Ћук и Смук
заглавили на Фарми
Сунце је било готово па зашло када је мој
будилник, 'тица кукавица која живи изнад мене,
почео да звони, то јест да
кукумаче, да ме зове у нову радну ноћ, нове ноћне проводе, јер бијеше доста
спавања и излежавања за данас. На брзака сам слетио до шумског извора, умио се,
вратио поново у гнијездо, обукао најљепше перје и тек тада схватио да немам ни
пребијене паре, да смо Смук и ја све попили, још се и записали на теку код Шише
- Мише у његовој биртији гдје попишмо буре пиве. Размишљах накратко шта да
чиним, назвах Смука да видим да ли и је и код њега завладала рецесија, међутим,
он се не јавља, вјероватно још мамура од прошле ноћи. Не имадох превише избора
него остадох код куће да ноћ проведем, можда по први – други пут у животу уз ТВ
програм. Не памтим када ми се ово десило ... ал' шта'ш ... може ноћас пијаца
без два магарца ... мораће...
...Отворио сам претпосљедњу од три послиједње
пиве из фрижидера, узео даљински и шалтао
тако насумично канале, убијајући
досаду, док не стигох до неког програма на којем се приказивала нека емисија
образовног карактера под називом „Фарма“. Ту стадох, јер волим да гледам
животињско царство, али пођох да зијевам и поново ме ухвати сан ... Одједном се
тргох, дођох себи, али убрзо примијетих да нисам више у свом гнијезду него да
сам на некој непрегледној и пустој пољани, са Смуком покрај себе, и да смо се
нас двојица неким чудом обрели пред неким имањем, пред неком даском у облику
путоказне стрелице на којој је писало „Фарма“, слично ономе што сам гледао на
ТВ-у, и која је показивала ка неком објекту сабласног изгледа. Ту сам се осврнуо
око себе, добро разгледао, и видио да смо Смук и ја потпуно сами. Једним
погледом се консултовах са Смуком и он ми благим климоглавом даде знак да би
требали ући унутра да видимо шта та фарма претставља. Ја се наравно сагласих,
јер смо нас двојица ионако животињске врсте и фарма нам неће бити непознат
терен. Након што уђошмо на фарму дочека нас неки бркати домаћин са сламнатим
шеширом и рече нам да ми не можемо тек тако ући на ову фарму, иако смо
животиње, да морамо испуњавати одређене услове да би били на „Фарми“. Ми га
упиташмо за те услове а он нам даде неке формуларе да испунимо на којима је,
између осталог, писало да морамо бити одликовани са најмање три од наведених особина,
а то су: оговарање, хвалисавост, беспосличарење, псовање, трачање, лагање,
препреденост, бестидност, немарност, некултура, неумјереност у јелу, пићу и
пушењу, страста за коцкањем, непослушност, дрскост ... и многе друге. Ја и смук
смо глат прошли на карту неумјерености у пићу, која је иначе једна од најјачих
адута, јер када цугнемо атоматски испунимо још бар неколико горе наведених
рубрика...
...Након што потписашмо газде
Брке уговоре упутишмо се у унутрашњост ове фарме. Док смо пролазили кроз ходник
који је везао газдину пријавницу са шталом на фарми
примјетио сам, а и Смук
који је пузао за мном ми касније исто рече, да се у сваком ћошку налази по
једна камера која у сваком тренутку мотри шта се дешава. То нам би чудно, али
наставишмо даље. Дођошмо пред главна врата штале, покуцашмо, уђошмо, кад тамо
ето ти изнанеђења... За једним великим столом на средини сједила су нама
позната лица: прасе Пућо и његов рођо Грокс, Смуков рођак са запада Кобра, мој
рођо Суп, бодибилдер пијетао Кокан, препредена лисица Лија, стари вук Којо, угоститељ
слијепи миш Шишо - Мишо, стари смрад творић Смрдиша, прљава буба Балегоје и још
пар врана, гавранова, углавном ликова из наше бранше. Ту се сви фино изпоздрављашмо,
изљубишмо, пребацишмо коју, док на једном не уђе газда Брко и не рече нам да
овдје морамо бити три мјесеца затворени ако желимо да освојимо награду, која је
имала противвриједност чак десет буради пиве, и рече да најгори осваја награду.
Мени то би мало чудно, чуј најгори? Ал' ето. Осташмо затворени на фарми која је
из сваког ћошка имала по једну камеру која је мотрила у сваком тренутку на
сваког од нас...
...Првих пар дана све је било у
најбољем реду. Ја и Смук смо имали алкохола и цигарета до миле воље, нисмо се
тријезнили ни дан ни ноћ. Прасе Пућо и његов рођо Грокс су се преједали са
изобиљем свакојаке хране, те се ваљали у блату до миле воље. Бодибилдер пијетао
Кокан је по читав дан ходао го до паса и дизао тегове, огледао се на
огледалима, пирио мишиће, хасио се, те имао концентрата до миле воље. Моме рођи
Супу су обезбијеђене неке цркотине, буби Балегоју негова омиљена материја, угоститељу,
власнику биртије „Пећина“ Шиши - Миши и Смуковом рођи Кобри, иначе бизнисмену и
коцкару са запада, су обезбијеђене неке новчанице да коцкају и да их по читав
дан пребројавају и тако уживају. Вук Којо и лисица Лија су сјели у два супротна
ћошка и ковали неке своје планове, твор Смрдиша је до миле воље пребивао у
своме смраду, углавном, свако је уживао и радио оно што највише жели. У том
расположењу је прошло првих пар дана док на једном не уће газда Брко, узе нам
сва задовољства и рече да смо кажњени до даљњег. Ми се на прву мало зачудишмо,
згледашмо се, слегошмо раменима и очекивашмо даљи ток радње. У том расположењу смо
пребивали један читав дан док пијетао Кокан не имаде потребу да се мало похвали
мишићима, те се у недостатку концентрата и тегова разбјесни и пође бацати
ствари по фарми, те саопшти у камере да су њему мишићи и изглед све на свијету
и да је он без мишића нико и ништа, касније
паде у очај и запријети да ће се
убити. Прасад Пућо и Грокс пођоше исто тако својим њушкама да преврћу столове,
услијед недостатка обилних количина хране и блата, те у оном бијесу нападоше
Кокана. Вук Којо је запикирао Лију и чекао погодан тренутак да је зграби. Рођо
Кобра услијед недостатка новчаница пође да сикти језиком те зграби и прогута угоститеља
Шишу - Мишу. Твор Смрдиша пусти смрад из страха да га неко не докачи те
онесвјести прво двоје до себе. Смук се услијед недостатка капљице скроз измијени,
претвори у змију отровницу и пође првог до себе, то јест мене, да дави и стеже
својим тијелом. Мој рођо Суп се испе горе на греду и сачека док се сви не
потаманимо па да нас он почисти. На фарми је настао општи хаос, није се знало
ко пије, ко плаћа, ко бије, ко дави, ко псује, ко пљује ... Ту ја некако дођох
до ваздуха, прену се из сна, знојан, схватих да сам у свом гнијезду, да сам био
заспао, да сам имао ноћну мору у виду неког ријалитија. Мој телевизор је и даље
био упаљен, екран је снијежио, без програма. Угасих ТВ пријемник, испих оно
преостале пиве, видјех да неће убрзо сванути и потражих Смука да му испричам
ноћну мору...
...Послије краћег лета спазих
Смука, одозго из моје перспективе, испред биртије „Пећина“ код наопаког Шише -
Мише. Слетих и ја, поздравих Смука, поздравих и Шишу - Мишу који је висио
наопачке и покушавао читати новине, те наручих и ја себи једну љуту како бих лакше
почео да причам Смуку ноћну мору. Испричах му све од почетка до краја. Супјани
Смук ми се насмијеши и рече да ништа не бринем, да је то била само ноћна мора,
да тога нема у реалности, јер будимо реални ко би се затворио у затворен
простор добровољно на три мјесеца и радио све те ствари, још пред камерама? Али
ми рече да будем опрезан са конзумацијом ТВ-а јер, како рече, он је од малена превише
сати дневно проводио пред малим
екраном, што је за посљедицу имало дугогодишње
тешке депресије због којих се највјероватније и одао пићу. Размислих шта ми
Смук рече, сложих се са њим и поручих нам још по једну љуту. Међутим, од те
ноћи неријетко ме пратила иста ноћна мора па сам изазван новонасталом
ситуацијом окончао битисање једног сокоћала на њему одговарајуће мјесто.
„Телевизија је
створила нову врсту човјека – homo medium – човјека са истрошеним нервним
системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човјека
душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој
информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно,
једном нижом механичком свијешћу /.../ Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних
представа...“
Архимандрит Рафаил (Карелин)
пише М. Ц.
