ПРВОМАЈСКО ЈУТРО - НАЈЛУЂЕ ЈУТРО

Ћук и Смук на првомајском уранку

Претходна ноћ бијеше пуна лудих авантура, зачињена са обилним количинама како пиве, тако

Ћук

и вина и жестоких пића. Ја и мој вијерни сабрат у пићу Смук смо читаву ноћ провлачили кроз наше изморене јетре на литре и литре наше омиљене течности, што се може видјети на нашим изможденим лицима, која на први поглед изгледају као да смо читаву ноћ варили без маске. Обишли смо сва мјеста на којима се легално и илегално точио алкохол; све драгсторе, биртије, дискотеке, клубове, а на крају и забачене кафане у којима се окупљају мрачни типови посебног кова. Тако се и, изазвани потражњом за капљицом, обрешмо у једној кафани на крају града по имену „Кондор“ чији је власник Суп Вултурешевић, незгодан тип, поготово у пићу, познат по репутацији жестоког момка и као бившег вође навијача оближњег фудбаског клуба. Ту се затекошмо пошто попишмо „читав град“, а и наше економско стање се тих дана изненадно поправи јер Смуку дође рођак Кобра са запада, на одмор за Први мај, и даде му неке шушке које смо ми немилице трошили по граду. Задржашмо се код Кондора неко вријеме, попишмо му сав алкохол, као и залихе из подрума, те он рече да је фајронт и да нема више, на шта се Смук, онако пијан, разљути, сави своје змијско тијело у шаку и лупи шаком, тј. тијелом, о шанк те пође да се великом Супу уноси у лице, јер Смук је сматрао да Суп тако хоће само да нас се отараси. Ту сам се ја умијешао и једва га одвојио од

Смук

намргођеног Супа, те касније изгладио ствар, јер смо ја и Суп  рођаци по пернатој линији. Када смо излазили из кафане Суп Смуку добаци да има среће што је жив, јер да је мртав не би изашао жив. На почетку не схватих ту Супову пријетњу, али ми тек касније дође у главу да лешинари не нападају живе него лешине, вјероватно је то знао и пијани Смук па се онако

понио према горостасном лешинару који иако оћелавио и у годинама, те од навијачких чарки очепушан, још бијеше у снази...

Након свих тих догодовштина и још једне луде, скоро па најлуђе ноћи и потрошених гомилу новчаница од рође Кобре, ја и Смук се запутишмо кући пјешке, без пребијене паре, онако измождени, а што бијеше најчудније сватих да сам у свим тим лудоријама остао без панталона, срамота, ал' шташ', није лак живот нас ноћних 'тица. Ја сам набадао испред Смука, голокрак, тешко корачајући, а он се вукао за мном, пузао, лежао и дријемао, на чему сам му завидио скоро увијек када смо се изморени враћали кући, лежи а иде ... е свашта! Сати су пролазили а ми смо наставили са повратком ка нашим кућама, ка нашој шумици. Глава ме је све више бољела док тај бол у једном тренутку није почела да појачава, за моју мамурну главу, несносна звоњава која је у таласима допирала однекуд испред мене. Испрва помислих да су то моји постпијански синдроми док не погледах испред себе и не видјех да црква звони. Како смо се приближавали цркви, поред које је водио наш пут, угледах међу масом, која је излазила на главна врата цркве, и она два бијела голуба из „Најлуђе ноћи“ како се трипут изљубише, честиташе Христово Васкрсење један другом и потуцаше се украшеним јајима која су уљепшавала трпезу испред цркве. Па да човјече! Данас је Васкрс, највећи хришћански празник! На тренутак помислих да се и нас двојица, на нама препознатљив начин, инфилтрирамо у масу и да им помогнемо око

агапе

пића, али одустадох од те намјере, би ме некако срамота да овакви банемо пред цркву, поготово ја без панталона ... други пут ћемо, када будемо зерицу трезнији ... мада, можда сам и ја требао постити ... ма други пут ћу. Прођошмо поред цркве ... Смук ништа није примијетио јер је заспао те само наставио да пуже у истом ритму...

Наставишмо наше кретање ... Дан је непримијетно смјењивао ноћ када угледах нашу шумицу нашу слободицу. Од сазнања да смо близу куће би ми лакше, али мој спокој изчезе када угледах да се нешто дими у нашој шумици. Ту се узнемирих, пробудих Смука и похитасмо према диму, јер гдје има дима има и ватре. Овај призор са димом ме потпуно отријезни тако да сам широм отворио своје буљаве, полуотворене, очи и њима угледао изненађујући призор. Ватра је горила а недалеко од ње се налазило мени познато лице, прасе Пућо, који је пуних образа пржио гомиле хране. Упитах Пућу шта ради овако рано са том ватром и том свом храном. Пућо се добродушно насмијеши и рече ми да је данас Први мај и да је дошло његових пет минута, вријеме да он испуни свој стомачић овом гомилом хране. Ја му рече да знам да је Први мај и да ћемо га и нас двојица славити, само тамо мало касније, када сване, када се скупи још излетника. Пућо се опет побједнички насмија и рече ми да он од сада слави првомајски уранак онако како треба, како му је рекао Грокс, негов рођо који живи „преко гране“, који је дошао на празнике код њега, и са њим тренутно роштиља, само је сада отишао по пиву. Када рече „пиву“ ја се сав озарих и сачеках док се не врати рођо Грокс те поново приупитах Пућу шта му још рече рођо о првомајском уранку, тј. шта ми то овдје не радимо како треба. Каже да му је рођо рекао да ми овдје не славимо по правилима, да ми дођемо нешто прије подне и почнемо са слављем, а то се у ствари крене по ноћи, као и они сада, па се настави читав дан, јер првомајски уранак је, како каже рођо, заправо слављење Валпургијске ноћи¹, заједно са празником Белтане², у част природе и плодности, са поносом ће Пућо. Рече му рођо да је он дошао да нас подучи како се шта ради и како да прославимо Први мај по изворним начелима, те ми исприча још неке ритуале који се упражњавају а који

Пућо

баш и нису ... знате ... Ја му рекох да сам чуо да је Први мај повезан са празником рада, а Пућо ми рече да му је рођо рекао, да је то претходни режим само додао на ове празнике и да се то све слави као једно. Изненадих се шта чух од доброг Пуће, али прихватих убрзо причу јер видјех рођу Грокса како се задихан враћа са палетом пиве из драгстора и ставља је поред гомиле хране коју ћемо нас четворица, уз весеље, видно умањити до краја дана...

Како је ноћ сасвим изчезла и Сунце добило прилику да ме упозна, тако су се и почеле на ливади, око наше шумице, мало по мало, димити ватрице око којих су се скупљали излетници у све већем броју. Убрзо се чуше звуци хармонике и тако настаде право првомајско весеље са обилним количинама хране и алкохола, који је и уједно једини разлог што сам се ја, ноћна 'тица, затекао, можда по први пут у животу, на дневној свјетлости. Смук, који се завалио на испражњене конзерве пиве, које смо претходно олакшали, поче да пјевуши неку кафанску, што је био знак да је „клин клином избио“ и да може да настави са облокавањем. Наши домаћини, Пућо и Грокс, након што поједоше ону сву гомилу хране и попише мало мање од Смука, ускочише у оближње блато, гдје им се придружи још један из врсте, и пођоше са посебним задовољством да се ваљају и брљају. Грокс признаде да је презадовољан како се проводи овдје, да тамо „вани“ нема оваквог провода и овакве екипе, али зато има тих обичаја и ритуала који су донешени од тамо да би се ми овдје могли овако убрљати. Убрзо је ливада поред шуме почела да се сва дими, да врви од хљеба и игара, а ја сам себи отворио још једну пиву, завалио се у неко шибље и почео да совим. Тек што сам засовио у сан ми долепрша, негдје са истока, један од она два бијела голуба дозивајући, како мене тако и остале, да се придружимо за њихову Васкршњу трпезу, али претходно да се бар мало средимо,

екипа

очистимо од блата и прљавштине ... Рекао сам му да сада не можемо, да смо заузети, да ћемо други пут, ето да ћу ја и постити мало, али сада сам уморан, преуморан ... штуц...

„Реци ми шта празнујеш и рећи ћу ти ко си ... оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се.“

                                                                                                  Народна изрека

¹Валпургијска ноћ (ноћ између 30. априла и 1. маја) – пагански празник у коме се на њемачкој гори Брокен дочекују нечисте силе.

²Белтане – пагански празник који се слави у природи, у част природе и плодности, који је спојен са Валпургијском ноћи. 

                                                                                                                                                                       пише М. Ц.

ПРЕУМЉЕЊЕ ЈЕДНОГ МУЗИЧАРА

Славуј Славиша - птица која је пронашла смисао

Зовем се Славиша. Живим ту у оближњој шумици. Гнијездо сам направио на највишој крошњи како бих, када устанем, раном зором могао свима да запјевам. Пјевање је мој живот, то јест начин како да се изражавам. Након што рано у зору устанем, истог часа се попнем на највишу гранчицу мога стабла, намјестим се, заузмем одговарајући положај и почнем да се служим даром који имам, почнем  да пјевам. Пјевам током читавог дана, не престајем. Моја два највјернија, и уједно најневјернија  слушаоца су мамурни Ћук и Смук, који неријетко на моју адресу шаљу жалбе због узнемиравања њиховог реда и мира јер их, како они наводе у жалбама, по цијели дан узнемиравам и не дам им да се, како они кажу, након напорне ноћи на миру одморе. Искрено речено то што се понеко побуни због мог цвркутања то ми уопште не смета, него ми смета што осјећам да моје пјевање губи смисао, не због тога што ја слабо пјевам, напротив, најбољи сам пјевач, него осјећам да ми треба неко ко ће слушати моју мелодију, јер поред ове двојице почињем да сумњам у своје квалитете, те се често осјећам неиспуњено, полупразно. Дефинитивно морам да промијеним публику, јер сматрам да могу далеко догурати и бити срећан. Тим поводом кренуо сам да мало загријем своја крилца и да се отиснем у бијели свијет, да пронађем свој смисао, да нађем лијека души, да посјетим мјеста гдје се пјева са неким смислом, можда нађем своје мјесто међу звијездама, можда успијем, јер ово моје дјеловање почиње да губи смисао...

...Тако сам једног дана спаковао коферче и запутио се ... Прелијетао сам ливаде и брда,

ријеке и језера док у једном трену нисам начуо и угледао, одавде из моје птичије преспективе, неку масу које је окупљена испред неке позорнице са које су допирали неки звуци које је производила опет нека група на тој позорници са опет неким справама у рукама. Ево моје шансе, помислих у себи. Слетих  на ту бину, узех да направим ту справу и кренух и ја да свирам као и они. Свирао сам ја тако свирао неко вријеме, потом основао своју групу, запливао у те нове музичке воде, придобио публику која ме је завољела, освоио врхове свих музичких листа, међутим, након извијесног времена осјетио сам да то није то, опет је у мени остала нека необјашњива празнина. Људи су временом почели да ме обожавају, а ја сам осјећао још већи неспокој, а и поред осталог  схватих да та музика, уз те електричне звуке, и тај начин живота, није оно што сам тражио и чему сам жудио. Ако ћемо реално, музика и није била толико лоша, али ипак је некако била прегруба за мој истанчани укус. На трзај сваке жице и пуштање сваког гласа моје срце се потресало, моја душа се узнемиравала. Схватих да ни ово није правац који мојој души даје мир а животу смисао...кренуо сам даље ...

...Заборавих претходни правац и упутих се даље ка проналажењу мог смисла. Полетио сам даље, летио и летио и спазио нову масу која је на сличан начин била окренута, као и ономад она прва, према некој бини са челичном конструкцијом на којој су биле окачене неке свјетлеће кугле које су у ритму музике, која је пуштана испод њих, шарале својим шареним зрацима по тој маси која се опет у истом ритму грчила, скакала, савијала лијево десно све са неким пиштаљкама у устима. Одлучио сам да себи набавим ону исту справу са двије плоче и станем поред оног који је производио звуке, да ја мало произвдем музике и запјевам, можда овај правац води ка смислу. Брзо изучих овај нови правац. Пуштао сам музику неко вријеме, уздигао се до врха, опет био главни на сцени, опет био обожаван као и прије али убрзо се, као и ономад, у мојој души направила нека нова провалија, празнина, био сам још усамљенији. Убрзо схватих да и овај правац, као и онај претходни, не испуњава захтјеве моје истанчане душе, те на исти начин празни моје срце, само са још бржим ритмом од оног претходног, тако да ни овдје нисам нашао свој смисао. Поново не нађох смисао, оставих се и тог правца и кренух даље у потрагу...

...Летио сам ја тако даље, слијетао на разна мјеста гдје се пјева, хватао разне

фреквенције, учествовао на разним фестивалима, окушавао се у многим популарним продукцијама, шоовима, звијездама, звјездицама, тражио сам смисао под разним шаторима, зборовима, проводио вријеме као улични свирач, учио од најбољих оперских пјевача и умјетнка, свирао на виолини, контрабасу, фрули, пунио оперске сале, пробао сам све музичке инструменте и правце не би ли се пронашао, био у свему најбољи, био на врху али увијек на том врху усамљен, сваки пут све усамљенији и празнији. Смисао нисам могао да нађем, морао сам да се вратим назад, тужан и још више испражњен...

...Након свих покушаја, или боље речено промашаја, дефинитивно сам одлучио да пакујем кофере и да се вратим у своју шумицу, на своје дрво па да наставим са својом пјесмом, овај пут

тужном пјесмом, а и нека се Ћук и Смук љуте колико хоће, ја другог избора немам, иако неиспуњен ја морам пјевати па макар то сада биле и тужопољке. Док сам се враћао кући, с обзиром да ме тада затекла тамна ноћ, примијетио сам да сам се изгубио. Летио сам, летио, преко ливада и ријека, шума и гора у нади да ћу пронаћи своје гнијездо, своје дрво са којег пјевам, али све више сам био убијеђен да сам се изгубио. Убрзо сватих да изгубих свој птичији компас. Ноћ је бивала све тамнија и тамнија, страх све већи и већи, али у глави ми је ипак одјекивала помисао да је ноћ најтамнија пред свитање. Почео сам полако да губим посљедњу наду док наједном, у једној шумици међу брдима, не спазих пригушену свјетлост која ме мамила благим и мелодичним звуцима који су ме позивали да их посјетим и да видим шта се

то тамо дешава. Док сам се приближавао схватио сам да пригушена свјетлост допире из једне прелијепо украшене грађевине. Уђох унутра у ту украшену грађевину и спазих благо и умилно пјевање које је допирало како са лијеве тако и са десне стране унутрашњости. Они који су пјевали имали су напола спуштене главе и блага лица, а што је било мени најзанимљивије и што ме је фасцинирало је то што сам осјетио да ти појци пјевају Неком Ко их искрено воли, Неком Ко им се радује, узвраћа љубав, Неком Ко не слуша пјесму да би се само забавио, Неко Коме ја до сада нисам пјевао. Слетио сам на њихову пијевницу и, као и они, благо погео главу, срце уздигао Горе и почео да појем са њима. Сватих да је ово појање, овај правац  некако другачији од свих претходних праваца које сам искусио. Да ли због самог појања или због тога што је моје досадашње појање било хоризонтално, упућено само у једном правцу, правцу недовољном за остварење смисла?... Убрзо схвати да ово појање садржи у себи један нови правац, једну вериткалу која опет не искључује хоризонтални правац, него заједно са њим даје пуноту и испуњава моје срце и душу. Ово је оно пјевање које се стапа са мојом душом и чини је спокојном. На овом мјесту је моје срце заиграло, али не од неког немира као на претходним мјестима и у претходним случајевима, него некако другачије, са Смислом и ка Смислу. Неколицина појаца ме примјетило, благо ме погледало, направило благи наклон према мени у знак поздрава и наставило да поје и слави Оно Чему и ја сада пјевам и Чему сам ја, изгледа, читав живот жудио. Од тада пјевам Њему, пјевам и васељени, пјевам и хоризонтално и вертикално, пјевам у пуноти. Примијетих да нисам једини ове врсте у овом храму. Спазих и

једног бијелог Голуба Који ме са радошћу посматра одозго. Сада сам срећан. Пронашао сам Дио себе за Којим за жудио, Који је дао смисао мом животу, Који као да сам некада давно изгубио па сада нашао, Који сам покушавао да замјеним са свим другим понуђеним ми дијеловима који су још више разваљивали моју животну слагалицу. Пронашао сам Смисао. Овдје ми је добро, овдје остајем...                  

„Преумљење (покајање) су врата милости која се отварају онима који их упорно траже, тим вратима улазимо у милост Божију ...“

                                                                                                                                                          Свети Исак Сирин

"... Од духовног појања происходи велики добитак, велика корист, обилно освећење и оне (химне) тако могу постати темељ свеукупног духовног живота, будући да ријечи химни очишћују душу и да Свети Дух одмах улази у душу онога ко их поје."

                                                                                                                                                  Свети Јован Златоусти

„Човјека је створио Бог, и ако он живи ван Бога, онда је то највећи бесмисао чија жртва, прије или касније, увијек постаје сам човјек“

                                                                                                                                  Архиепископ Јован Шаховској

Преумљење – покајање, (грч. метаноја)

                                                                                                                                                                                   М.Ц.