Сама помисао на мучеништво у нама изазива
истовремено тугу и радост. Тугу због тога што остајемо на кратко без своје
браће и сестара који су на један тежак, али опет по Промислу благословен начин напустили
овај свијет и прешли у Вјечну Радост,
опет тугу што у том самом чину учествује и она друга страна, страна џелата, страна
створења Његових, страна оних који муче, који су сами себе осудили, они који по
ријечима Светог јасеновачког мученика Вукашина раде свој посао, који су се својом
вољом опредијелили на служење цару таме а позвани су као и ови, мучени, да
наслиједе Царство Његово. Са друге стране осјећамо радост због тога што су се они
који су мучени због Њега удостојили да својим тешким страдањем посвједоче да су
Његови, мученици Бога Христа који је и Сам пострадао, Који је и Сам мучен прије
два миленијума, мучен од нас људи за наше спасење и Који је на Крсту мученички умро за нас и Васкрсао у трећи дан и Који се
вазнио на Небеса и сједе са Десне стране Оца. Мучен и васкрсао да би нама
недостојнима показао Својим примјером како и ми грешни да се ријешимо гријехова
наших, да задобијемо Живот Вјечни и заједницу са Њим и Његовим Светима у
Царству у Којем је обезбјеђено мјесто оном ко љуби Њега и ближње своје. Самим
крштењем, ступањем у вјеру Православну, ми почињемо својим у Христу
благословеним начином живота да бивамо мученици. Свети оци наводе да се постаје
мученик на више начина, то јест да постоји мучеништво
црвено и мучеништво бијело.
Мучеништво бијело је оно бескрвно мучеништво када хришћанин током свог овоземаљског
живота дјелатном љубављу и састрадавањем
савршава свој подвиг у вријеме мира за Цркву. То бијело мучеништво је осјетио
сваки крштени водом и Дихом који је постом, молитвом, исповијешћу, причешћем, милосрђем,
милостињом, часним браком или безбрачношћу, монаштвом и осталим даровима и
тајнама полако, са миром у души успињао својим животним путем, својим страдањима,
својом Голготом према своме крсту, крсту у виду духовних мука, одрицања,
састрадавања, и себе бар мало приближио Њему, принио као жртву на распеће Њега
ради и Царства Небеског у заједници са Њим и Његовим Светима.
Сам појам мучеништво црвено је
мучеништво које се приноси Господу у вријеме гоњења Цркве и одаје нам да је по
сриједи оно најузвишеније, најскупље, најврједније свједочење наше вјере јер
самим пролијевањем крви хришћанске мученик је дао за Христа оно што је најврједније,
предао је свој живот у Руке Онога Који је Својим Промислом допустио да се на
тај начин исповједи вјера, да се понизи невјера, да се посраме и ако је могуће
покају мучитељи, а да мученик свијетли као светионик будућим покољењима.
Христова Црква је од самог
оснивања прије двије хиљаде година, у свим православним земљама, од истока до
запада, од сјевера до југа, окићена великим бројем таквих Светионика који су
свој живот беспоштедно нудили на муке својим џелатима јер се нису бринули за
себе, нису се бојали јер су знали да је Он са њима у сваком тренутку и у све
вијекове као што је и обећао. У очима Господа Христа како нам Он у Своме
Јеванђељу објави нема ни мушка ни женска, ни богатог ни сиромаха, ни Јевреја ни
Јелина него смо сви исти јер смо сви причесници Једног Тијела и Једне Крви која
нас недостојне вади из овоземаљског грјеховног муља и ставља са десне стране у
Царству Његовом. Тако и у богатој историји наше мучене Православне Цркве многи
свједоци вјере мучени са Њим одрекоше се свих богатстава, свих уживања овог
свијета само да не буду одвојени од Њега, Вјечног Живота. Међу њима је било
великих царева и царица, принцеза и принчева, војсковођа, витезова а понајвише
је било оних који су се заједно са овим великанима и мученима Христа ради
постали Христови причасници, Христови великани који су се удостојили, поред
оног крштења водом и Духом, да буду опет по Промислу Божијем, крштени
најузвишенијим крштењем, крштени мучеништвом, крштени крвљу. Један дио тих, за
овај свијет, обичних, малих, а пред Господом великих људи су својим мучеништвом
на данашњи дан прије нешто више од седамдесет година (тачније 7. фебруара 1942.)
посвједочили вјеру на овим просторима, просторима наших парохија, парохија
Дракулићких и постали Христови великани Царства Небеског. Тих МАЛИХ и ОБИЧНИХ
људи који су се тог јутра у селима Дракулић, Шарговац, Мотике и руднику „Раковац“
удостојили најузвишенијег крштења било је око двије и по хиљаде (2315 именом и
презименом, од тога 551 дијете ( 53 ученика основне школе) и 53 рудара а Сам
Господ зна тачан број). Ти мученици Христа ради мучени су од стране оних који
су „радили свој посао“, који су својом слободном вољом пришли кнезу „овога
свијета“, мучили и убијали Божији народ не слутећи да ипак Он све води испуњењу
назначења, брусећи у невољама и страдању непроцјењиве дијаманте ризнице
Господње, који собом и својим животом у Христу освећују историју и чине је
светом историјом домостоја Божијег.
Неколико мјесеци уназад наша,
Дракулићка, мученичка парохија удостојила се посјете
Овим страдањем смо се ми вијерни
са ове парохије, а онда и сви православни широм свијета, удостојили да имамо
двије и по хиљаде заступника пре Богом. Какве ли части! Свети Дракулићки
мученици молите Бога за нас.
М. Ц.
