петак, 25. децембар 2015.

НАЈЛУЂА НОЋ



Ћук и Смук у новогодишњој ноћи



Дању ме ријетко виђају, можда само кад – кад , када се враћам у своје гнијездо. Ноћу живим и радим, то јест уживам и не радим. Моја окупација је ноћни живот. Ноћни живот је све што мене занима у животу и то је оно за шта ја живим. Живим да уживам у ноћном животу. Дању спавам, устајем касно, устајем на вријеме, устајем у сутон. Волим мрак, волим таму. Излазим на мјеста опасана бетоном и асфалтом, смогом и димом, опасана мраком и понеком свјетиљком која је ту чисто да се види недовољно и сакрије довољно. Дружим се са онима којима је ноћна тама сунчан дан, поноћ подне, а сутон свитање. Волим да попијем, па и да се напијем, да се проведем само онако како ноћне 'тице знају...Добро, да не дужим, ако нисте схватили ко сам, рећи ћу вам; ја сам ноћна 'тица Ћук...
Смук

...Као што рекох ноћу живим, али вампир нисам, да се одмах разумијемо. Крећем се у друштву мачних типова, типова који живе по мраку. Дружим се са којекаквим вранам и лешинарима, а понајвише времена проводим са мојим братом по пићу Смуком. Смук је човјек, овај змија, који воли да пије, да пије и не хаје за живот. Он пије и по дану и по ноћи, и на сувом и у води, и на грани и под земљом, а најчешће се базира на једну- двије испред драгстора или неке сеоске задруге. Често се дружимо, пијемо, проводимо у ноћном животу, а сваки пут се напијемо, убрљамо, разнесемо или речено ријечима брата Смука „сашијемо се к'о матурске хаљине“. Пијемо често без повода, а још чешће када је повод за провод. Инфилтрирамо се међу масу на рођенданима, славама,  свадбама и разним слављима а са великим нестрпљењем чекамо најлуђу ноћ, новогодишљу ноћ, ноћ гдје је све пијано и опијено, гдје се све тетура и сапиње. За ту, нама посебну ноћ, се спремамо током читавог децембра са нама уобичајеним ритуалима. Собзиром да је сада крај децембра, Смук и ја смо преспремни за најлуђу ноћ, која са разлогом носи тај епитет...Да! Умало заборавих да кажем; и Смук је ноћна 'тица, иако то не изгледа тако, иако он то не признаје...

...Најлуђа ноћ се приближила, само нас сати раздвајају од дочека. Спреман сам. Спреман сам овај пут мало раније. Можда прерано, ни сунце није зашло како треба. Шта би сада?...Стрпљења да чекам немам, са Смуком са се договорио да се нађемо на уобичајеном мјесту тек за пар сати...Кренуо сам. Полетио сам, летим, не могу пјешке, смара ме. Прелетио сам неколико улица, градских блокова и већ сам уоран. Кондиције немам, знам, то је посљедица начина мог живота. Слијећем на прву жицу. Слијећем поред два голуба, двије дневне птице. Одавно нисам видио дневне птице. Причају. Причају међу собом. Знам да је некултурно прислушкивати туђе разговоре, али шта се може...Причају о посту. Пост...пост...пост? Чекај...па да... то је преиод у години када се пости, дочекују се велики празници ...Чуо сам да неке птице посте, то је вјероватно пракса дневних птица, голубова прије свега. Смук и ја не постимо. Можда би то могле и ноћне птице да практикују, али ту нема опијања, ноћних провода, ипак превише сам везан за ноћни живот. Ваљда се постом спрема за неки важан догађај, као што се ја и Смук данима и данима спремамо за најлуђу ноћ...Одлепршаше голубови. Лагано, прелагано. Одлепршаше некако сретно, са миром неким, необјашњивим миром. Остао сам сам на жици. Сам, усамњен. Нешто ме стеже, гуши, треба ми једна љута. Ма гдје ли је Смук? А ено га. Вуче се улицом, дозиран је већ. Срећа његова што нема ноге. Напије се, иде а лежи...баш га брига!...

...Ноћ је пала. Смук и ја смо кренули у акцију. Идемо прво да се загријемо, да тргнемо једну – двије љуте с ногу, то јест само ја с ногу, па онда идемо на трг гдје је највећа лудница. Гледам лијево, десно, све је спремно. Идемо прва лијево. Тамо лијево је клуб, весело. Улазимо. Уф, музика трешти. На улазу омања групица форсира неки вињак, церекају се. Можда се нама смију? А не, умишљам, улазимо унутра. Музика ми силује бубне опне док кафански дим прави пометњу у мојим и онако полуотвореним очима. Смук се провлачи за мном. Гужва је. Цијела кафана је на ногама, скаче горе – доле. Провлачимо се до шанка, наше стартне позиције и покретом десног крила дозивам конобара. Наручујем нешто кратко и љуто за нас двојицу. Конобар нам точи. Плаћам одмах. Окрећем се, са шанка обухватам цијели клуб. У мрачном дијелу клуба примјећујем вране,  гавранове, орлове, лешинаре, ликове мени од раније познате. Лудница брате мој. Пјева се, пије, вришти, скаче. Испијам жесту што ми наточи конибар. Смуку је увијек празна чаша. Уффф јес' јака, одмах ме здрвени. Покочи ме...уф...бррр. Смуку ништа. Идемо даље, идемо са слједећу дестинацију. Једва се извукошмо из кафанске гужве. А шта је ово...гужва „немо'ш жвакат' жваку“ што би рекао Смук, а тек је загријавање. Гле! Перје ми испрљано, убрљано од пива. А неее! Како ћу овако даље?! Нема везе, шта је – ту је, идемо даље. Овдје се баш добро проводи. ДУМ!!! ДУМ!!! Шта биии! А , петарде. Весело, опа! Смук хитрим покретима свога витког тијела избјегава пар пуцања. Пуца се и весели на све стране. Ово је ноћ за нас. Идемо даље. Ево га трг. Уф, гле' гужве, шта их је

тамо! Нека свирка је у позадини. Бррррр... 'ладно је. Треба нам под хитно неки алкохол да се загријемо, брррррр уф. Аха! Ено неке омање распјеване групе...точе пиво из цистерне...Читава цистерна пива?! Па ту сам те чекао. Распјевани су...весело! Запјеваћемо са њима, па да се огребемо за цугу и да се загријемо. Нисам неки пјевач, Смук такође, али да пробам: „Кукууууу ку...кууууууку ку!“ Не иде ми. Суво грло. Ево мало и мени цуге глокглокгло аааааа уф добро пиво! Да пробам ову њихову: „Ој ораје орајјјјјјјјеееее...!“ Смук се дохватио цистерне... Гле! Не! Упаде у цистерну пуну пива?! Све ће им попити...а шта би сада? Овдје ми је добро. На тргу остајемо, добар провод, пуца се, пије се, игра се, свира се...Опа! Опса! Са! Са! Са! Опса! 'ватам се у неко коло...Моја територија...
....Три ливааааде три ливааааааааде!!! Штуц уффф, што сем се сашио, штуц уф штуц...да ми се некако дочепати оне клупе у парку штуц...уф јес ме заноси нешто браћо моја мила штуц штуц...Свануло је већ одавно. Који ли је час? Е'о седам сати..А јесам се напио...штуц...Не памтим када сам имао овако штуц луду ноћ. Ноћ је била баш луда, најлуђа...Гдје ми је она екипа? Гдје ми је Смук?! Сигурно је искапио ону цистерну и сада спава у њој. А јесмо штуц умрљали овај трг...гле' пивске флаше штуц, чаше штуц, опушци, петарде штуц...јооооој јес ми мука нека, само да ми се дочепати клупе...предалеко је она клупа штуц... чек' да прелетим, брже ћу стићи....оооооооопа...заноси ме нешто...ма пјешке ћу. Како иде она: Неке 'тицееее никад не полеееееетееееее!!!...  Јес' ме нешто гравитација издаје. Ево клупе, само да мало прилегнем не би ли дошао себи, јер овако се не може летјети, има полиције...Уф, врти ми се нешто у глави док лежим на овој клупи. Ено кафане. Идем тамо. Боље је да попијем кафу да дођем себи...
...Конобар! Конобар! Дај жив био једну јаку кафу, киселу воду и аспирин за главу, понеси очију ти. Попило се на тргу тоне алкохола. Идеално за мене – ноћну 'тицу. Луђу ноћ нисам имао има минимум двије – три године, још ономад када смо ја и Смук заглавили на
Октобарфесту.  ДИНГ! ДИНГ! ДОНГ! ДИНГ! ДОНГ! Ма шта то толико звони...и овако ми је у глави пометња? Каква узбуна раније у ово доба?...Црква звони. Јооој распада ми се глава... Ено она два голуба од синоћ са жице, она што посте, одоше у цркву. Ја и Смук смо синоћ имали свој догађај а они одоше сада на своје  штуц,...уф јој морам порадити на себи...Штуц, јој глава ми се распада, ни до чега ми није. Бол у глави, бол у души...Уффф мајко моја не може се више овако ...Јоооој глава ми се распада, хаос ми је у глави. Морам у гијездо што прије, уби ме ова дневна свјетлост, постаје неподношљиво, нешто се мора мијењати...овако даље не иде.






„Пијанство се нерадо задржава на малом степену, већ обавезно постепено прелази у хронично пијанство/.../Већи дио свих породичних трагедија, људских жалости и друштвених несрећа потиче од вина и пијанства.“
                                                                                                                      Митрополит Антоније (Храповицки)





                                                                                                                                                за Дневнике М. Ц.

уторак, 15. децембар 2015.

ФОРСИРАЊЕ ''ЋАЋИНОГ'' ПРАВОСЛАВЉА




- Шта ти носиш?
- А знаш шта брате...стару добру шљиву. Деда-Симо пекао, одлична је.
Никољдан
- Ја му носим неки готиван виски, мало за промјену. Погледај.
- Није лоше Чедомире, није лоше...
- Е ту сада лијево скрени, па ћемо се возити још пар стотина метара, па онда друга десно...
- Први пут долазим од када је преселио. Ово му је први Никољдан у новој кући?
- Ммм да...сада десно, е ту смо. Испадај.
- Добро су средили гајбу, а?
(динг – донг!...динг – донг!...динг-...шкљоц)
- Оооо па гдје сте момци! Касните мало?
- Сретна слава Владо брате! (цмок цмок цмок)
- Хвала Мићане...упадај.
- Сретна слава (цмок цмок цмок)
- Хвала Чедо буразеру...упадајте.
- А док смо ми ово оно и та...
- ...Здраво момци моји!
- Сретна слава чика Вукаило!
- Сретна слава чика Вукаило!
- Хвала момци, хвала...Добро дошли кршњаци моји! Ружо! Понес'де одма' чаше, да с'јунацима наздравим! Овако ћемо с'ногу једну за почетак.
- Ево, ево, одмах! Помаже Бог момци...
- Бог вам помогао тета Ружо и сретна вам слава.
- Сретна слава тета Ружо.
- Хвала момци...ево чаше Вукаило.
- (глокглокглокглок....глокглок)...е момци да наздравимо. Добро ми дошли!...(гљок)Ааах уф пољута, него...сад сједајте. Јесте ли за кафу? А? Ма каква кафа. Треба нам нешто конкретно. А? Дај да набодемо нешто на виљушку, ваља се, слава је...извол'те момци! Сједајте. Меза је поставњена, месо је ту. Ружо! Понес' још печења! Момци, прасет'а ил' јањетн'а, а? Ма кол'ко ја видим обоје ћемо...штоб' рекли прагње ха ха ха...пола прасе пола јагње ха ха ха ...јел' тако Владо сине?
- Тако је тата! Хаха...
прагње
- ...Е тако. Све смо поставили. Извол'те моји момци, нек' је пријатно.  
- Паааа чика Вукаило...знате....
- Шта ''па''?...Није ваљда да сте већ јели код Миркана на слави? Е момци, момци...
- Ма не то чика Вукаило, не то...нисмо још јели, него, пост је знате...Божићни. Постимо, а месо је...знате...
- Ааааа то! Па што не велиш?...Ружо! Понес'де овамо још салате! Имамо киселе краставце, киселе паприке, купус овај, онај...хахаха мало се шалим момци моји...де узмите, сада озбиљно кажем.
- Ма не, озбиљно чика Вукаило, постимо, не би да се омрсимо...вама хвала...
- Дообро, што'но кажу ''понуђен к'о почашћен''! Јел' тако Владо сине?А могли сте мало меса? А?...Ма прешо' би ја на посну, испржио би ја рибу, ал' ћаћа мој је на мрсу, па ја то нећу да кварим. Нипошто! Ни-по-што! У мене, у селу, обичај је прасетн'а ил' јањетн'а а може и обоје, обичаји се не дирају. Традиција је традиција. Ћаћа је рек'о...Јел' тако Ружо?!
- Па не знам Вукаило...мој свекар је читав живот, од како сам ја дошла за тебе, возио коњска кола, а ја не знам шта ће теби нови мерцедес у гаражи, јер традиција је тради...
- ...Шуде' тамо Ружо!!...Момци, деде да наздравимо...живи и здрави ви мени били! Чувајте се волова бркати', 'чела рогати', жена се ројиле, как'оно даље?... Настави Владо сине ћаћину здравицу...ај уздравље! (гљок)...аааааа уф, добрааааа...




''Не стављајте људске обичаје изнад Божијих захтјева.''
                                                                     Свештеномученик Григорије Лебедев



''Држати пост пред Рођење и Васкрсење Христово, пред празник Св. ап. Петра и Павла, пред Успење Богородице, и сваке сриједе и петка.''

                                                                               Друга Црквена заповјест





                                                                                                                                           за Дневнике М. Ц.

среда, 9. децембар 2015.

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ СМРТИ



                              Тијело и Крв Христова


Премудрошћу Господњом и благословом Мајке Цркве прије нешто више од шест вијекова наш мудри и Свети Кнез, кога ми Срби зовемо и Цар Лазар, јер наслиједи Царство Небеско, повео је у бој све крштено што је мушког рода, што може носити у десној мач, у лијевој штит, а у срцу Христа да Светињу брани без обзира колика му је сила пријетила. Централни догађај тог дана у очима великих сила догодио се на Косову Пољу гдје су страдале двије војске, два цара, двије стране свијета. Централни дио тог дана за оне који су крштени Духом, за оне које гледају духовним очима десио се непосредно прије Косовског боја, десио се у цркви Светог Јована Претече у Самодрежи недалеко од Косова Поља, десио се на Светој Литургији, десио се на врхунцу Свете Литургије, десио се примањем Христа, десио се сустрет прије сусрета, десило се превазилажење смрти, десио се Лијек брсмртности, десило се Пресвето Причешће. Свети Кнез Лазар нам је оставио доста поука, што дјелом, што рјечју, више дјелом него рјечју, а једна између бројних је и ова; како превазићи смрти, како примити залог будућег васкрсења и бесмртности, како са миром у души припремити и обезбједити сусрет са Творцем, како да смрт сведемо на формалан чин који више нема пређашње застрашујуће значење. Овим примјером нам је Свети Кнез заједно са десетинама хиљада својих војника, научен Црквом и благословен Господом показао на који начин да превазиђемо смрт, ону праву смрт, духовну смрт, која ће као врхунац свега бити поражена и прегажена васкрсавањем у тијелу о другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Показао нам је причешћујући се, примањем Христа у себе. Ми тренутно немамо ту врсту искушења и страдања које је имао Свети Кнез Лазар заједно са косовским јунацима, ми имамо искушења својствена нашем времену али без обзира на своју природу она се побјеђују на исти начин на који су се побјеђивала од раних вијекова; покајањем, молитвом, постом и осталим припремама за Свето Причешће које је централни догађај Свете Литургије, централни догађај наших живота, јер Оно је ни мање ни више само Тијело и сама Крв Бога живог.
Ако загазимо мало дубље у прошлост, у прве вијекове Хришћанства, можемо видјети како, колико често и из којег разлога су први Хришћани, гоњени бичем безбожних царева, сматрали примањем Тијела и Крви Христове за нешто неодложно, јер пострадати непосредно послије Светог Причешћа, а то су била времена свакодневних страдања, је један од највећих благослова Господњих којег се могао удостојити Хришћанин, јер у вијернику сажиже гријех и претвара у прах те душу одводи у вјечно Блаженство. Ако се вратимо у садашњост и прођемо Светом Гором Атонском спазићемо часне монахе како се свакодневно по благослову причешћују Светим Причешћем обезбјеђујући себи сигуран остатак дана до слиједеће Службе јер нико од њих не зна у ком тренутку може напустити овај свијет и изаћи пред Господа.  
По рјечима нашег блаженопочившег Патријарха Павла у многим црквним молитвама вијерници моле Господа да их избави од изненадне смрти, да би могли још једном, послједњи пут, када дође и тај час (а свима ће доћи) да се опросте са свима, да се исповједе и причесте. Сваки истински Хришћанин само такав крај свога живота жели, а не као многи, брзу смрт, да се не би патили. Страшне ли заблуде. После такве смрти и нехришћанског живота, настаје патња, али вјечна. Или се боје ако се причесте да ће умријети, а зар неће умрети ако се не причесте. Благо оном ко је умро на дан кад се причестио, томе ђаволи ништа неће моћи (наравно, искрено исповјеђен и скрушена срца, са надом у милост Божју). Док нас прота Вјечеслав Тулупов у својој књизи Чудо Светог Причешћа учи да не треба да заборављамо на своју смрт, јер она може да наступи у сваком тренутку нашег живота. Што чешће се причешћујемо тим су наше душе боље припремљене за прелазак у загробни свијет. Ако нас Господ удостоји да умремо послје причешћа Христовим Тајнама, нечисти духови побјећи ће од нас као муња, а анђели ће нам отворити небеска врата и свечано нас пратити до самог престола Пресвете Тројице
Наши свештеници, посредници између нас и Свете Тројице нам неуморно, из дана у дан, од проповједи до проповједи савјетују да се покајањем, молитвом, постом, исповијешћу, уз благослов, припремамо да примимо Крв и Тијело Христово, да превазиђемо смрт, да се сусретнемо са Њим прије неког изненадног сусрета који може да нас затекне неприпремљене, било неком тешком болешћу, изненадним срчаним или можданим ударом, саобраћајном несрећом, уопште изненадном смрћу,  те изведе на Суд на којем би непријатељ нашег рода имао штошта да каже против нас. Јер примајући Тијело и Крв Господа ми постајемо Христоносци и истовремено Христос носи саме нас. Тајанствено јединство са Христом у Евхаристији доводи нас до стварног и најприснијег Богоопштења. За човјека на земљи од овог нема приснијег сједињења са Богом.
Приступајмо Светом Причешћу по благослову сада, јер ко зна да ли ћемо сутра, или док сунце зађе бити овдје на земљи.



„Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи.“
                                                                                                                                       Јеванђеље од Јована (6,53)



„Никада не одлажи посјећивање цркве и никада не избјегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недјеља ниси приступила Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.“
                                                                                                                            Преподобни Макарије Египатски







                                                                                                                                                     пише М. Ц.