БИЈЕС ИЗ ЈОГИНА

                                                          Сила Часног Крста

           Наумио сам да мало дрјемнем јер претходна ноћ бијеше бесана, сконцентрисана на свраб и тупи бол моје лијеве руке умотане до врата у гипс, који је посљедица моје несавјесне вожње, која је опет имала за посљедицу тежак пад који се, Богу хвала, завршио само са лијевом руком у гипсу. Не, спавати не могу. Идем посјетити пријатеља који је имао прије неколико мјесеци такође тешку повреду и који се поприлично добро опоравља. Одавно нисам био код њега, а мислим да би то још потрајало, на моју срамоту, да ми се ово није десило, да није почео „гладан гладног“ да разумије. Ауто не могу да возим, таман да мало прошетам. Замишљен, брзо стижем до његове куће, звоним, нико не излази, отварам врата, чујем да неко пита ко звони, он пита, улазим у кућу, у његову собу:

- Оооо, па гдје си човјече, нема те? Шта је са руком? А чуо сам, пао си са мотора. – дочека ме са осмијехом на лицу.  

- Гдје си пријатељу, како си ...? Ево као што видиш, не би те посјетио да нисам страдао. Праштај. – рекох му уз осјећај кривице.

- Ма ништа се не сикирај, све је у реду. Сједи. Прибави себи столицу, имаш тамо…

- Аха ... важи. Како напредује? Видим иде на боље?

- Иде хвала Богу. Извадио сам шипке из лијеве ноге, користим штаке. Ма биће боље. Баш ми је драго што си навратио. Сједи. Шташ' пит'? Ош' ракију?

- Ма какав...

- Ош' пиву?...

- Нећу...имаш' кафе?

- Имам, наравно. Само ... нећу ти ја моћи справити. Ено имаш тамо све па направи ако ти није тешко? Али и ти си поприлично рашарафљен(смјех)... – рече ми са препознатљивом дозом хумора.

- Ај' ваљда ћемо од нас двојице саставити једног читавог да може направити једну кафу..хахаха... – прихватих одма шалу и наставих се са њим на глас смијати...

- Хахаха...

Направишмо кафу некако, мало се исмијашмо, испричашмо. Слијетали смо са теме на тему, блиједили актуелне новости, причали о неким старим данима. У једном тренутку он подиже руку изнад главе и тада, на тој лијевој руци, угледах бројаницу коју сам себи заборавио купити, а требао сам, јер ми она претходна остаде негдје у превијалишту, у гипсаони, док су ми стављали гипс...

- Реци ми, нешто угледах твоју бројаницу, молиш ли се помоћу ње?

- С времена на вријеме, понекад, по благослову. Лакше ми некако држати пажњу када се помоћу ње молим. Е да! Да ти испричам шта ми се недавно десило, када си већ споменуо бројаницу...- спусти он ногу са столице и поче да прича – Прије, ето пар мјесеци, дођоше код мене рођаци у посјету. Фини, добри људи, да виде како сам. Дошли прво код мене у собу, питали за здравље а потом отишли тамо у дневну са мојима, пили кафу, ракијицу, шта ли већ? Ја нешто узео да читам, зачитао се, када уђе мајка у собу и рече ми да им се придружим у дневном боравку јер рођаци имају један приједлог. Уђем ја. Почеше они са причом да знају једног тарапеута, тренера, има своју салу, тренира људе, масира, помаже им, па они, рођаци, ми предлажу да сутра човјек дође код мене, јер можда он зна неке посебне вјежбе и масаже, да ми помогне, можда да убрзамо мој процес оздрављења. Погледах у своје, они рекоше да не виде ту ништа лоше, па им рекох да дође сутра па да видимо са каквим то вјештинама располаже тај тре...

- ... И шта биии даље? – нестрпљиво га прекидох.

- ...Сутрадан ја на истој позицији, заваљен овдје на овом кревету. Улази мајка и рече ми да долази човјек. Гледам на сат, тачан је. Након пар тренутака у мојој соби се појави озбиљан чикица, средњих година, елагантно обучен, могло би се рећи атлетске грађе, са неким коферчетом у руци. Поздравишмо се, упознашмо, ја му аутоматски по навици заборавих име. Привуче он ту столицу, сједе поред мене и поче конверзација. Питао он мене, питам ја њега, више он мене него ја њега. Он се распитује о мојој повреди, колико сам и гдје био на лијечењу, које таблете користио и с времена на вријеме баца поглед на моју повријеђену ногу. Ја њега питам, он понешто одговори. Питам га да ли је он физиотарапеут, он рече да се може и тако протумачити. Испитујем ја њега док он вршља по свом коферчету, међутим не одговара ми ништа конкретно. Поче да вади неке књиге, књижице и брошуре ...

- ...Какве књиге? – упитах радознало.

- ...Бацих поглед ка том штиву и видјех на тим брошурама неке изображене људе, у неким сједећим, стојећим, изломљеним позама, загрљених сопственим ногама око сопственог  врата. Испитујем ја њега о тим његовим физикалним терапијама које он нуди. Док тражи по свом коферчету, изгледа неку мени намијењену књигу, рече ми да прво трeбам мало кориговати храну, да избјегавам јести било које месо уопште, да би ми након мог инсистирања о његовој професији рекао да је он инструктор јоге и да је то данас популарно и да он људима доста помаже ...

- Чуј јоге?!...

- ... Да, јоге. То ме његово признање мало изненади. Не знам нешто пуно о јоги, али знам да је

то лажна духовност ... Када на крају, на дну коферчета, нађе „моју“ књигу са задовољством ми је пружи и рече ми да је морам изучити. Ја пружих ову своју лијеву руку на којој је бројаница и примих, у исту, ону његову „моју“ књигу да је осмотрим, међутим, када он угледа бројаницу на мојој руци промијени карактер на своме лицу, погледа у мене унезвијерено и упита ме шта ће ми то на руци. Ја му, онако мало зачуђено, рече да је то бројаница и служи да се помоћу ње молимо Богу. Он се још више узруја, устаде и пође ме хистерично наговарати да је скинем...

- Чуј то?!...

- ... Да немо'ш вјероват'... Ја онако у чуду, изазван ситуацијом, само посматрам. Он је још неких пет – шест пута наваљивао да скинем бројаницу и да је бацим, чак почео заповједнички да се односи према мени. Вјеруј ми ја сам у чуду, са полуотвореним устима и широм отвореним очима, само посматрао шта се дешава преда мном. Још неко вријеме је, час молећиво час заповједнички, покушавао да ме наговори да је скинем. Ја га упитах зашто да то радим, он рече само да ја то скинем, јер то је лоше за мене ... Ја сам понуду наравно одбио. Он онако узнемирен покупи своје штиво и рекламе са столића, рече само „Довиђења“ и ужурбаним ходом напусти кућу. Мајка видје да се нешто деси, уђе да ме пита, ја јој испричах да човјек побјеже због бројанице. Она ме испитивачки гледа, не вјерује ми...

- ... Побјеже јогин! Човјече... – изговорих ја онако у чуду.

- ... Значи, остао сам онако избезумљен, као ти сада, чудећи се шта бројаница са крстом на себи уради човјеку ... Касније, када сам се нашао са нашим свештеником, оцем Гаврилом, испричах му ово што и теби, он ме полако саслуша те исприча неколико сличних ситуација у скорој и далекој, прошлости, те још једном назначи колико је корисно имати на себи освештан крст и свете предмете које имају на себи изображен крст, као што има и ова моја бројаница, јер Крст нам често, по Божијем промислу, указује на духовне опасности и лажне духовности ... И тако то биии. Та ситуација ме некако још више утврди у Православној Истини јер, између осталог, знамо ко бјежи од Крста а ко му се радује ... Ош' попит' још 'шта? Ош' ракију? Сок?

- Може сок ... Гдје рече да си купио бројаницу?

- У цркви...

 - ... А да, чуј мене...- Остадох онако замишљен, изазван причом свога пријатеља, док су моје мисли хватале ријечи пјесме нашег Светог Владике ...

“ ... Крстом Твојим Ти нам светли, Крстом нас води! Крст је сила и знамење, Крст је спасење!...“ (ПЕСМА КРСТУ)

                                                                                                                                                  Свети Николај Жички  

Писаније састављено по казивању нашег парохијана, које се њему лично догодило.

                                                                                                                                                          пише Бил Коврџави

ЛАЈАЊЕ НА ЗВИЈЕЗДЕ

Вучко – пас који је престао да лаје

Ја сам Вучко... Уствари, одазивам се на то име. Живим на крају насеља. Живим у заједници са

још преко стотињак паса у псећем азилу. Да вам појасним, да би се боље разумјели, ја сам пас. Кер. Цуко. Цеко. Ћено. Пујто. Пашче. Џукац...или како ме све већ не зову. Вјерујем да сте ме разумјели. Као мали доведен сам од стране неких добрих људи који су ме, како пише у мом педигреу, нашли поред пута и предали у псећи азил да не би постао сеоска обична џукела илити СОЏ, или случајно инициран у неку псећу криминалну групу. Одрасто сам са својим братством у азилу. Не жалим се, није ми лоше. Устајем, вјежбам трачање тамо – овамо, једем и лајем на звијезде. Лајање на звијезде је једна активност, сада већ традиција, коју ми у азилу редовно упражњавамо. Ако питате зашто лајемо на звијезде, па вјероватно зато што по ноћи нормалан пас не може да лаје у празно, мора у нешто, мачке ноћу нешто и не виђамо, ни птице, мрак је, људи спавају а лајати се мора, пси смо...

            Већ вам рекох да сам штићеник азила за псе, градског азила за псе...или сам био до прије два сата. Наиме, шта се десило; погањао сам једну мачку која је, вјероватно намијерно, дошла са ове стране ограде да ме провоцира и да поједе моје сљедовање за данас, мој оброк. Погањао сам је онако како само пас зна мачку да погања. Трчао сам са све четири, избјегао пар лажњака

које ми је у трку спремила, лијево - десно, лијево - десно, тако пар пута па прође кроз неку рупу на огради, ја за њом, али не вриједи, преискусна је за мене, попела се на оближњу шљиву и плазила се и церекала одозго. Ја сам наравно, као што би и сваки пас радио, обилазио око шљиве и лајао према горе, лајао према мачки, према крошњи дрвета. Лајао сам неко вријеме. Врат ме није заболио, јер често лајем према горе, према звијездама. Лајао сам на крошњу дрвета све док у једном тренутку нисам схватио да сам изашао ван ограде азила, ван затвореног начина живота. Лајао сам према горе и са времена на вријеме би погледао да ли је неко примијетио да ли сам се нашао са ове стране ограде. Нико није примијетио. Још неки пут залајао према мачки, запријетио јој и рекао да ћемо се још видјети, да ово није крај. Намигнула ми и опет исплазила језик. Добро мачко, сада имам важнија посла, али...ћераћемо се још...

...Кренуо сам полако низ улицу, да видим како се одвија живот напољу, ван азила, међу људима. Био сам опрезан. Нисам хтио да ме сахвата нека банда, па да се са њима морам разрачунавати, или...имам ја брзе ноге, нема потребе да се разрачунавам. Него, предмет моје изненадне авантуре је био човјек. Желио сам да се мало изближе упознам са његовим начином живота. Ишао сам низ улицу, њушкао лијево - десно да видим да неко није случајно закопао неку кошћуру за црне дане, кад у том налетих на прве куће... Па да свратим мало. Опрезно сам се, њушкајући, приближавао дворишту једног домаћина који одмах да кажем није имао пса чувара и који је чиними се поправљао нешто на свом ауту. Сагињао се, исправљао, сагињао, опет исправљао, нервозно и са бијесом гранао рукама и на једном погледао ка небу, горе гдје ја често лајем на звијезде те и он залајао, упутио читаву бујицу лавежа у којима је помињао мајку, сестру и, што је мени лично било најнеугодније, помињао је Бога, лајао је на Бога. Нагло сам застао, мало се сакрио у страну да ме овај људ не види, јер у овом његовом бијесу могло би да настрада и једно невино пашче, то јест ја, зашто да не. Ово људско лајање је некако другачије, мучније за слушати од оног нашег. Ни мало се нисам осјећао пријатно када сам чуо људско лајање. У том тренутку, док сам поредио наше и њихово лајање, пажњу ми привуче аутомобил који је пролазио главном улицом, тачније точак тог аутомобила. Одавно ништа занимљивије не видјех од тог точка, те сам се свим силама задао да га стигнем, да му мало залајем. Стигао сам га некако, приближио му се и из све снаге залајао на њега. Како сам му само залајао, како је то добар осјећај, чини ми се да би могао читав дан да лајем на точак. Међутим, док сам ја лајао на точак примјетио сам једним оком да возач аутомобила лаје на мене, исто онако како је лајао онај пред оном кућом. Нисам обраћао пуно пажње. Ја сам лајао на точак, човјек на мене. У тим својм лајањима упућеним мени излајао ми је све што му је пало на памет, али опет, искрено да вам кажем највише ми је засметало када је погледао горе, према звијездама и залајао на Бога. Ту сам стао. То ме некако жацнуло, увриједило. Зашто? Не бих вам знао рећи...

...Након дужег лутања и њушкања наиђох на једну продавницу испред које је стајала омања група људи, са неким флашама у рукама и штапићима који се диме међу прстима. Изгледали су срећно и насмијано. Напокон, ево неке веселе дружине, дружине која није љута и бијесна. Застао сам на одређеној удељености, држао дистанцу предострожности ради и ослушкивао садржај њихове приче. Формирали су круг. Док је један причао нешто, по свему судећи смијешно, други су се смијали. Оно што је загребало моје оштро чуло слуха је да у свом смијеху и они лају. Лају са осмијехом. Лају као она претходна двојица само без гњева. Опет ме погодило оно лајање према горе, према небу и звијездама, лајање на Бога. Иако се то лајање на први поглед чини слично оном нашем лајању, ипак није, суштина је друга, ово њихово лајање ме некако увијек увриједи. Зашто? Не бих вам знао рећи....

...Кренуо сам даље. Њушкајући даље низ улицу наишао сам на човјека и жену како стоје на сред улице гранају рукама и лају, час једно на друго, час према Горе. Заобишао сам их у великом кругу и наставио даље. Пажњу ми је привукао још један точак од аутомобила. Уствари четири точка. Уствари осам. Која љепота само, осам прелијепих точкова чекају на мене. Кренула ми је вода на уста. Залетио сам се из све снаге и залајао из петних жила према точковима, али није ми много требало да се зауставим. Власници два аутомобила, власници осам прелијепих точкова су стајали на раскрсници и лајали један на другог, лајали на звијезде, лајали на Бога. Нисам хтио да чујем садржину тих лавежа, не могу више да слушам те тешке ријечи. Било ми је доста, превише. Окренуо сам се и право уз улицу назад у свој дом, у свој азил. Није ми много требало да дотрчим кући. Ушао сам кроз ону исту рупу на огради, срећа нико није схватио да ме није било неко вријеме, нико осим старог Рокија који ми је намигнуо и питао ме, онако у пролазу, како је било у куцањи. Нисам га добро разумио шта је желио рећи....

...Два сата су прошла од како лежим у својој кућици, од како сам дошао са вана, из свијета гдје живи човјек. Био сам у дубоком размишљању када упаде Жућо, мој друг из штенећих дана, и рече ми да је пао мрак и да се напољу скупила екипа за лајање на звијезде и да само мене чекају. Рекао сам му да сам уморан, да ми се не да нешто, нека лају вечерас без мене, а у себи осјетио неку нелагодност при самој помисли на лајање на звијезде, нелагодност јер сам се осјећао као човјек, човјек који лаје на Бога. Не, не желим више никада да лајем на звијезде, то ме подјећа на оно одвратно лајање на Бога којег сам се и превише данас наслушао. Лајаћу на мачку... или нећу ни на мачку...нећу никако лајати. Престајем лајати. Заувијек.

 „Неки добри људи веле: псовком се човјек понижава до животиње. Није истина. Животиња није толико ниска да хули на Бога, но, напротив, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње колико земља од неба.“

                                                                                                                                                  Свети Николај Жички

                                                                                                                                                             пише М. Ц.