ШАРГОВАЧКИ НАПЕТ ШОУ

Животна енергија

Јутарња тишина Била је чинила још нервознијим док је од раног јутра испред куће са

нестрпљењем одбројавао минуте када ће угледати Гонзу, пријатеља и вјерног возача коме скоро никада није било у праски да касни, иако понекад, са намјером, мало касније крене од куће не могавши да одоли изазову а да не запраши нашу главну улицу и да мало више дода гас од дозвољеног и опет у заказано вријеме покупи Била, коме је почесто потребна та врста брзе помоћи те и овај пут би, потребније него икада, да се поузда у меку гас папучицу нервозне машине Гонзе Гонзића. Тек што је сат откуцао договорено вријеме из даљине се могло чути нервозно дречање онога што се крило испод хаубе Гонзиног четвороточкаша, или се Билу бар тако чинило. Како се бука приближавала Биловој кући његово изоштрено чуло слуха је примијетило да Гонзо не вози свог љубимца него је овај пут зајахао неку бијесну неман која је дуж главне улице иза себе остављала дуге млазове прашине помјешане са издувним гасовима из хромираног ауспуха. Комшијин мачак није успио ни претрчати улицу како треба а Гонзићев лик се већ назирао у облаку прашине са одговарајућом униформом супер јунака и са кацигом испод десне мишке, наспрам напетог и помало разочараног Била коме ће се, по свему судећи, изјаловити план и ко зна шта се даље збити... Бил је сједећи у својим колицима видно узнемирен поздравио Гонзу:

- Поздрав Гонзо...Како да ниси дошао на четири точка? – са нестрпљењем ће Бил, јер зна да ће бити немогуће да се оствари његов план који му је од велике важности.

- Дје си Биле!... Прими отпоздрав... – набаци Гонзић препознатљиви кез на уста и настави – Вјеруј ми да нисам могао доћи аутом... Наишао сам на неке ексере, гума ми пробушена, уље ми цури, гас не прима, саобраћајна истекла прошлог мјесеца што тек јутрос примјетих...- наставио је Гонзо о свом миљенику све док не изреда све његове

бољке и на крају упита Била – А Биле што питаш? Мислим да можемо и са мотором, а? Уствари, прво ми реци гдје и зашто идемо па ћемо смислити нешто?...

- Гонзићу... испразнила ми се животна батерија, скоро па испразнила. Требаш ме одвести горе да је надопуним да би могао даље функционисати, ушао сам у црвено. Ако је не надопуним у наредна три сата бојим се да ... знаш...- рече Бил још забринутије јер видјевши да Гонзић нема четвороточкаша него неку неман са седлом која ће по свему судећи додтно закомпликовати ситуацију.

- Биле, вјеруј ми да ни ја нисам одавно пунио своје батерије...-хтједе да олакша Билу-  Допуњавам их којекаквим замјенским енергијицама али све ми се чини да то није то ... Не брини, имам план! – рече Гонзић самоувјерено – завезаћу те овим каишем за своја леђа, па на мотор, па оплети – рече и пође да спроводи ријечи у дјело. Међутим, ту се одмах видјело да би Бил на првој кривини завршио у јаруги, а и да колица не би могла наћи своје мјесто у овом плану. Пошто је видио да му се план изјаловио Гонзо се осврну, нађе неку гараву даску, комад креде и сав се преда конструкцији и израчунавању како да реализује свој план и да превезе Била од тачке А до тачке Б на мотору, заједно са колицима а да не буде превише напето. Шкрабао је, размишљао, малтретирао онај комад даске, ходао замишљен тамо овамо притискајући прстом чело, док на крају не узвикну „еурека !!!“ и са кезом на лицу и са самоувјерењем га предочи Билу – Ево га Биле! Све сам

испланирао и израчунао. Погледај! Погледај! – Бил је са неповјерењем гледао у план, али на крају пристаде, биће напето али шта се може, нема избора, батерије су на измаку а и план је изгледао бар за нијансу бољи него претходни, или му се то тада чинило.

Након извјесног времена и увезивања Билових колица морнарским чворовима усавршеним на ју тјубу за Гонизин двоточкаш, два пријатеља са поприлично исцрпљеним акумулаторима нађоше се на голом асфалту који пријети да буде пун напетости и искушења, а све како би дошли до циља, до жељене дестинације гдје се пуне батерије правом, истинском енергијом а не оном, исфалшираном, лажном, за којом се често посеже, која може само да начини штету акумулатору а не и да му помогне.

Након изласка из градске гужве Гонзо је Билу добацио резервне пилотске наочале да их стави на очи јер креће шоу по путним кривинама, иако се Гонзић жалио да машина неће да јури брже од 170 км/ч, ослабио мотор, неће да прима гас, што је Била додатно унервозило и

напело, а поготово то сазнање о „слабости“ мотора. Гонзо је додавао гас а Бил је цијело вријеме иза њега, скакутајући лијево десно, више времена проводећи у ваздуху него на асфалту, привезаних колица ланцем за двоточкаш, напето и издречених очију се прибојавао да не наиђу на неку јачу кривину. Међутим, Билове најгоре сумње су се убрзо обистиниле. Гонзо Гонзић је заврнуо гас до даске не марећи за оштру кривину на уласку у једно слабо насељено сеоце. Улетили су таком брзином да се Бил откачио, завршио у домаћинском кокошињцу, међу кокошима са перјем и јајима на точковима, срећа жив и неповријеђен, док је његов пријатељ и возач, Гонзо Гонзић, ни мање ни више него завршио у домаћиновој кући, са мотором заглављеним у зиду. Гонзо ја таман домаћина и његове својим улетом затекао на доручку, који је бијаше прекинут његовом изненадном појавом у зиду кухиње. Дамаћи су га онако испрепадани са невјерицом гледали док их је он смиривао, бришући прашину са себе и увјеравајући их да то није ништа, да је он имао још шеснаест удеса и да га сам Бог чува, него да је више забринут за Била, пошто он очигледно није са њима у кухињи и ко зна гдје је завршио након наглог улета у кривину. Након што је домаћин дошао себи и након што га Гонзић ипак није могао увјерити да је то била ситница, отишли су да пронађу Била, нашли га на срећу неповрјиеђеног са кокошима, поново

га сада са домаћиновим канапом везали за мотор и кренули даље.

Даље путешествије њих двојице је пратило доста сличних, напетих ситуација. Слијетали су са пута, завршавали у којекаквим пластеницима, њивама ораницама, међу ниским и високим растињем, у успутним, на срећу плитким ријекама и потоцима, али хвала Богу након свих тих напетости нађоше се, гарави од издувних гасова и прашњави и прљави од успутних вратоломија, пред жељеном дестинацијом, на мјесту гдје се пуне животни акумулатори правом енергијом помоћу које се може дјелати у животу на благословен начин. Чим су дошли, стали су на мјесто, прикључили се на Извор енергије и у миру чекали да се испуне истом. Пошто прође извијесно вријеме унутра на пуњењу, изашли су напоље пуних батерија и са олакшањем на души сјели поред потока да се диве свему што виде, што је створено:

- Биле, стигошмо послије свих оних напетости и успјешмо напунити батерије. Баш ми некако прелијепо !!...- рече Гонзо сједећи на трави, наслоњен назад на дланове, озарен и преиспуњен.

- Да, Богу хвала... Сада се осјећам много боље, испуњено, а био сам ушао у црвено, батерија ми се истрошила, био сам на рубу депресије. – рече Бил сједећи у колицима, са неким посебним миром у души, и перјем кокошијим на глави, те упита Гонзу – Да ли је овај извор енергије бољи од оних извора којима си се ти до сада пунио?

- Наравно Биле. Они извори су ми давали краткотрајно задовољство након којих сам упадао у још веће пражњење које нисам могао ничим и никако надомјестити на прави начин. Увијек сам након таквих пуњења осјећао још веће незадовољство. Чини ми се да је ово истинска, права Енергија за здраво дјеловање. – признаде Гонзо.

- И ја сам истог мишљења. – додаде Бил и остадоше још неко вријеме, неколико дана, на мјесту гдје се на дар, потпуно бесплатно даје Животна Енергија.  
   

Благи дар Бога, или дар доброте Божије, то је нестворена, надсвјетска енергија Божанства. Зато човјек не може да твори Божију вољу, тј. не може да живи по Божијој заповести ослањајући се само на сопствене силе.

                                                                                                                                                 Свети Силуан Атонски

Бог Својим енергијама даје нашем свијету суштину и биће. Бог просвјетљује човјека Својим просвјетљујућим енергијама...

                                                                                                                    Архимандрит Георгије Капсанис

                                                                                                                                                                   пише М. Ц.