Ћук и Смук у новогодишњој ноћи
Дању ме ријетко виђају, можда само кад – кад ,
када се враћам у своје гнијездо. Ноћу живим и радим, то јест уживам и не радим.
Моја окупација је ноћни живот. Ноћни живот је све што мене занима у животу и то
је оно за шта ја живим. Живим да уживам у ноћном животу. Дању спавам, устајем
касно, устајем на вријеме, устајем у сутон. Волим мрак, волим таму. Излазим на
мјеста опасана бетоном и асфалтом, смогом и димом, опасана мраком и понеком свјетиљком
која је ту чисто да се види недовољно и сакрије довољно. Дружим се са онима којима
је ноћна тама сунчан дан, поноћ подне, а сутон свитање. Волим да попијем, па и да
се напијем, да се проведем само онако како ноћне 'тице знају...Добро, да не
дужим, ако нисте схватили ко сам, рећи ћу вам; ја сам ноћна 'тица Ћук... |
| Смук |
...Као што рекох ноћу живим, али вампир нисам,
да се одмах разумијемо. Крећем се у друштву мачних типова, типова који живе по
мраку. Дружим се са којекаквим вранам и лешинарима, а понајвише времена проводим
са мојим братом по пићу Смуком. Смук је човјек, овај змија, који воли да пије,
да пије и не хаје за живот. Он пије и по дану и по ноћи, и на сувом и у води, и
на грани и под земљом, а најчешће се базира на једну- двије испред драгстора
или неке сеоске задруге. Често се дружимо, пијемо, проводимо у ноћном животу, а
сваки пут се напијемо, убрљамо, разнесемо или речено ријечима брата Смука
„сашијемо се к'о матурске хаљине“. Пијемо често без повода, а још чешће када је
повод за провод. Инфилтрирамо се међу масу на рођенданима, славама, свадбама и разним слављима а са великим
нестрпљењем чекамо најлуђу ноћ, новогодишљу ноћ, ноћ гдје је све пијано и
опијено, гдје се све тетура и сапиње. За ту, нама посебну ноћ, се спремамо током
читавог децембра са нама уобичајеним ритуалима. Собзиром да је сада крај
децембра, Смук и ја смо преспремни за најлуђу ноћ, која са разлогом носи тај
епитет...Да! Умало заборавих да кажем; и Смук је ноћна 'тица, иако то не
изгледа тако, иако он то не признаје...
...Најлуђа ноћ се приближила, само нас сати
раздвајају од дочека. Спреман сам. Спреман сам овај пут мало раније. Можда
прерано, ни сунце није зашло како треба. Шта би сада?...Стрпљења да чекам
немам, са Смуком са се договорио да се нађемо на уобичајеном мјесту тек за пар
сати...Кренуо сам. Полетио сам, летим, не могу пјешке, смара ме. Прелетио сам
неколико улица, градских блокова и већ сам уоран. Кондиције немам, знам, то је
посљедица начина мог живота. Слијећем на прву жицу. Слијећем поред два голуба,
двије дневне птице. Одавно нисам видио дневне птице. Причају. Причају међу
собом. Знам да је некултурно прислушкивати туђе разговоре, али шта се може...Причају
о посту. Пост...пост...пост? Чекај...па да... то је преиод у години када се пости,
дочекују се велики празници ...Чуо сам да неке птице посте, то је вјероватно
пракса дневних птица, голубова прије свега. Смук и ја не постимо. Можда би то
могле и ноћне птице да практикују, али ту нема опијања, ноћних провода, ипак
превише сам везан за ноћни живот. Ваљда се постом спрема за неки важан догађај,
као што се ја и Смук данима и данима спремамо за најлуђу ноћ...Одлепршаше
голубови. Лагано, прелагано. Одлепршаше некако сретно, са миром неким, необјашњивим
миром. Остао сам сам на жици. Сам, усамњен. Нешто ме стеже, гуши, треба ми
једна љута. Ма гдје ли је Смук? А ено га. Вуче се улицом, дозиран је већ. Срећа
његова што нема ноге. Напије се, иде а лежи...баш га брига!...
...Ноћ је пала. Смук и ја смо кренули у акцију.
Идемо прво да се загријемо, да тргнемо једну – двије љуте с ногу, то јест само
ја с ногу, па онда идемо на трг гдје је највећа лудница. Гледам лијево, десно,
све је спремно. Идемо прва лијево. Тамо лијево је клуб, весело. Улазимо. Уф,
музика трешти. На улазу омања групица форсира неки вињак, церекају се. Можда се
нама смију? А не, умишљам, улазимо унутра. Музика ми силује бубне опне док
кафански дим прави пометњу у мојим и онако полуотвореним очима. Смук се
провлачи за мном. Гужва је. Цијела кафана је на ногама, скаче горе – доле.
Провлачимо се до шанка, наше стартне позиције и покретом десног крила дозивам
конобара. Наручујем нешто кратко и љуто за нас двојицу. Конобар нам точи.
Плаћам одмах. Окрећем се, са шанка обухватам цијели клуб. У мрачном дијелу
клуба примјећујем вране, гавранове,
орлове, лешинаре, ликове мени од раније познате. Лудница брате мој. Пјева се,
пије, вришти, скаче. Испијам жесту што ми наточи конибар. Смуку је увијек
празна чаша. Уффф јес' јака, одмах ме здрвени. Покочи ме...уф...бррр. Смуку
ништа. Идемо даље, идемо са слједећу дестинацију. Једва се извукошмо из
кафанске гужве. А шта је ово...гужва „немо'ш жвакат' жваку“ што би рекао Смук,
а тек је загријавање. Гле! Перје ми испрљано, убрљано од пива. А неее! Како ћу
овако даље?! Нема везе, шта је – ту је, идемо даље. Овдје се баш добро проводи.
ДУМ!!! ДУМ!!! Шта биии! А , петарде. Весело, опа! Смук хитрим покретима свога
витког тијела избјегава пар пуцања. Пуца се и весели на све стране. Ово је ноћ
за нас. Идемо даље. Ево га трг. Уф, гле' гужве, шта их је 
....Три
ливааааде три ливааааааааде!!! Штуц уффф, што сем се сашио, штуц уф штуц...да ми се некако дочепати оне клупе у парку штуц...уф јес ме заноси нешто браћо моја
мила штуц штуц...Свануло је већ одавно. Који ли је час? Е'о седам сати..А јесам се
напио...штуц...Не памтим када сам
имао овако штуц луду ноћ. Ноћ је била
баш луда, најлуђа...Гдје ми је она екипа? Гдје ми је Смук?! Сигурно је искапио
ону цистерну и сада спава у њој. А јесмо штуц
умрљали овај трг...гле' пивске флаше штуц,
чаше штуц, опушци, петарде штуц...јооооој јес ми мука нека, само да
ми се дочепати клупе...предалеко је она клупа штуц... чек' да прелетим, брже ћу стићи....оооооооопа...заноси ме
нешто...ма пјешке ћу. Како иде она: Неке
'тицееее никад не полеееееетееееее!!!...
Јес' ме нешто гравитација издаје. Ево клупе, само да мало прилегнем не
би ли дошао себи, јер овако се не може летјети, има полиције...Уф, врти ми се
нешто у глави док лежим на овој клупи. Ено кафане. Идем тамо. Боље је да
попијем кафу да дођем себи...
...Конобар! Конобар! Дај жив био једну јаку
кафу, киселу воду и аспирин за главу, понеси очију ти. Попило се на тргу тоне
алкохола. Идеално за мене – ноћну 'тицу. Луђу ноћ нисам имао има минимум двије
– три године, још ономад када смо ја и Смук заглавили на
„Пијанство се нерадо
задржава на малом степену, већ обавезно постепено прелази у хронично пијанство/.../Већи
дио свих породичних трагедија, људских жалости и друштвених несрећа потиче од
вина и пијанства.“
Митрополит Антоније (Храповицки)
за Дневнике М. Ц.
