КРМОКОЉ НА СНАЗИ

Прасе Пућо у немилости крмокоља

Ево већ трећа ноћ како нисам у свом обору. Ево већ трећа ноћ како спавам под ведрим небом. Душек ми је ледина, јорган небо плаво, али нисам хајдук, бар не још. Ја сам прасе Пућо, вама позната њушка из „ПРВОМАЈСКОГ ЈУТРА“. Могао сам неки дан ни крив ни дужан да завршим у чварцима, као и већина из моје врсте. Неки од њих су већ у'ватили први дим у сушницама, неки су још у пајцу, неки како рекох у чварцима а ја, захваљујући мојој браћи Ћуку и Смуку, извуче на вријеме своју клемпаву, добро ухрањену главу.

Све је кренуло овако .... Прије пар јутара, када се њих двојица враћаше из ноћних

похода, закуцаше на врата мога свињца, онако усплахирени и већ полуотријежњени, стадоше ми говорити да бјежим главом без обзира, да немам времена ни да поједем оно напоја што је остало у кориту, већ да се одмах купим и у шуму, јер кренула је одмазда. Онако бунован приупитах шта се дешава, помислих да нису почели халуцинирати од силног алкохола и још којекаквих недозвољених супстанци, али изгледа да нису. Рекоше да је ствар озбиљна, смртно озбиљна. Још једном ми подвукоше да је кренула одмазда свих утовљених, добро ухрањених свиња, у народу познатијих као рањеника, то јест мене. Рекоше када се враћаше кући да угледаше у пар домаћинстава нашег насеља како се оштре ножеви, пијуцка ракијица, што их је и привукло, да вода у казану ври, збори се нека весела прича, док мој рођо Грокс вришти и неконтролисано се врти на земљи притиснут комшијским кољенима, дозивајући и запомажући на све стране. Након тог њиховог свједочења ја сватих озбиљност ситуације и онако го четвороношке запраши у оближњу шуму, станиште ове двојице мојих спасиоца.

Сада, након неколико дана, питам се како сам преживио Божић, Васкрс и на десетине битних слава, рођендана и уопште весеља, међу српским етносом и достигао статус рањеника? Али наравно сада је све јасно, ова моја ситуација говори све. Чували су ме, мазили, чешкали по врату, поготово задња два мјесеца гдје сам имао у свињцу хране до задњих ногу и то све за овај, за мене немио догађај. Значи доласком новембра долази вријеме када треба да се поздравим са свима јер наступа један стари српски обичај познатији као крмокољ. С обзиром да сам ја тип човјека, то јест животиње која ужива у храни, ождеравању и само ождеравању и за мене је нормално да једем свака два сата, ја тада нисам могао примјетити да се у задње вријеме, прије него што ћу се одметнути у ову шумицу, мој јеловник знатно промијенио, добио на квантитету и квалитету што је требао бити знак да се нешто дешава јер сам ја крме, врста коју Срби највише воле на трпези, ипак морао својим животињским инстиктом намирисати, да

не би сада дошло до овога, али нисам, јер сва моја чула су била дубоко загњурена у канти са напојем. То што ме је мој газда Миле готивио читав октобар и пола новембра дуплим и тродуплим порцијама најмаснијег напоја то сам требао одмах намирисати, али нисам. Е Пућо Пућо баш си крме! Хм, узео ме на стару фору хљеба и игара. Мене можете покушати поткупити разним форам, остајем хладнокрван, све док не видим добру трпезу. Ту заборављам на бонтон, заборављам шта сам обећавао, продајем душу за канту напоја. Ту ме за мало упецао и мој газда, ал' на срећу тог јутра наиђоше моји добри Ћук и Смук. Када наилажаше кроз насеље Ђук рече да је на први поглед изгледало као штројење, једна уобичајена радња у мушком роду моје врсте, али како су се приближавали схватише да је ствар алармантна и да морају да пожуре, да ме упозоре да спашавам своје утовљено тијело, јер могао бих још колико тог јутра завршити на ченгелама. Рекоше ми да имају за мене добар штек, недалеко од њиховог дрвета које ће уједно бити и осматрачница у случају да газда Миле крене да ме тражи на овој страни насеља...

...Како тог јутра, тако и сада. Ево већ неколико дана се налазим у штеку у шуми, храним се жировима. Недавно сам послао њих двојицу у извидницу, у село, прерушене у дневне животиње, да извиде да ли је ситуација имало повољнија за мене, да ли крмокољ јењава. Ћук и Смук дођоше до мене весели и раздрагани са информацијом да крмокољ још увелико траје, и да ме газда тражи по селу са свом ужом и широм родбином, што ме о'лади одма', али да имају за мене једну добру вијест али прво да кажем драгичка. Ја са страхом понових ту ријеч а они ми рекоше да су срели голуба Душана како иде из цркве са својом екипицом и начули како причају да ће ускоро пост. Из почетка ништа нисам разумио али касније ми разјаснише да се у Божићном посту не једе месо, моје месо. Мојој срећи ту не бијеше краја. Ту сам ја заскичао од среће и у незнању почео да лижем и цмачем њих двојицу, а како и не бих јер ми спасише живот, то јест ако издржим још пар дана у избјеглиштву...

...Издражавао сам ја ту своје изгнанство, додуше не на масном напоју него на тврдим жировима. Било је дај шта даш. Јело се неких шумских плодова, измршало се неколико кила, спало се на четврт тоне али жива је глава, за разлику од оних несрећника из моје врсте што су сви редом позавршавали у шпајизима, у виду чварака и масти за пржење и по сушницама у виду кобасица, сланина, пршута, злогласних крвавица и да не причам даље да не бих заплакао.

... Дошло је и јутро када сам одлучио поћи кући... Пробудио сам збуњене Смука и Ћука из тешког мамурлука и рекао им да је дошло вријеме да идем у свој обор, јер је почетак

ин мемориам

децембра, јер смо у посту, јер је прошла опасност. Изљубишмо се ту по трипут, ја им се захвалих што ми спасише главу и рекох им да сам њихов дужник до краја живота и да сврате до мене увијек на по једну, јер код газде Милета остане увијек на дну бурета и да ћу их звати за кумове ... и тако.  Запутио сам се ја ка своме обору срећан, размишљајући о масном кориту и горд што сам једини из врсте који је преживио новембарски крмокољ. Смук ми онако полупијан добаци да се чувам јер не посте сви Срби постове, или нешто слично, нисам га добро разумио... Да! Када сам се отиснуо у насеље на путу сам пронашао неки летак, очигледно Душанов из цркве, и на њему написане неке бројке које показују који постотак Срба у насељу не пости, са потписом нашег пастира. Безбрижно сам згужвао и бацио папир те са пјесмом на устима и пуним коритом у мислима кренуо ка обору...

„Јер, душу раслабљује не само каквота хране, него и количина, распаљујући у њој штетан, грјеховни огањ.“

                                                                                                                                                    Свети Јован Касијан

„Постом се задобија чистота тјелесна на првом мјесту, а кроз чистоту тјелесну и чистота духовна.“

                                                                                                                                                   Свети Николај Жички

               

                                                                                                                                                                       пише М. Ц.