Тијело и Крв Христова
Премудрошћу Господњом и благословом Мајке Цркве
прије нешто више од шест вијекова наш мудри и Свети Кнез, кога ми Срби зовемо и
Цар Лазар, јер наслиједи Царство Небеско, повео је у бој све крштено што је
мушког рода, што може носити у десној мач, у лијевој штит, а у срцу Христа да
Светињу брани без обзира колика му је сила пријетила. Централни догађај тог
дана у очима великих сила догодио се на Косову Пољу гдје су страдале двије
војске, два цара, двије стране свијета. Централни дио тог дана за оне који су
крштени Духом, за оне које гледају духовним очима десио се непосредно прије
Косовског боја, десио се у цркви Светог Јована Претече у Самодрежи недалеко од
Косова Поља, десио се на Светој Литургији, десио се на врхунцу Свете Литургије,
десио се примањем Христа, десио се сустрет прије сусрета, десило се превазилажење
смрти, десио се Лијек брсмртности, десило се Пресвето Причешће. Свети Кнез Лазар
нам је оставио доста поука, што дјелом, што рјечју, више дјелом него рјечју,
а једна између бројних је и ова; како превазићи смрти, како примити залог будућег
васкрсења и бесмртности, како са миром у души припремити и обезбједити сусрет
са Творцем, како да смрт сведемо на формалан чин који више нема пређашње
застрашујуће значење. Овим примјером нам је Свети Кнез заједно са десетинама
хиљада својих војника, научен Црквом и благословен Господом показао на који
начин да превазиђемо смрт, ону праву смрт, духовну смрт, која ће као врхунац
свега бити поражена и прегажена васкрсавањем у тијелу о другом доласку Господа
нашег Исуса Христа. Показао нам је причешћујући
се, примањем Христа у себе. Ми тренутно немамо ту врсту искушења и страдања
које је имао Свети Кнез Лазар заједно са косовским јунацима, ми имамо искушења
својствена нашем времену али без обзира на своју природу она се побјеђују на
исти начин на који су се побјеђивала од раних вијекова; покајањем, молитвом,
постом и осталим припремама за Свето Причешће које је централни догађај Свете
Литургије, централни догађај наших живота, јер Оно је ни мање ни више само
Тијело и сама Крв Бога живог.
Ако загазимо мало дубље у
прошлост, у прве вијекове Хришћанства, можемо видјети како, колико често и из
којег разлога су први Хришћани, гоњени бичем безбожних царева, сматрали
примањем Тијела и Крви Христове за нешто неодложно, јер пострадати непосредно
послије Светог Причешћа, а то су била времена свакодневних страдања, је један
од највећих благослова Господњих којег се могао удостојити Хришћанин, јер у вијернику
сажиже гријех и претвара у прах те душу одводи у вјечно Блаженство. Ако се
вратимо у садашњост и прођемо Светом Гором Атонском спазићемо часне монахе како
се свакодневно по благослову причешћују Светим Причешћем обезбјеђујући себи
сигуран остатак дана до слиједеће Службе јер нико од њих не зна у ком тренутку
може напустити овај свијет и изаћи пред Господа.
По рјечима нашег блаженопочившег Патријарха Павла у многим црквним молитвама вијерници моле Господа да
их избави од изненадне смрти, да би могли још једном, послједњи пут, када дође
и тај час (а свима ће доћи) да се опросте са свима, да се исповједе и причесте.
Сваки истински Хришћанин само такав крај свога живота жели, а не као многи,
брзу смрт, да се не би патили. Страшне ли заблуде. После такве смрти и
нехришћанског живота, настаје патња, али вјечна. Или се боје ако се причесте да
ће умријети, а зар неће умрети ако се не причесте. Благо оном ко је умро на дан
кад се причестио, томе ђаволи ништа неће моћи (наравно, искрено исповјеђен и
скрушена срца, са надом у милост Божју). Док нас прота Вјечеслав Тулупов
у својој књизи Чудо Светог Причешћа учи
да не треба
да заборављамо на своју смрт, јер она може да наступи у сваком тренутку нашег
живота. Што чешће се причешћујемо тим су наше душе боље припремљене за прелазак
у загробни свијет. Ако нас Господ удостоји да умремо послје причешћа Христовим
Тајнама, нечисти духови побјећи ће од нас као муња, а анђели ће нам отворити
небеска врата и свечано нас пратити до самог престола Пресвете Тројице
Наши свештеници,
посредници између нас и Свете Тројице нам неуморно, из дана у дан, од
проповједи до проповједи савјетују да се покајањем, молитвом, постом,
исповијешћу, уз благослов, припремамо да примимо Крв и Тијело Христово, да превазиђемо смрт, да се сусретнемо са Њим прије неког изненадног сусрета који
може да нас затекне неприпремљене, било неком тешком болешћу, изненадним
срчаним или можданим ударом, саобраћајном несрећом, уопште изненадном
смрћу, те изведе на Суд на којем би
непријатељ нашег рода имао штошта да каже против нас. Јер примајући Тијело и
Крв Господа ми постајемо Христоносци и истовремено Христос носи саме нас.
Тајанствено јединство са Христом у Евхаристији доводи нас до стварног и
најприснијег Богоопштења. За човјека на земљи од овог нема приснијег сједињења
са Богом.
Приступајмо Светом Причешћу по благослову сада,
јер ко зна да ли ћемо сутра, или док сунце зађе бити овдје на земљи.
„Заиста, заиста
вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате
живота у себи.“
Јеванђеље
од Јована (6,53)
„Никада не одлажи
посјећивање цркве и никада не избјегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се
десила зато што више од пет недјеља ниси приступила Пречистим Тајнама нашег
Спаситеља.“
Преподобни Макарије Египатски
пише М. Ц.
