БРЕМЕНА ТЕШКА И БРЕМЕ ЛАКО

Ћук и Смук под теретом порока

Смук и ја нисмо пили неколико дана, још од ономад када побјегошмо од Јањета. Међутим, како

вријеме пролази тако ми заборављамо преживљене опасности, ни мало не постајемо паметнији те се враћамо старим пороцима. Синоћ пијани, лагани, а јутрос као да се сва ова шума свалила на наша плећа. Сунце није ни зашло како треба а мене је пробудила несносна главобоља проузрокована поприличним постотком алкохола у мом кардиоваскуларном систему. Смук је преспавао, то јест још спава код мене, а ја сам се наканио да себи спржим једну кафу не би ли бар мало одвадила терета који се годинама камари на мојим, израбљеним од ноћног живота, плећима. Задњих неколико година моје, као и Смуково, психофизичко стање се доста погоршало те на основу тога одлучишмо тродневним вијећањем да на неки, још не знамо конкретно који начин, скинемо ово тешко бреме које притишће пијанице и ноћне 'тице до те мјере да смо долазили у ситуацију да се одселимо на југ и да постанемо дневне 'тице, и змије наравно. Попио сам кафу, покушао урадити један склек не би ли се мало тргнуо, нисам успио, осјећам превелики терет на себи да би се ишта могло сачинити. Неки необјашњиви црни облаци депресије и очаја су загосподарили мојим умом па сам се одлучио да то растјерам једном шетњом нашом широком улицом не би ли се овај терет на мојим плећима некако преполовио.

Смук је и даље спавао омотан око свог омиљеног пића. Само са га лапио за реп и кренуо, ваљда ће се успут пробудити...

...Након пола сата спорог хода главним путем Смук се пробуди и крену онако намрштен, шутећи, да пуже уз мене. Вукли смо се тако још неко вријеме док не дођошмо до дома Вутронија Пушића, мог рође по врсти. Како је становао уз главну улицу често је излазио на балкон да гледа пролазнике па тако и овај пут угледао нас двојицу како се вучемо улицом под теретом наших животних бремена. Чим нас је угледао позвао нас је горе у његов дом да му се придружимо, што сам ја видио као добру прилику да покушам да се дружим и разонодим са њим и да скинем мало терета са себе. Иначе Вутроније је постао уживалац такозваних лаких дрога од како је дошао са антидепресивне терапије која се, како он каже, успјешно спроводи на Западу. Прије свог одласка на лијечење патио је од тешке депресије која је била посљедица конзумирања ноћног живота. Ово је уједно прилика да сазнамо како се он рјешава свог бремена. Попели смо се горе, изљубили по трипут, сјели и одмах почели конверзацију. Вутроније није скидао телећи осмијех са лица. Одмах је почео да хвали ту његову нову терапију скидања терета док је својим упадљиво црвеним очима гледао реакције наших лица и предложио и нама да пробамо, да себи олакшамо. Одмах смо пристали. Кознумирали смо ту супстанцу не излазећи из његовог гњезда данима све са увјерењем да се рјешавамо свога терета овом његовом антидпресивном методом. То је тако трајало неко вријеме. Ми смо били у неком другом свијету, чинећи се некако лакшим

и веселијим све док није нестало те зелене материје а ми кренули даље мислећи да смо се излијечили и збацили терет. Чим нестаде ботанике Вутроније паде у очај и пође нас преклињати да не идемо, да га не остављамо самог. Нас двојица смо му се извинули те кренули даље једва корачајући под неким новим дуплим теретом...

...Наставили смо тако даље тешким корацим притиснути још једним тешким бременом, бременом Вутронијеве антидепресивне методе. Тек када смо одмакли од њега обојица смо схватили да смо преварени и да је његово бреме теже и опасније и од нашег. Поупадали смо тако нас двојица у још већу депресију вукући на својим плећима сада још већи терет, још црње облаке, још дубљи амбис. Ишли смо тако ишли овим широким путем, савијени до земље, док нисмо наишли на склониште, рупу Мише Мекинтоша нашег старог познаника. Одлучишмо да свратимо до њега. Док смо прилазили његовој рупи, избушеној у зиду напуштене куће, чули смо неке неартикулисане звуке. Покуцашмо, звуци се утишаше. Отворише се врата иза којих нас дочека испијено Мишино лице. Позвао нас је унутра, одмах почео причати о његовом новом утрошавању времена, његовој новој психотерапији, игрању видео игрица дању и ноћу коју је донио из Јапана док је био на одвикавању од чамотиње, а која бијеше посљедица његовог љубавног краха са Мишицом. Мишо нам се на прву учини онако смирен, задовољан, као излијечена особа, без терета. Предложио је и нама да узмемо џојстике, да му се придружимо у терапији, да се мало поиграмо. Смук и ја једва дочекасмо да се ратосиљамо овог нашег, а сада и Вутронијевог терета те заиграсмо. Играли смо тако код њега данима и ноћима, било нам некако све весело, занимљиво, све док у једном тренутку није почела да се ствара још већа празнина и очај, још већи терет од оног са којим смо дошли. Након неког времена Мишо постаде агресиван, пође да бјесни, да нас тјера из свог дома, што ми протумачишмо као посљедицу ове нове његове терапије. Нас двојица се одлучишмо да прекинемо са његовом терапијом те изађошмо са

главобољом из његове рупе а њега нажалост оставишмо да се јадник пржи на оним игрицама, јер га никако не могошмо убиједити да му терапија није добра, да му само ствара још већи терет...

...Морали смо наставити даље да се крећемо сада још и са Мишиним теретом који нас је толико натрпао да смо се једва вукли путем, само сада још увиђајући испред себе све оне ликове из видео игрица од којих смо се сада још морали и крити. У нашим главама је сада био тотални хаос, тродупло већи од оног нашег почетног хаоса са којим смо кренули од куће. Успут смо сретали још наших познаника на којекаквим психотерапијама, старог коцкара мачка Пуба, ждероњу прасета Пућу и друге који су мислећи да се рјешавају својих терета надодавали на плећа још тежа бремена која су их, као и нас двојицу притискала до очаја, до тачке пуцања...

...Таман помислих да нам нема лијека, да ће нас овај терет сломити, када угледах на једном узаном путу магарца Микоњу са којим се никада нисмо нешто ни дружили, нити смо знали неке појединости из његовог живота, али овај пут пожељех да се мало боље упознамо. Приђошмо му да видимо шта он ради, како се бори са животним тешкоћама. Пребацишмо коју и одмах нас позва да се дружимо са њим. Рече да је кренуо кући ка манастиру, тамо живи, помаже оцима пастирима око чувања оваца или шта им год затреба. Смук и ја пристадошмо на његов позив и проведошмо неколико дана са њим. Радили смо све што је он радио; рано устајали, ишли на молитву, постили, помагали шта је год и коме год је требала помоћ итд. Након неколико дана нас двојица осјетишмо олакшање, растерећење неко какво до сада нисмо осјетили. Мир и спокој је завладао душама нашим. Упитах Микоњу како смо се излијечили, који је рецепт, јер на све начине смо покушавали да збацимо онај мучни терет али ништа. Никада не бих рекао да ћемо у његовом друштву наћи спас. Микоња нам са смирењем објасни да свако мора да носи неко животно бреме које је често претешко, иако на прву не изгледа тако, а да је ово бреме, бреме које смо ми носили протеклих дана са њим бреме лако, бреме његовог

Пастира који је дао свима нама у Завјет, још прије много вијекова, да ко жели да се растерети и спасе заувијек да узме терет и бреме Његово и спашће се, а то бреме, рече, које смо ми са њим носили ових неколико дана је; пост, молитва, исповијест, причешће, братољубље, милосрђе, љубав итд. То је бреме лако, иако на почетку и са стране гледајући не изгледа тако. Нас двојица се ту задржашмо још који дан те лагани, с миром и растерећени пођошмо нашим кућама....

 „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите jарам мој на себе, и научите се од мене; jер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћићете покој душама својим. Јер је мој благ јарам, и бреме је моје лако ...“ (Мт. 11-28, 29, 30)

                                                                                                                                                                                  М. Ц.