Када би Господ по свом науму пријевремено
васкрсао Петра нашег Кочића, нашег писца и пјесника рођеног у околини Бањалуке,
који се упокојио почетком прошлог вијека, и упутио га да онако необавезно
прошета кроз свој град да се присјети мало Бањалуке, Петар би са нестрпљењем
испунио овај Божији наум и у свом, додуше мало излизаном шеширу и рукама на
леђима протегнуо ноге у данашње вријеме навјећим градом Републике Српске.
Међутим како Петар, човјек од пера и у великим школама образован, не може а да
не мисли о писму, перу и писаној ријечи уопште, одмах би радознало почео да
чита по Бањалуци имена угоститељских објеката, продавница, ових и оних излога,
натписа и реклама на којекаквим стакленим зградуринама, које некако врховима парају
облаке и са невјерицом би почео да помишља у себи да Господ није случајно
погријешио те да га није послао у неку латинску земљу, у Беч можда гдје је
школе завршавао, јер све бијеше написано латиничним писмом, али опет, прозборио
би онако за себе: „Па Петре Господ је непогрјешив, то те учио и твој отац Јован
док си учио прва слова у манастиру Гомионици. Није ли ваљда ово моја Бањалука!?“Поновио
би у недоумици. Када би наизад, послије дугог и исцрпног ходања по граду, од
све те латинице нашао тек два-три назива која као на инфузији одржавају српску
ћирилицу у животу, те на основу тога једва препознао Бањалуку, снуждио би се те
са тугом у срцу и љутњом на потомке отишао у њему драг манастир, тамо гдје и
његов отац, удови свештеник Јован а касније у монаштву Герасим, игуман
манастира Гомионица, почива у миру и чека васкрсење мртвих, те молио Господа ако
би могао да удеси да се његови Срби врате своме писму. Мислим да би било погубно
по Петрово срце када би морао да прође кроз остале српске градове, а поготово
престоницом српском Београдом, јер доживио би још већи стрес и питање је да ли
би издражао сву ту латиницу. Зна Петар наш Кочић сву вриједност и заслугу
ћирилице, зна он да је она била једна од посредника између Господа Христа и
Срба. Сјећа се он, још као мали дјечак, проповједи Гомионичких отаца о ћирилици
и о њеним творцима светој браћи Ћирилу и Методију. Мислим да би требали
разумјети његову бол и тугу, јер губимо нешто што су саставили свети оци, нешто
што нам је на дар предато, нешто што је Духом Светим освештано. А како је она
настала...?
Све је почело 862. године, на
захтјев великоморавског кнеза Растислава, који је од византијског цара Михаила
тражио учитеље који ће да проповиједају на народном језику. Идеални за тај
посао били су учени философ Константин (у монаштву Ћирило) и његов брат, игумaн
Методије, родом из Солуна, у чијој је околини живјело мноштво Словена. Света браћа
су знала наш језик. Званично, ми Словени до тада нисмо имали писмо, па су
Солунска браћа саставила азбуку помоћу које су превела Јеванђеља на словенски
језик. Са тим преводима кренули су у моравскопанонску мисију – просветитељско дјело
међу словенским народима. Са књигама које су овдашњи народи разумјели,
проповијед хришћанства ишла је много лакше. Превели су Свето Писмо као и друге
богослужбене књиге, и служили су свету Литургију на нашем језику, такође су
рукополагали и домаће свештенике. Тако су Словени у овом дијелу Европе примили
православну вјеру. Солунска браћа су имала проблема са њемачким, латинским
свештенством. Били су и прогањани до самог упокојења, а касније су њихови
ученици Климент и Наум наставили њихово дјело. Тако су словенска писменост, а
са њом и хришћанска вјера, дјелом са сјевера из Паноније, а дјелом са југа, са
Охрида, стигле и у српске земље. Многи Срби, а најприје владари и властела, повјеровали
су у Христа и примили Хришћанство.
Тадашњи догађаји се сматрају крштењем Србије, а сам начин настајања ћирилице можемо
сазнати ако завиримо у девети вијек, у житије Светог Ћирила и Методија:
Моравски кнез Ростислав одржа вијеће са својим кнезовима и са свим
народом Моравским о томе да се пошаљу грчком цару Михаилу изасланици са молбом,
да им пошаље хришћанске учитеље. На вијећу би ријешено да се изасланици пошаљу
са оваквом поруком: „Наш народ је одбацио незнабоштво и држи хришћански закон.
Само у нас нема таквог учитеља који би нам вјеру Христову објаснио на нашем
језик. Видећи то, друге земље (словенске) пожелеће да иду за нама. С обзиром на
то, господару, пошаљи нам таквог епископа и учитеља: од вас у све земље добри
закон исходи“. Цар Михаило се
посавјетова са патријархом и цијелим свештеним сабором, па позва на сабор
блаженог Константина/.../Изишавши од цара, Константин
исприча све брату своме Методију и неким ученицима својим. По своме обичају
Константин прије свега поче од молитве, па онда наложи на себе четрдесетодневни
пост. За кратко вријеме Бог који чује молитве слугу својих, испуни оно за што
је Константин молио. Помогнут благодаћу Светога Духа, Константин измисли
словенску азбуку која има тридесет и осам слова. Затим приступи превођењу
грчких свештених књига на словенски језик. У томе му помагаше блажени Методије
и ученици. Превођење свештених књига би почето са светим Јеванђељем по Јовану. Искони бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог
бје Слово, бијеху прве ријечи преведене на словенски језик. Свој превод
света браћа поднесоше на расмотрење цару, патријарху и цијелом духовном сабору.
Сви се они томе обрадоваше и прославише Бога за указану милост. Послије тога
Константин заједно са братом Методијем и ученицима крену у словенске земље. Цар
им даде за пут све неопходне ствари, а кнезу Ростиславу написа сљедеће писмо: „Бог
који жели да сваки има истинско разумијевање и напредује, видјевши твоју вјеру
и твоје старање, благоволио је испунити твоју жељу у наше дане. Он је открио
писмена вашег језика, која су досада била непозната, да би и вас уврстио у
велике народе, који славе Бога на своме језику. И ево ми ти шаљемо ученог и
философа. Прими овај дар који је много скупоценији од сваког злата и сребра,
драгог камења и пролазног богатства, и помози му да што скорије обави посао.
Свим срцем тражи Бога и опште спасење; стога се не лијени потстицати све да се
брину за своје спасење и да ходе правим путем. Потрудиш ли се да свој народ
приведеш познању Бога, ти ћеш добити награду за то и у овом свијету и у оном,
за све душе које до смрти желе веровати у Христа Бога нашег. Тиме ћеш ти,
слично Константину, оставити за собом истински спомен потоњим покољењима.“
Послје ових навода из Житија
Светих требало би нам бити јасно зашто је ћирилица битна и зашто би се наш
пјесник и писац толико ожалостио.
Како је вријеме пролазило сви словенски народи
којима су Свети Ћирило и Методије на чување оставили ћирилицу почели су да
убацују по нешто своје, неки нови знак, тако да сада имамо аутентичне ћирилице више
словенских народа, руску, бугарску, српску итд. Реформу српске ћирилице спровео
је српски филолог Вук Стефановић Караџић у првој половини XIX вијека. Он је из
старословенске азбуке задржао двадесет четири слова, неколико избацио а увео
нових шест (Љ, Њ, Ђ, Ћ, Џ и додао латинично Ј), тако да од Вукове реформи ми
пишемо овом српском ћирилицом којом пишемо, или не пишемо а требали би.
Од свих ових горе наведених
ћириличних писама српској ћирилици је кроз вијекове пријетила највећа опасност.
Пријетила јој је опасност да буде истиснута туђим писмом и била је на удару многих
незнабожачких идеологија, личности и
народа, а најугриженија је у нашем времену и то нашом сопственом немарношћу
иако знамо, или можда не знамо, да њено стварање има чврсту
везу са православним хришћанством, да она је Богом благословена, да су је
саставили свети људи. Ћирилица је упркос томе што је у
У модерном савременом друштву све више је
заступљен интернет (социјалне мреже) као један вид комуникације који би могли,
како рече један наш савремени филолог, да искористимо као чување ћирилице, то
јест умјесто латинице као опцију изаберемо ћирилицу, наше писмо и да је
користимо. Да би се ћирилица одржала у животу требали би слиједити примјер наше
сјеверне браће Руса. Они који су имали прилику да путују
Умирањем ћирилице српски народ
доводи у питање свој идентитед, јер писмо је један од најважнијих идентитета
једног народа. Ако знамо да се народом зове група људи који дијели исти
идентитет (језик, писмо, вјеру, историју, традицију и обичаје), онда знамо да
губљењем српске ћирилице ми Срби доводимо у питање све што има префикс српско.
Ћирилица је преко цркве ушла у
српски народ и црква је кроз вијекове
остала њен чувар. Како се народ одвајао од цркве тако је заборављао ћирилицу и
користио туђе писмо.
„Помогнут
благодаћу Светога Духа, Константин (Ћирило) измисли словенску азбуку која има
тридесет осам слова.“
ЖИТИЈА
СВЕТИХ
пише Бил Коврџави
