

- Ма какав. Нећу.Пост је, постим.

- Штааа?!

- Молим?!

- (мљац мљац стоп)

- Какав пост?!

- Божићни.

- Де Црни, уозбиљи се и придружи нам се...види каква је роба у пакету.

- Само ви напријед. Ја сам рекао да постим.

- Одкуд то сада...одједном?

- Па...шта да ти кажем Жиле? Окрећем нови лист. Тешко ће се по старом даље. Пара имам, здрав сам, имам на изглед све, све изгледа да је у најбољем реду...али ...пакао ми је у души... не могу да спавам, свавјест ми не да, не желим више да будем криминалац...тражио сам свој мир и нашао га у молитви, у посту, у цркви. Више ме паре и моћ не занимају. Занима ме моја породица, занима ме црква, у њој сам нашао мир. Имам осјећај да је то оно што сам тражио читавог живота, само није ме имао ко научити...

- Ха хах будале...шта лупаш Црни...какве молитве, пост и тако то...гле меса, паметније би било

да мало презалогајиш...

- Ћело, пусти човјека да прича. Црни, у чему је фора? Осјетио сам од недавно неку промјену на теби, али... та црква и то...како ти то постиш и молиш се и све то...има ту нешто, а?

- Жиле брате ни ја не знам пуно. Прочитао сам у овој књизи како се моли и када се пости, попричао са затворским свештеником, идем на службу у затворску цркву и...то тако...

- Мхм...мхм...добро...

- Хаха будала што лупетају хаха (мљац мљац) мњам...мени и Сувом ће све остати. Ееееј Суви! Па полако брате, ниси ти сушио тај пршут па да га тако стружеш...дај вамо то!

- Што си љаксе? Што ми оте' пршут...!

                                                                    *       *       *

- Еј Црни...спаваш ли? Могу ли сјести?

- Сједи Жиле. Шта има?

- Чуј...де и мени покажи шта да радим брате...ни ја не могу више овако, све ми се смучило, пријети ми велика робија, пуцам брате...како то иде та молитва и пост и остало? Знам ја једног у мом селу стално иде у цркву, пости, тај је увјек смирен и весео, никад га ниси видио ни тужног, ни препаднутног, кад га год питаш како је он весело одговори ''Добро хвала Богу''...осјети се тај мир човјече, волио би и да га ја имам...

- Тише Жиле, пробудићеш чуваре...Ја ти ту исто не знам пуно, само знам од када сам кренуо у ову нашу затворску цркву, да се молим, постим, све ми некако боље... Битно је да се покајеш за сва недјела што си починио, исповједиш се и да их не понавњаш више, као што сам и сам, да то одробијаш праведно...не би да филозофирам пуно, ево ти прочитај ову књигу, мислим да ће ти бити јасније...

- Флавијан...Срећа није дебела...добро. Него, хоћемо ли ми моћи испоштовати то све овдје, у

затвору мислим? Јер гле' какво је окружење...

- Не брини Жиле, некако мислим да овдје имамо боље услове за духовно напредовање, уосталом како сам прочитао неки свети људи док су били по логорима, истина затворени на правди Бога увијек су помињали затвор као мјесто гдје се може духовно напредовати више него вани, јер гдје је тешко ту је и Бог да ти помогне, јер ни Господ наш Исус Христос и Његови свеци нису уживали, па тако да ћемо бити ближе Њему, гдје су муке и патња ту је и Он, да нам олакша... али послје покајања све ће бити лакше, Он ће нам олакшати ...одробијајмо своје за шта смо криви и... вјеруј...само вјеруј.

- Не контам...?

- Сконтаћеш, полако...

- Ваља. Идем. Одо' ово читат'...чек' само, гдје ми је лампа?

- Жиле...еј...покајање брате...запамти.

- Шта вас двојица опет шупљирате?

- Спавај Ћело...

''У затвору је Бог био близу! Из некога разлога не сјећам се ничег лошег - причао је о логору - Сјећам се само: небо отворено, анђели на небесима пјевају! Сад више немам такву молитву... '' (Несвети а свети)

                                                                                                                                        Старац Јован (Крестјанкин)

                                                                                                                                                 за Дневнике М.Ц.

СЕСТРА ''ДОБРИХ'' НАМИЈЕРА

              Вечерња служба је била предивна, онако како само зна бити када се двоје и више саберу у име Његово. Вечерас нас је било много више од двоје, слава Богу. У госте нам је долазио игуман манастира из Србије. Пуна црква. Дочекали смо га онако Аврамовски, што би често знао рећи  један наш игуман, старјешина манастира из јужних дијелова нашег српског етноса. Читао се Акатист Пресветој Богородици Млијекопитатељници, а на крају смо сви миропомазани. Прелијепо...Божији благослов.

Након завршетка вечерње молитве већина се народа, наше браће и сестара, разишло куд који, а само се неколицина нас задржала да чује још коју драгоцијену ријеч од наших свештеника, да нахранимо душу уз пријатан разговор и уз топао чај или нешто слично, како је већ обичај. У парохијском дому сва су мјеста била попуњена, не имадох гдје да сједнем...стајаћу, нема везе. Међутим примјетио сам једно упражњено мјесто поред једне средњовјечне сестре пријатног и благог изгледа, која је већ ушла у види се пријатан разговора са младићем, нашим братом из парохије са штакама који је имао здравствених проблема, тј. у питању је саобраћајна незгода која се догодила прије неколико година. Сједох поред њих. Средњовјечна сестра није била из наше парохије, дошла је да присуствује вечерњој молитви коју је предводио наш гост, игуман манастира из Србије. Разговор се се одвијао на све стране, стигло је и послужење, неко је узео кафу, неко сок, кекс итд. Хтјео или не морао сам чути све шта се прича у мојој близини, чекао сам прилику да се и ја укључим у разговор. Док сам чекао прилику за прикључак привукао ме разговор средњовјечне сестре и нашег брата на штакама...:

-         - Јао што је вечерас било лијепо! Баш сам задовољна. Знате ја сам већ била код оца игумана у манастиру у Србији...прелијепо је...Ми овако често идемо на поклоничка путовања по светим мјестим...мислим да нема светиње гдје нисам била- рече сестра окупљенима око себе па се потом директно обрати младићу до ње – Опрости што те питам...можда је мало незгодно...али занима ме шта се теби десило? – упита сестра пажљиво.

-     - Ма шта да вам кажем – осмјехну се младић – младост лудост, како кажу...брза вожња на мотору и...ето ме ту...

-          - Па...шта доктори кажу? Хоће ли бити боље?

-        - Зависи од доктора до доктора, неки само слијежу раменима, неки овако, неки онако, неки опет кажу све је у Божијим рукама...мислим да су ови послиједњи у праву, јер Господ зна шта је најбоље за нас иако нама то често не изгледа тако – са смиреним изразом на лицу рече брат инвалид.

-         -  А гдје си се све лијечио ако смијем да питам?

-          - Наравно да смијете. Лијечио сам се свугдје гдје су ме доктори упућивали. Ишао сам чак и у

иностранство...- одговори брат смирено.

-          - Па је ли шта помогло?

-    - Па, слава Богу, видите...то је - што је. По свему судећи да ћу остати трајни инвалид, али слава Богу опет кажем, нека буде воља Његова...-рече младић задовољно.

-          - Брате – рече она – можда се ниси обратио на праву адресу. Имам ја једног пријатеља чуда чини, нема болести коју није излијечио, диже из мртвих! – са поносом рече сестра брату инвалиду.

(Брат је опрезно и испитивачки гледа)

-         -  Ма чудотворац један, видјећеш...да те спојим са њим? Помоћи ће ти сто-посто – рече сестра озарено – он је наш најпознатији биоенергетичар, мораш га посјетити, само ћеш видјети!

-          - Биоенергетичар ?! – рече брат изненађено.

-          - Даааа...одличан је, можда си чуо за њега...мораш га посјетити!

-          -Рекли сте ''биоенергетичар''?! Надам се сестро да нисте свјесни шта ми предлажете...Ви хоћете да ме одвојите од Господа и на ми душа касније нађе на тамном и хладном мјесту? – рече младић са озбиљним изразом на лицу.

-         -  Алиии...моооолим?! Ја?! Па ја хоћу само да ти помогнем...имам најбоље намјере.- рече сестра изненађено.

-          - Знате ли да је пут у пакао поплочан добрим намјерама? Ви сте мени, вјероватно несвјесно, понудили помоћ људи који су још у Старом Завјету навукли проклетство на себе сарађујући и другујући не са Господом сигурно... Већина тих људи није ни свјесна шта ради  и са ким сарађује.

-          - А како ти знаш да то што он ради није од Господа? Како? А и уосталом, ти си болестан, теби је потребна помоћ!...Господ је милостив, опростиће  – рече сестра.

-         -  Сестро, Господ јесте милостив, али ја бирам да ли ћу се приклонити Њему или неком другом. Од моје слободне воље зависи да ли ћу бити са Њим или против Њега, а против Њега се може бити и несвјесно, а то је најчешће. Ја вјерујем да ми је ово дато на спасење, ако претрпим, наравно. Господ нам даје онолико колико можемо поднијети да би се спасили. Ја не бих да за ово мало пролазног у овом животу ризикујем вјечност. А питате ме како знам да та његова дјела нису од Господа? Сестро, зашто би Господ, који је све нас позвао у Цркву ради спасења и живота вечног, дјеловао сада преко неког енергетичара? Опет кажем, од кога ваш пријатељ добија ту назовимо моћ мислим да ни он сам није свестан, само увјерен сам да не добија од Бога. Уосталом, да је у биоенергетици спас Господ Христос би њу проповиједао а не Јеванђеље. Зар ви сестро не знате да је Црква строго забранила посјете људима који се баве том работом? То би ви требали знати...Праштајте сестро, без икакве љутње, али одбијам помоћ вашег „пријатеља“...

Сестра се ту нађе увријеђена, за тренутак заштути па рече:

-          - Ја сам теби хтјела помоћи, а ти мени тако...- рече сестра љутито.

Црвенило на лицу и смркнут погледа одавало је њено тренутно душевно расположење. Шутке је попила чај те напустила парохијски дом.

                                                                                                    „Пут у пакао је поплочан добрим намјерама“

                                                                                                                                                            Народна изрека

Дешавања из наше парохије. 



                                                                                                                                                    пише М.Ц.