О БОЖЕ, СПАСИ НАС ОД ЛЕКСИКОНА СТРАНИХ РЕЧИ!!! Моли ти се Моси

- Шта то мумлаш у новине Моси?!

- Ма ништа Шмеки, читам новости и пола речи не разумем шта пише, да не поверујеш!

Мислииим стварно!

- Ма опуштено Мос...

- Преводиоци су упропастили наш језик, како да се не нервирам, ко ће ово да спречи? Страшно ... од сада причам само српским речима!!!

- Моси ма ћао искулирај ... шта ти је?! Не бацај те новине ееееј!

- „Искулирај“ није српска реч ... а „ћао“ поготово...

- Моси па одрасли смо са тим речима, откуда ти то сад смета?

- Ее па добро Шмеки....Само да знаш, од сада са тобом имам трилатералан однос који ће прећи у билатералан а касније у мултилитераран!!!

- Шта то значи?

- Е нееећу да ти кажем, ма ћао искулирај Шмеки..ннн сад се ти мало нервирај.

- Не нервирам се Мос, него уопште не капирам.

- Е видиш, сад ме разумеш!                     

- Даа...Човече, сад си и мене заголицао да размишљам о томе, УАУ..

- Шмеки нећу да чујем то „УАУ“, то није наша реч..

- Јао извини Мос,а шта му то дође?

- То је увозна америчка реч која означава узбуђено дивљење нечему АВЕ!, нешто типа „Ауу'Бреее!“ Или „предобро, прејако“.. Мада сад ми пада на ум, могли би до Пиксија он се разуме у то боље, завршио је филологију.

Пикси је лик из улице који је познати залуђеник фудбала и откачени компјутераш. Зна све живе утакмице у којима је Пикси играо, мислим, јасно је откуда му надимак. Мада, свуда се потписивао и писао графите „Пикси“, исписивао по клупи, табли, ранцу, књигама... та опсесија је тооолико отишло предалеко да је и контролни из српског једном потписао као Пикси. Наравно добио је кечину због тога, мада то му је био фазон јер је ионако имао све петице. Но ипак је одрастао ал` је надимак остао..

- Моси ја код њега нисам био годинама, мада он је баш стручан за те ствари али.. не знам да ли смо добродошли, знаш да је он стално заузет?

- Предлажем да одемо, има он камеру изнад врата видеће нас ако му је до дружења.

Кад смо дошли пред врата његове куће, мислиим лик нема ни браву ни звонце на вратима, само видео надзор, кад смо стали на отирач црвено ротационо светло, које нисмо сконтали одакле уопште сија,  је засветлило, врата су почела да зврље и откључала се. Механички женски љубазни глас на енглеском је говорио „плиз ентер, тенк ју“.

- Шта сте се укочили, улазите!! - Са интерфона се зачуо Пиксијев глас.

- Па он зна да смо ту? - Прошапута Шмеки унезверено окрећући се около...

 Ушли смо у кућу,врата зазврљише зззвррљ! Клангг- закључаше се сама. Пикси нам преко неких звучника рече да опуштено седнемо у дневну собу - људи ево сад ћу-... Његов дневни боравак је био сав у белом, намештај којег је било мало чак и врата су бела. Разни украси на зиду, рамови и неки оквири су „исте“ беле боје. Засели смо у фотеље и чекали. Шмеки је био скрооз у чуду, зурио је у лустер испред нас који је био спуштен ниско тик изнад стола.

- Мос види ове неонке каквих све облика и боја има, као букет УАУ!

- Видим Шмек!

- Прошли пут му је све било као на стадиону, тепих имитација траве и..

- Знам Шмек!

Пикси је пустио музику, некакав лагани џез,  питао нас је преко истих звучника које уопште нисмо знали „где су уопште“, шта пијемо киселу, сок, пиво!? Шмеки се озари на пиво а ја рекох „сок“. Из врата „беле боје“ као и зид изађе Пикси.

- Па 'де сте људи, што сте не најављени? Имам само квотер времена са вама у неком сам тајмингу. Ако ме мемориска картица не вара нисте били код мене 2 године! БЕ-ПЕ-ИКС ... Што сте дошли?

- Пикс шта ти значи БЕ-ПЕ-ИКС?  - зачуђено упита Шмеки.

- ВРХ, брате!

- Ам, да!? Није ти лош нови стајлинг по кући. Увек си био оргиналан, и у пиџами просто изгледаш фаца!!

Нисам више могао да издржим, морао сам из груди да испалим питање иначе би Шмеки причао о откаченом лустеру до пода. 

- Пикси мене занима шта се ово дешава са нашим језиком? Не могу нормално да разумем свакодневицу, шта пише у новинама и слично. Зато смо и дошли до тебе?

- Аха, занима те савремена аномалија језика? Хм Моси...Немамо много времена, велики је топик..  Описне парафразе, плеоназми, појмовне метафоре, хибридизације одомаћеног страног језика...уф немам времена да разврстам жаргонизам и таутолошки нонсенс  за само квотер. Покушћу да ти зипујем што краће. Конкретно има турцизама, англиканизама, француских и уосталом безброј изама...

- Моси, шта каже?

- Каже да је опширна тема...

Пикси настави не осврћући се на Шмекија..

- Двојако усвајање разних страних речи подразумева изложеност страном језику преко ТеВеа, цртаних, клинци су преко играчака, компјутера, видео-игрица, интернета, филмова, музике..  О суб-култури да не говорим... Адаптација речи је хаотична и без неког реда. Преко рекламних слогана које доводе до нагомилавања нових, неразумљивих речи која измичу контроли.  Нагомилавање доводи до неконтролисаног увођења страних речи које се преузимају без икаквог видљивог система и размишљања – и када је то објективно потребно, и онда када није. На нивоу изговора, граматике, семантике, прагматике смо посустали и по дифолту фејкује се већина речи.

- Моси шта каже?

- Каже да су искушења сколила са свих страна!

Пикси настави не осврћући се на Шмекија...

- Постоји субјективна потреба типа „интелектуалног ескапизма“ код преводиоца, говорника или неописаца која има личну мотивацију и филинг да ово „усвајање“ у свом говору или скрибовању употребљавају. Речи написане на страном се читају као стране, а не као српске речи колико год да су нам познате  типа coffee се чита као кофи, а не кафа...милкшејк, таблоид, скенер, модем, хардвер, софтвер, интернет, бестселер  само из англиканизма а где је германизам, француштине пуу...

- Моси шта каже?

- Каже да влада опште расуло и анархија...

Пикси настави не осврћући се на Шмекија...

- Моси, језик просто на овај начин постаје хибридна творевина у којој доминира мешавина популарно-ћаскачко-опуштеног и публицистичког стила.

- Моси, шта каже?

- Каже да је ратно стање, хаос...

- Шмеки багујеш се или си офлајн? Рестартуј се... немој да те не крекујем! - Пикси ће Шмекију

- Моси, шта каже?

- Каже да је овде неко блокира, тј.стао не зна шта ради и где је пошао.

- Пикси, да те питам нешто...

- Питај Шмеки...

- Шта значи веб страница?

ААААААААПћихАааааааааа -  кихну Шмеки

- Излог! Еј Шмеки знаш шта, нешто те скенирам блед си ми човече. Зрачиш ми данас као стари монитор, можда није лоше да провериш билирубин или ако је од неспавања мало у кревет да се ресетујеш. Треба ти неки антивирус, обавезно, ентер...

- Моси, шта каже?

- Каже да би требао да узимаш више Ц витамина  и побољшаш крвну слику!

Пикси извади телефон из џепа.

-Еј људи не мрдајте само да опалим пар селфија са вама за фејс. Шкљоц! Моси брате, овако... да скратим; сејвуј у вугла да су велики изазови у компјутерским технологијама и да је свако лажно знање о нашем језику опасније од незнања. Лично, немам грижу софтвера за ову спику о језику, радо би са вама да четујемо овде али квотер је прошао. Гејм овер, морам!

Пикси отиде у други просторију да се пресвуче.

- Моси, шта каже?

- Извињава се што се није јутрос умио...Трзни то пиво, да се не избламирамо пред молерима и електричарем, за који минут долазе да му заврше кречење и затегну лустер на плафон, рећи ће види ових алкоса ујутро лочу пиво, а и Пиксија су пробудили рано.

- Па колико је сати Моси???

- Ево сад ће осам ујутро.

- Видим ја да то Пикси неповезано мрси, поспан је...

                                                                                                   



                                                                                                               дописик за Шарговац још увек дебели Моси

СРПСКА ЋИРИЛИЦА – ПИСМО НА ИНФУЗИЈИ

Када би Господ по свом науму пријевремено васкрсао Петра нашег Кочића, нашег писца и пјесника рођеног у околини Бањалуке, који се упокојио почетком прошлог вијека, и упутио га да онако необавезно прошета кроз свој град да се присјети мало Бањалуке, Петар би са нестрпљењем испунио овај Божији наум и у свом, додуше мало излизаном шеширу и рукама на леђима протегнуо ноге у данашње вријеме навјећим градом Републике Српске. Међутим како Петар, човјек од пера и у великим школама образован, не може а да не мисли о писму, перу и писаној ријечи уопште, одмах би радознало почео да чита по Бањалуци имена угоститељских објеката, продавница, ових и оних излога, натписа и реклама на којекаквим стакленим зградуринама, које некако врховима парају облаке и са невјерицом би почео да помишља у себи да Господ није случајно погријешио те да га није послао у неку латинску земљу, у Беч можда гдје је школе завршавао, јер све бијеше написано латиничним писмом, али опет, прозборио би онако за себе: „Па Петре Господ је непогрјешив, то те учио и твој отац Јован док си учио прва слова у манастиру Гомионици. Није ли ваљда ово моја Бањалука!?“Поновио би у недоумици. Када би наизад, послије дугог и исцрпног ходања по граду, од све те латинице нашао тек два-три назива која као на инфузији одржавају српску ћирилицу у животу, те на основу тога једва препознао Бањалуку, снуждио би се те са тугом у срцу и љутњом на потомке отишао у њему драг манастир, тамо гдје и његов отац, удови свештеник Јован а касније у монаштву Герасим, игуман манастира Гомионица, почива у миру и чека васкрсење мртвих, те молио Господа ако би могао да удеси да се његови Срби врате своме писму. Мислим да би било погубно по Петрово срце када би морао да прође кроз остале српске градове, а поготово престоницом српском Београдом, јер доживио би још већи стрес и питање је да ли би издражао сву ту латиницу. Зна Петар наш Кочић сву вриједност и заслугу ћирилице, зна он да је она била једна од посредника између Господа Христа и Срба. Сјећа се он, још као мали дјечак, проповједи Гомионичких отаца о ћирилици и о њеним творцима светој браћи Ћирилу и Методију. Мислим да би требали разумјети његову бол и тугу, јер губимо нешто што су саставили свети оци, нешто што нам је на дар предато, нешто што је Духом Светим освештано. А како је она настала...?

Све је почело 862. године, на захтјев великоморавског кнеза Растислава, који је од византијског цара Михаила тражио учитеље који ће да проповиједају на народном језику. Идеални за тај посао били су учени философ Константин (у монаштву Ћирило) и његов брат, игумaн Методије, родом из Солуна, у чијој је околини живјело мноштво Словена. Света браћа су знала наш језик. Званично, ми Словени до тада нисмо имали писмо, па су Солунска браћа саставила азбуку помоћу које су превела Јеванђеља на словенски језик. Са тим преводима кренули су у моравскопанонску мисију – просветитељско дјело међу словенским народима. Са књигама које су овдашњи народи разумјели, проповијед хришћанства ишла је много лакше. Превели су Свето Писмо као и друге богослужбене књиге, и служили су свету Литургију на нашем језику, такође су рукополагали и домаће свештенике. Тако су Словени у овом дијелу Европе примили православну вјеру. Солунска браћа су имала проблема са њемачким, латинским свештенством. Били су и прогањани до самог упокојења, а касније су њихови ученици Климент и Наум наставили њихово дјело. Тако су словенска писменост, а са њом и хришћанска вјера, дјелом са сјевера из Паноније, а дјелом са југа, са Охрида, стигле и у српске земље. Многи Срби, а најприје владари и властела, повјеровали су у Христа и примили  Хришћанство. Тадашњи догађаји се сматрају крштењем Србије, а сам начин настајања ћирилице можемо сазнати ако завиримо у девети вијек, у житије Светог Ћирила и Методија:

Моравски кнез Ростислав одржа вијеће са својим кнезовима и са свим народом Моравским о томе да се пошаљу грчком цару Михаилу изасланици са молбом, да им пошаље хришћанске учитеље. На вијећу би ријешено да се изасланици пошаљу са оваквом поруком: „Наш народ је одбацио незнабоштво и држи хришћански закон. Само у нас нема таквог учитеља који би нам вјеру Христову објаснио на нашем језик. Видећи то, друге земље (словенске) пожелеће да иду за нама. С обзиром на то, господару, пошаљи нам таквог епископа и учитеља: од вас у све земље добри закон исходи“. Цар Михаило се посавјетова са патријархом и цијелим свештеним сабором, па позва на сабор блаженог Константина/.../Изишавши од цара, Константин исприча све брату своме Методију и неким ученицима својим. По своме обичају Константин прије свега поче од молитве, па онда наложи на себе четрдесетодневни пост. За кратко вријеме Бог који чује молитве слугу својих, испуни оно за што је Константин молио. Помогнут благодаћу Светога Духа, Константин измисли словенску азбуку која има тридесет и осам слова. Затим приступи превођењу грчких свештених књига на словенски језик. У томе му помагаше блажени Методије и ученици. Превођење свештених књига би почето са светим Јеванђељем по Јовану. Искони бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово, бијеху прве ријечи преведене на словенски језик. Свој превод света браћа поднесоше на расмотрење цару, патријарху и цијелом духовном сабору. Сви се они томе обрадоваше и прославише Бога за указану милост. Послије тога Константин заједно са братом Методијем и ученицима крену у словенске земље. Цар им даде за пут све неопходне ствари, а кнезу Ростиславу написа сљедеће писмо: „Бог који жели да сваки има истинско разумијевање и напредује, видјевши твоју вјеру и твоје старање, благоволио је испунити твоју жељу у наше дане. Он је открио писмена вашег језика, која су досада била непозната, да би и вас уврстио у велике народе, који славе Бога на своме језику. И ево ми ти шаљемо ученог и философа. Прими овај дар који је много скупоценији од сваког злата и сребра, драгог камења и пролазног богатства, и помози му да што скорије обави посао. Свим срцем тражи Бога и опште спасење; стога се не лијени потстицати све да се брину за своје спасење и да ходе правим путем. Потрудиш ли се да свој народ приведеш познању Бога, ти ћеш добити награду за то и у овом свијету и у оном, за све душе које до смрти желе веровати у Христа Бога нашег. Тиме ћеш ти, слично Константину, оставити за собом истински спомен потоњим покољењима.“

Послје ових навода из Житија Светих требало би нам бити јасно зашто је ћирилица битна и зашто би се наш пјесник и писац толико ожалостио.

Како је вријеме пролазило сви словенски народи којима су Свети Ћирило и Методије на чување оставили ћирилицу почели су да убацују по нешто своје, неки нови знак, тако да сада имамо аутентичне ћирилице више словенских народа, руску, бугарску, српску итд. Реформу српске ћирилице спровео је српски филолог Вук Стефановић Караџић у првој половини XIX вијека. Он је из старословенске азбуке задржао двадесет четири слова, неколико избацио а увео нових шест (Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ и додао латинично Ј), тако да од Вукове реформи ми пишемо овом српском ћирилицом којом пишемо, или не пишемо а требали би. 

Од свих ових горе наведених ћириличних писама српској ћирилици је кроз вијекове пријетила највећа опасност. Пријетила јој је опасност да буде истиснута туђим писмом и била је на удару многих незнабожачких  идеологија, личности и народа, а најугриженија је у нашем времену и то нашом сопственом немарношћу иако знамо, или можда  не знамо, да њено стварање има чврсту везу са православним хришћанством, да она је Богом благословена, да су је саставили свети људи. Ћирилица је упркос томе што је у

Србији и Републици Српској према Уставу званично писмо, данас маргинализована, а то се најбоље може видјети на примјеру примјене ћирилице прије свега у Београду и Бањалуци, а и у осталим српским градовима, гдје се у укупној јавној употреби језика, од медија до рекламних натписа, на ћирилично писмо односи свега десет одсто написаног.

У модерном савременом друштву све више је заступљен интернет (социјалне мреже) као један вид комуникације који би могли, како рече један наш савремени филолог, да искористимо као чување ћирилице, то јест умјесто латинице као опцију изаберемо ћирилицу, наше писмо и да је користимо. Да би се ћирилица одржала у животу требали би слиједити примјер наше сјеверне браће Руса. Они који су имали прилику да путују

по руским земљама нису могли а да не примијете да је сваки натпис, свака ријеч, свако слово написано на руској ћирилици, без обзира да ли је у питању производ или бренд произведен у Русији или да долази из других култура, западних, источних, јужних или сјеверних.

Умирањем ћирилице српски народ доводи у питање свој идентитед, јер писмо је један од најважнијих идентитета једног народа. Ако знамо да се народом зове група људи који дијели исти идентитет (језик, писмо, вјеру, историју, традицију и обичаје), онда знамо да губљењем српске ћирилице ми Срби доводимо у питање све што има префикс српско.

Ћирилица је преко цркве ушла у српски народ и црква  је кроз вијекове остала њен чувар. Како се народ одвајао од цркве тако је заборављао ћирилицу и користио туђе писмо.

„Помогнут благодаћу Светога Духа, Константин (Ћирило) измисли словенску азбуку која има тридесет осам слова.“

                                                                                                                                                             ЖИТИЈА СВЕТИХ

                                                                                                                                                       пише Бил Коврџави

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ – СВЈЕДОЦИ БОГА ЖИВОГ

Сама помисао на мучеништво у нама изазива истовремено тугу и радост. Тугу због тога што остајемо на кратко без своје браће и сестара који су на један тежак, али опет по Промислу благословен начин напустили овај свијет и прешли у        Вјечну Радост, опет тугу што у том самом чину учествује и она друга страна, страна џелата, страна створења Његових, страна оних који муче, који су сами себе осудили, они који по ријечима Светог јасеновачког мученика Вукашина раде свој посао, који су се својом вољом опредијелили на служење цару таме а позвани су као и ови, мучени, да наслиједе Царство Његово. Са друге стране осјећамо радост због тога што су се они који су мучени због Њега удостојили да својим тешким страдањем посвједоче да су Његови, мученици Бога Христа који је и Сам пострадао, Који је и Сам мучен прије два миленијума, мучен од нас људи за наше спасење и Који је на Крсту мученички  умро за нас и Васкрсао у трећи дан и Који се вазнио на Небеса и сједе са Десне стране Оца. Мучен и васкрсао да би нама недостојнима показао Својим примјером како и ми грешни да се ријешимо гријехова наших, да задобијемо Живот Вјечни и заједницу са Њим и Његовим Светима у Царству у Којем је обезбјеђено мјесто оном ко љуби Њега и ближње своје. Самим крштењем, ступањем у вјеру Православну, ми почињемо својим у Христу благословеним начином живота да бивамо мученици. Свети оци наводе да се постаје мученик на више начина, то јест да постоји мучеништво црвено и мучеништво бијело.

Мучеништво бијело је оно бескрвно мучеништво када хришћанин током свог овоземаљског живота  дјелатном љубављу и састрадавањем савршава свој подвиг у вријеме мира за Цркву. То бијело мучеништво је осјетио сваки крштени водом и Дихом који је постом, молитвом, исповијешћу, причешћем, милосрђем, милостињом, часним браком или безбрачношћу, монаштвом и осталим даровима и тајнама полако, са миром у души успињао својим животним путем, својим страдањима, својом Голготом према своме крсту, крсту у виду духовних мука, одрицања, састрадавања, и себе бар мало приближио Њему, принио као жртву на распеће Њега ради и Царства Небеског у заједници са Њим и Његовим Светима.

Сам појам мучеништво црвено је мучеништво које се приноси Господу у вријеме гоњења Цркве и одаје нам да је по сриједи оно најузвишеније, најскупље, најврједније свједочење наше вјере јер самим пролијевањем крви хришћанске мученик је дао за Христа оно што је најврједније, предао је свој живот у Руке Онога Који је Својим Промислом допустио да се на тај начин исповједи вјера, да се понизи невјера, да се посраме и ако је могуће покају мучитељи, а да мученик свијетли као светионик будућим покољењима.

Христова Црква је од самог оснивања прије двије хиљаде година, у свим православним земљама, од истока до запада, од сјевера до југа, окићена великим бројем таквих Светионика који су свој живот беспоштедно нудили на муке својим џелатима јер се нису бринули за себе, нису се бојали јер су знали да је Он са њима у сваком тренутку и у све вијекове као што је и обећао. У очима Господа Христа како нам Он у Своме Јеванђељу објави нема ни мушка ни женска, ни богатог ни сиромаха, ни Јевреја ни Јелина него смо сви исти јер смо сви причесници Једног Тијела и Једне Крви која нас недостојне вади из овоземаљског грјеховног муља и ставља са десне стране у Царству Његовом. Тако и у богатој историји наше мучене Православне Цркве многи свједоци вјере мучени са Њим одрекоше се свих богатстава, свих уживања овог свијета само да не буду одвојени од Њега, Вјечног Живота. Међу њима је било великих царева и царица, принцеза и принчева, војсковођа, витезова а понајвише је било оних који су се заједно са овим великанима и мученима Христа ради постали Христови причасници, Христови великани који су се удостојили, поред оног крштења водом и Духом, да буду опет по Промислу Божијем, крштени најузвишенијим крштењем, крштени мучеништвом, крштени крвљу. Један дио тих, за овај свијет, обичних, малих, а пред Господом великих људи су својим мучеништвом на данашњи дан прије нешто више од седамдесет година (тачније 7. фебруара 1942.) посвједочили вјеру на овим просторима, просторима наших парохија, парохија Дракулићких и постали Христови великани Царства Небеског. Тих МАЛИХ и ОБИЧНИХ људи који су се тог јутра у селима Дракулић, Шарговац, Мотике и руднику „Раковац“ удостојили најузвишенијег крштења било је око двије и по хиљаде (2315 именом и презименом, од тога 551 дијете ( 53 ученика основне школе) и 53 рудара а Сам Господ зна тачан број). Ти мученици Христа ради мучени су од стране оних који су „радили свој посао“, који су својом слободном вољом пришли кнезу „овога свијета“, мучили и убијали Божији народ не слутећи да ипак Он све води испуњењу назначења, брусећи у невољама и страдању непроцјењиве дијаманте ризнице Господње, који собом и својим животом у Христу освећују историју и чине је светом историјом домостоја Божијег.  

Неколико мјесеци уназад наша, Дракулићка, мученичка парохија удостојила се посјете

чудотворне иконе Богородице Пећке која је својим чудотворним мироточењем у тренутку уласка у наш Дракулићки храм посвећен Светом Великомученику Георгију, посјетила нас, који живимо на овим страдалним парохијама, да живимо и ходамо по земљи која је натопљена крвљу оних који су прије више од седам деценија мученички пострадали у Христу и за Христа, на земљи оних чија је крв помијешана кроз Свето Причешће са Крвљу Оног Који нам свакодневно даје да живимо, удишемо и да се крећемо том земљом. Својим мироточењем је, између осталог, пројавила како требамо прво ми парохијани ове крвљу натопљене парохије, па онда и остали православни, да се односимо према овој светој земљи на којој стојимо, коју наша православна браћа са свих православних крајева када нам дођу у посјету, са страхом Господњим и благословом наших свештеника, и страхом да још некако не повриједе мученике,  откидају и цјеливају комадић ове земље коју ће, како они кажу, држати на најсветијем кутку дома свога заједно са свим осталим светињама пред којима се моле за своје спасење и спасење својих најмилијих.

Овим страдањем смо се ми вијерни са ове парохије, а онда и сви православни широм свијета, удостојили да имамо двије и по хиљаде заступника пре Богом. Какве ли части! Свети Дракулићки мученици молите Бога за нас.  

                                                                                                                                              М. Ц. 

ОБИЧАЈ ЈЕ ОБИЧАЈ

Босиљак или ништа

- Ружо!!!

- Шта је Вукаило? Зашто вичеш?!

- 'oда поп Ружо! Баца водицу. - рече Вукаило не скрећући поглед са прозора.

- Шта ради?! – збуњено ће Ружа – Аааааа – схвати она - ...отац Гаврило...освештава воду по кућама...

- ...Ма ја, то...баца водицу...ево га код нас...

- ...Нека, нека Богу хвала...

Динг-донг!...динг-...

- Напријед оче Гаврило. Добро нам дошао...благослови оче...- отвори врата Ружа бришући руке крпом и затражи благослов.

- ...Бог те благословио Ружо. Како си? – рече са осмијехом отац Гаврило.

- Ево није лоше, Богу хвала. Уђи оче...

- ...Јел' ми Вукаило ту...? Јел' домаћин у кући? – рече о. Гаврило улазећи у кућу.

- ...Ту сам! Ту сам! Жив је Вукаило, умро није!...- Вукаило ће помало узнемирено са усиљеним осмијехом на лицу.

- Помаже Бог Вукаило...како си? - пружи му руку о. Гаврило.

- ...Здраво...Бог ти помог'о – овај прихвати руку и продрма по обичају -...Ево није лоше. Мало ме пробада под лијевом плећком и по бубрезима – показује болна мјеста Вукаило -... ал' шта'ш? – ту се мало збуни и настави - Видим ја кроз прозор ти бацаш водицу по насељу, па ја кажем Ружи; „'oда поп...“

- ...Освештавам, ето слава Богу, Богојављење је било па...-рече о. Гаврило.

- ...Ма ја; освештаваш, бацаш, ма исто је то мој ти оче попе. У мене у селу је обичај да се каже „поп баца водицу“...таки' је обичај...а обичај је обичај...немере се против...шта'ш!?...- слеже раменима Вукаило као да се ту више ништа не може учинити.

- ...Надам се мој Вукаило да је не бацам, како ти велиш - смирено ће о. Гаврило -...Освештавам да имате за исцјељење душе и тијела, за одгнање видљивих и невидљивих непријатеља, на освештање и очишћење ствари и предмета за људску употребу, једном ријечју; на вeлику духовну корист оних који вјерују и са повјерењем је употребљавају. Да ми почнемо са молитвом...Опрости Вукаило - окрећући главу лијево десно рече о. Гаврило - ... уђох са ове стране...па...изгубих орјентацију...на којој оно страни бијеше исток? Да се окренемо према истоку, према кућној икони, Светом Николи, заштитнику дома...Јел' бијеше оно Свети Никола...гдје оно бијеше?

- Исток?!- збуњено ће Вукаило - ... А да...- дође себи - ...тамо је мислим, ено баш тамо, таман циља преко Гојковог крова – испружи лијеву руку и зашкиљи на десно око - ...Аааааа икону...- почеша се по голом тјемену које је некад красила кудрава црна коса и изусти - ... нисам ја још купио икону оче, не могу стићи, ради се пуно, обавезе – слеже опет раменима у знак оправдања и немоћи - чим одем у цркву купујем...обећавам! – укопа се у мјесту, стаде мирно к'о Стаљинов војник и опали -...У мене у селу...

- ...се може без иконе...-упаде му Ружа у ријеч и доврши иронично.

- Шуде' Ружо...- ушутка је на брзака Вукаило и осмијехну се оцу Гаврилу не кварећи став мирно.

- ...Е да ми кренемо са молитвом – рече о. Гаврило - ...У име Оца и Сина и Светога Духа Амин...Док си се Ти Господе крштавао у Јордану... – пође о. Гаврило да пјева Богојављенски тропар, Ружа се прекрсти а и Вукаило пратећи Ружу прекрсти се једно пет шест пута на брзака. Отац Гаврило отпјева, завршише са молитвом и на крају рече Амин, рекоше и њих двоје „Амин“- Е сада цјеливајте Крст па да и вас покропим Светом Водицом...

- ...Чек', чек'...чекај мало! – упаде Вукаило у ријеч оцу Гаврилу - Ааааа...код нас у селу је обичај да се узме оно...онај...оно...оно 'вако...ма оно...оно 'вако...знаш оно...? - грана рукама и

замуцкује као у четвртом основне...

- ...Босиљак Вукаило, босиљак ...- рече Ружа на крају и тешко уздахну.

- ...Е то! Босиљак, босиљак!...Мислим да не можемо оче без босиљка – избечи се на оца и заузе некакав гард. - Струк босиљка у воду и онда се водицом по зиду, онда тамо 'вамо и по главама укућана...- рече побједнички Вукаило и дода – Прије је било тако... Обичај је обичај!- и слеже раменима.

- ...Свеједно је Вукаило...Ти малоприје рече да је обичај обичај, а ја ћу ти то само потврдити и рећи „обичај је само обичај“ а и ако га промијенимо  битно је да не мијењамо суштину. Ево ја сам себи купио једну врсту четкице – извади отац из торбе и показа му -  која је намијењена баш за кропљење светом водицом, која може да обави све то умјесто босиљка, јер суштина је у томе да се кропи светом водом и тако освештава, а то какав се "алат" користи да би се покропило светом водицом... то је у овом случају мање битно ... А шта је било прије? ...Прије је било много шта другачије... Прије би ти морао препјешачити три километра да би ме позвао у кућу, игубити пола дана, а сада ми само пошаљеш поруку преко телефона, ја упалим ауто и ту сам.... - осмјехну се отац.

- ...Ааааааа не, не оче попе! У мене у селу обичај је босиљком. Ја не могу дозволити да се то на мени преломи – гледа га зајампурени Вукаило испод очију, намјести главу као да ће се бости и боде очима час у оца Гаврила час у четкицу која пријети да укине оно што он сматра да је неукидиво - ...Ааааа не... јер ако ти сада оче...? ....Не неееее... Позваћу ја сина Владу да он то нама неђе набере. Сједи ти оче, са'ће он...Ружо...ђе ми је мобилни? - поче ужурбано да се пипа по џеповима док је погледом шарао по столу у дневном боравку гдје га на крају и нађе -...А, ево га !!!...- звучало је као „еурека!!!“

- ...Вукаило, када га већ зовеш да донесе босиљак нека нам понесе и икону...-добаци Ружа.

- ...Шуде' тамо Ружо!..Нуууууула шеееееес' пеееет.....хм ... како'но Ружо....?

„Босиљак (лат. ocimum basilicum) – користи се против кашља, бубрежних болести, главобоље и депресије, код прехлада, упале ушију и бубне опне, али и као окрепљујуће средство.“

                                                                                                                                                           Васо Пелагић

                                                                                                                                                               пише М. Ц.