КРМОКОЉ НА СНАЗИ

Прасе Пућо у немилости крмокоља

Ево већ трећа ноћ како нисам у свом обору. Ево већ трећа ноћ како спавам под ведрим небом. Душек ми је ледина, јорган небо плаво, али нисам хајдук, бар не још. Ја сам прасе Пућо, вама позната њушка из „ПРВОМАЈСКОГ ЈУТРА“. Могао сам неки дан ни крив ни дужан да завршим у чварцима, као и већина из моје врсте. Неки од њих су већ у'ватили први дим у сушницама, неки су још у пајцу, неки како рекох у чварцима а ја, захваљујући мојој браћи Ћуку и Смуку, извуче на вријеме своју клемпаву, добро ухрањену главу.

Све је кренуло овако .... Прије пар јутара, када се њих двојица враћаше из ноћних

похода, закуцаше на врата мога свињца, онако усплахирени и већ полуотријежњени, стадоше ми говорити да бјежим главом без обзира, да немам времена ни да поједем оно напоја што је остало у кориту, већ да се одмах купим и у шуму, јер кренула је одмазда. Онако бунован приупитах шта се дешава, помислих да нису почели халуцинирати од силног алкохола и још којекаквих недозвољених супстанци, али изгледа да нису. Рекоше да је ствар озбиљна, смртно озбиљна. Још једном ми подвукоше да је кренула одмазда свих утовљених, добро ухрањених свиња, у народу познатијих као рањеника, то јест мене. Рекоше када се враћаше кући да угледаше у пар домаћинстава нашег насеља како се оштре ножеви, пијуцка ракијица, што их је и привукло, да вода у казану ври, збори се нека весела прича, док мој рођо Грокс вришти и неконтролисано се врти на земљи притиснут комшијским кољенима, дозивајући и запомажући на све стране. Након тог њиховог свједочења ја сватих озбиљност ситуације и онако го четвороношке запраши у оближњу шуму, станиште ове двојице мојих спасиоца.

Сада, након неколико дана, питам се како сам преживио Божић, Васкрс и на десетине битних слава, рођендана и уопште весеља, међу српским етносом и достигао статус рањеника? Али наравно сада је све јасно, ова моја ситуација говори све. Чували су ме, мазили, чешкали по врату, поготово задња два мјесеца гдје сам имао у свињцу хране до задњих ногу и то све за овај, за мене немио догађај. Значи доласком новембра долази вријеме када треба да се поздравим са свима јер наступа један стари српски обичај познатији као крмокољ. С обзиром да сам ја тип човјека, то јест животиње која ужива у храни, ождеравању и само ождеравању и за мене је нормално да једем свака два сата, ја тада нисам могао примјетити да се у задње вријеме, прије него што ћу се одметнути у ову шумицу, мој јеловник знатно промијенио, добио на квантитету и квалитету што је требао бити знак да се нешто дешава јер сам ја крме, врста коју Срби највише воле на трпези, ипак морао својим животињским инстиктом намирисати, да

не би сада дошло до овога, али нисам, јер сва моја чула су била дубоко загњурена у канти са напојем. То што ме је мој газда Миле готивио читав октобар и пола новембра дуплим и тродуплим порцијама најмаснијег напоја то сам требао одмах намирисати, али нисам. Е Пућо Пућо баш си крме! Хм, узео ме на стару фору хљеба и игара. Мене можете покушати поткупити разним форам, остајем хладнокрван, све док не видим добру трпезу. Ту заборављам на бонтон, заборављам шта сам обећавао, продајем душу за канту напоја. Ту ме за мало упецао и мој газда, ал' на срећу тог јутра наиђоше моји добри Ћук и Смук. Када наилажаше кроз насеље Ђук рече да је на први поглед изгледало као штројење, једна уобичајена радња у мушком роду моје врсте, али како су се приближавали схватише да је ствар алармантна и да морају да пожуре, да ме упозоре да спашавам своје утовљено тијело, јер могао бих још колико тог јутра завршити на ченгелама. Рекоше ми да имају за мене добар штек, недалеко од њиховог дрвета које ће уједно бити и осматрачница у случају да газда Миле крене да ме тражи на овој страни насеља...

...Како тог јутра, тако и сада. Ево већ неколико дана се налазим у штеку у шуми, храним се жировима. Недавно сам послао њих двојицу у извидницу, у село, прерушене у дневне животиње, да извиде да ли је ситуација имало повољнија за мене, да ли крмокољ јењава. Ћук и Смук дођоше до мене весели и раздрагани са информацијом да крмокољ још увелико траје, и да ме газда тражи по селу са свом ужом и широм родбином, што ме о'лади одма', али да имају за мене једну добру вијест али прво да кажем драгичка. Ја са страхом понових ту ријеч а они ми рекоше да су срели голуба Душана како иде из цркве са својом екипицом и начули како причају да ће ускоро пост. Из почетка ништа нисам разумио али касније ми разјаснише да се у Божићном посту не једе месо, моје месо. Мојој срећи ту не бијеше краја. Ту сам ја заскичао од среће и у незнању почео да лижем и цмачем њих двојицу, а како и не бих јер ми спасише живот, то јест ако издржим још пар дана у избјеглиштву...

...Издражавао сам ја ту своје изгнанство, додуше не на масном напоју него на тврдим жировима. Било је дај шта даш. Јело се неких шумских плодова, измршало се неколико кила, спало се на четврт тоне али жива је глава, за разлику од оних несрећника из моје врсте што су сви редом позавршавали у шпајизима, у виду чварака и масти за пржење и по сушницама у виду кобасица, сланина, пршута, злогласних крвавица и да не причам даље да не бих заплакао.

... Дошло је и јутро када сам одлучио поћи кући... Пробудио сам збуњене Смука и Ћука из тешког мамурлука и рекао им да је дошло вријеме да идем у свој обор, јер је почетак

ин мемориам

децембра, јер смо у посту, јер је прошла опасност. Изљубишмо се ту по трипут, ја им се захвалих што ми спасише главу и рекох им да сам њихов дужник до краја живота и да сврате до мене увијек на по једну, јер код газде Милета остане увијек на дну бурета и да ћу их звати за кумове ... и тако.  Запутио сам се ја ка своме обору срећан, размишљајући о масном кориту и горд што сам једини из врсте који је преживио новембарски крмокољ. Смук ми онако полупијан добаци да се чувам јер не посте сви Срби постове, или нешто слично, нисам га добро разумио... Да! Када сам се отиснуо у насеље на путу сам пронашао неки летак, очигледно Душанов из цркве, и на њему написане неке бројке које показују који постотак Срба у насељу не пости, са потписом нашег пастира. Безбрижно сам згужвао и бацио папир те са пјесмом на устима и пуним коритом у мислима кренуо ка обору...

„Јер, душу раслабљује не само каквота хране, него и количина, распаљујући у њој штетан, грјеховни огањ.“

                                                                                                                                                    Свети Јован Касијан

„Постом се задобија чистота тјелесна на првом мјесту, а кроз чистоту тјелесну и чистота духовна.“

                                                                                                                                                   Свети Николај Жички

               

                                                                                                                                                                       пише М. Ц.

ИСТИНА НАС ОСЛОБАЂА

      Некада давно, прије скоро тридесетак година.. први пут чух глас Мартин Лутер Кинга, црначког лидера за њихова права из шездесетих година прошлога вијека.. гдје говори ове ријечи: "аnd the true will set you free".

Тај глас је био "sample" или прилог у једној "rap" пјесми социјалне тематике, коју смо, још као рани адолесценти слушали.. (и тада трагајући за Богом, а да тога нисмо ни били свјесни).

Мислио сам некада, како Кинг то говори из разлога да се његов црначки народ освјести, сазна нешто о својој прошлости, сазна истину о себи, и та истина ће га ослободити.. ропства, у којем су наводно чак и тада живјели, шездесетих година у Америци, немајући никаква "људска и грађанска" права у односу на бијеле досељенике, потомке робовласника којима су ти црнци робовали.

Не знам на шта је Кинг мислио када је изговарао те ријечи, али текстови слушаних пјесама су на тако нешто указивали, јер смо ми тада срцем слушали ту музику, и јако је добро разумијевали. Али нисам ни то онда знао, да је Кинг изговарио ријечи самога Бога, по Јовановом јеванђељу (Гл.8 ст. 31, 32).

Цитирао је Кинг Господа Христа вјероватно често, јер је био баптистички свештеник. Наша реп музика с краја осамдесетих прошлога вијека је била бунтовна, као и ми што смо били. Али нешто се увијек провлачило и мигољило око нас све до данашњих дана, када Бог открива мало више, него тада, јер Га више желимо, све више вјерујући и знајући да смо Га нашли.

Ради се о Истини.

Непрестано у задње вријеме само о Њој мислим.. и спознајем..

Како је Истина највећи непријатељ непокајаним људима,  јер њихове животе воде лажи. Такви људи, живећи у пустињама, оним духовним, покривени многим лажним духовима и страстима, увијек, али баш увијек устукну и одступају пред Истином. И то обично у великом немиру, испољавајћи те страсти којима робују..

Са друге стране Истина постаје једини "прави пријатељ" покајанима, тј. оним људима који су све више свјесни своје таме, ропства, службе силама и духовима мрака, и лажима.  Они пред Истином не одступају, него је радо примају у срце, трче јој у загрљај, и временом постају "тешки овисници" тражећи је главом без обзира, јер су спознали да их само Она ослобађа. Што смо више слободни и очишћени, увијек вођени Духом Истине, јасније препознајемо духове лажи који без милости нападају са свих страна (наше душе). Нпр. кроз кроз комуникацију, разна питања и одговоре, обично оних прво поменутих људи. Онда разне пропаганде, филмови, музика... ма не можеш ни да се паркираш, а да лаж није пред тобом.

И како уочавамо страшан парадокс, када узвратимо одговарајући људима око нас, на њихова знатижељна питања, оном најобичнијом, простом Истином.

Јуче ми се десило.. да сам одговарајући Истином, (електронском поруком), и то у неком

"безазленом"  тренутку, погодио у мету. И цијели тај дан, ни трага ни гласа оног погођеног (духа), мог новог познаника, којег сам упознао само пар дана раније. Човјек тада, када прође одређено вријеме, обично размишља, "Шта је сад било.. Не јавља се више. Нисам то требао написати, рећи. Сигурно се нешто увриједио. Види само какви су људи, увриједе се за ситницу. И шта ми послије радимо? Да би се допали другим људима.. "ублажавамо" тј. стискамо наше кочнице, и Истина се тада повлачи и из нас самих. Враћају се и остају у нама само лажи. (Јер, "сваки је човјек лаж", каже Господ). А који то духови у нама желе да се ми допаднемо другима? То су духови самољубља и гордости, који имају тако тешке ланце, неиздрживе тежине.То често осјетимо видећи те духове (самољубља и гордости) у другим људима, када мислимо следеће, и те како добро свима познато: "А како је човјек овај тежак, тако ме сморио... Ух".

Да, те лажи су толико тешке, да разарају човјека и биће његово, и околину његову, заједно са ближњима.

Истина је пут ка свјетлости, пут Богу у сретање, и само Она ослобађа од лажи. Душа постаје лака и иде у висине небеске.. попут хелиум балона.

Питање је сада како се долази до Истине? Начин и схватање пута, којим се биће ослобађа од лажи. Нова спознаја, сада зрелог човјека у својим четрдестим годинама је другачија од оне са краја осамдестих прошлога вијека. То сигурно није пут задовољства, неки сластан пут, или пут неког уживања, лијепог начина и опхођења, хармоније, братства и јединства...неке бунтовне или оружане револуције. Јер скоро немогуће је доћи до Истине таквим путевима... и лажни дух, дух овога свијета нас неуморно обмањује и говори нам да можемо. Лаже нас...

ИСТИНА БОЛИ. То је моје прво сазнање о Њој. Тако ми једном мајка рече, пуно прије Кинговог говора, и уреза се у свијест мени, тада малом дјечаку.

Силним и сталним трпљењем, и то само "болова", се долази до Истине... Када човјек схвати и спозна, да треба бити увијек спреман на патњу, трпљење и бол, онда је тек пред прагом Истине. Истина је у нама, и ту треба да је тражимо. А и Господ наш, рече: "Царство небеско је у вама"

Вјероватно је тако трпио и мој нови познаник. Бољело је.. и повукао се..Зашто тако Она страшно боли, најбоље зна наша савјест.

Али ко први жели у ватру да скочи? Или ко је тај који ће "први камен да баци"

Царе Небески, Утјешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, дођи и усели се у нас, и спаси Благи, душе наше..

„Јер живећи Истином Христовом ти си је учинио својом, претворио у своју Истину. А циљ је вере еванђелске да све што је Христово претворимо у Своје, у наше, у људско...“

                                                                                                                                             Св. Јустин Ћелијски

                                                                                                                                            текст написао Срећко  

ШАРГОВАЧКИ НАПЕТ ШОУ

Животна енергија

Јутарња тишина Била је чинила још нервознијим док је од раног јутра испред куће са

нестрпљењем одбројавао минуте када ће угледати Гонзу, пријатеља и вјерног возача коме скоро никада није било у праски да касни, иако понекад, са намјером, мало касније крене од куће не могавши да одоли изазову а да не запраши нашу главну улицу и да мало више дода гас од дозвољеног и опет у заказано вријеме покупи Била, коме је почесто потребна та врста брзе помоћи те и овај пут би, потребније него икада, да се поузда у меку гас папучицу нервозне машине Гонзе Гонзића. Тек што је сат откуцао договорено вријеме из даљине се могло чути нервозно дречање онога што се крило испод хаубе Гонзиног четвороточкаша, или се Билу бар тако чинило. Како се бука приближавала Биловој кући његово изоштрено чуло слуха је примијетило да Гонзо не вози свог љубимца него је овај пут зајахао неку бијесну неман која је дуж главне улице иза себе остављала дуге млазове прашине помјешане са издувним гасовима из хромираног ауспуха. Комшијин мачак није успио ни претрчати улицу како треба а Гонзићев лик се већ назирао у облаку прашине са одговарајућом униформом супер јунака и са кацигом испод десне мишке, наспрам напетог и помало разочараног Била коме ће се, по свему судећи, изјаловити план и ко зна шта се даље збити... Бил је сједећи у својим колицима видно узнемирен поздравио Гонзу:

- Поздрав Гонзо...Како да ниси дошао на четири точка? – са нестрпљењем ће Бил, јер зна да ће бити немогуће да се оствари његов план који му је од велике важности.

- Дје си Биле!... Прими отпоздрав... – набаци Гонзић препознатљиви кез на уста и настави – Вјеруј ми да нисам могао доћи аутом... Наишао сам на неке ексере, гума ми пробушена, уље ми цури, гас не прима, саобраћајна истекла прошлог мјесеца што тек јутрос примјетих...- наставио је Гонзо о свом миљенику све док не изреда све његове

бољке и на крају упита Била – А Биле што питаш? Мислим да можемо и са мотором, а? Уствари, прво ми реци гдје и зашто идемо па ћемо смислити нешто?...

- Гонзићу... испразнила ми се животна батерија, скоро па испразнила. Требаш ме одвести горе да је надопуним да би могао даље функционисати, ушао сам у црвено. Ако је не надопуним у наредна три сата бојим се да ... знаш...- рече Бил још забринутије јер видјевши да Гонзић нема четвороточкаша него неку неман са седлом која ће по свему судећи додтно закомпликовати ситуацију.

- Биле, вјеруј ми да ни ја нисам одавно пунио своје батерије...-хтједе да олакша Билу-  Допуњавам их којекаквим замјенским енергијицама али све ми се чини да то није то ... Не брини, имам план! – рече Гонзић самоувјерено – завезаћу те овим каишем за своја леђа, па на мотор, па оплети – рече и пође да спроводи ријечи у дјело. Међутим, ту се одмах видјело да би Бил на првој кривини завршио у јаруги, а и да колица не би могла наћи своје мјесто у овом плану. Пошто је видио да му се план изјаловио Гонзо се осврну, нађе неку гараву даску, комад креде и сав се преда конструкцији и израчунавању како да реализује свој план и да превезе Била од тачке А до тачке Б на мотору, заједно са колицима а да не буде превише напето. Шкрабао је, размишљао, малтретирао онај комад даске, ходао замишљен тамо овамо притискајући прстом чело, док на крају не узвикну „еурека !!!“ и са кезом на лицу и са самоувјерењем га предочи Билу – Ево га Биле! Све сам

испланирао и израчунао. Погледај! Погледај! – Бил је са неповјерењем гледао у план, али на крају пристаде, биће напето али шта се може, нема избора, батерије су на измаку а и план је изгледао бар за нијансу бољи него претходни, или му се то тада чинило.

Након извјесног времена и увезивања Билових колица морнарским чворовима усавршеним на ју тјубу за Гонизин двоточкаш, два пријатеља са поприлично исцрпљеним акумулаторима нађоше се на голом асфалту који пријети да буде пун напетости и искушења, а све како би дошли до циља, до жељене дестинације гдје се пуне батерије правом, истинском енергијом а не оном, исфалшираном, лажном, за којом се често посеже, која може само да начини штету акумулатору а не и да му помогне.

Након изласка из градске гужве Гонзо је Билу добацио резервне пилотске наочале да их стави на очи јер креће шоу по путним кривинама, иако се Гонзић жалио да машина неће да јури брже од 170 км/ч, ослабио мотор, неће да прима гас, што је Била додатно унервозило и

напело, а поготово то сазнање о „слабости“ мотора. Гонзо је додавао гас а Бил је цијело вријеме иза њега, скакутајући лијево десно, више времена проводећи у ваздуху него на асфалту, привезаних колица ланцем за двоточкаш, напето и издречених очију се прибојавао да не наиђу на неку јачу кривину. Међутим, Билове најгоре сумње су се убрзо обистиниле. Гонзо Гонзић је заврнуо гас до даске не марећи за оштру кривину на уласку у једно слабо насељено сеоце. Улетили су таком брзином да се Бил откачио, завршио у домаћинском кокошињцу, међу кокошима са перјем и јајима на точковима, срећа жив и неповријеђен, док је његов пријатељ и возач, Гонзо Гонзић, ни мање ни више него завршио у домаћиновој кући, са мотором заглављеним у зиду. Гонзо ја таман домаћина и његове својим улетом затекао на доручку, који је бијаше прекинут његовом изненадном појавом у зиду кухиње. Дамаћи су га онако испрепадани са невјерицом гледали док их је он смиривао, бришући прашину са себе и увјеравајући их да то није ништа, да је он имао још шеснаест удеса и да га сам Бог чува, него да је више забринут за Била, пошто он очигледно није са њима у кухињи и ко зна гдје је завршио након наглог улета у кривину. Након што је домаћин дошао себи и након што га Гонзић ипак није могао увјерити да је то била ситница, отишли су да пронађу Била, нашли га на срећу неповрјиеђеног са кокошима, поново

га сада са домаћиновим канапом везали за мотор и кренули даље.

Даље путешествије њих двојице је пратило доста сличних, напетих ситуација. Слијетали су са пута, завршавали у којекаквим пластеницима, њивама ораницама, међу ниским и високим растињем, у успутним, на срећу плитким ријекама и потоцима, али хвала Богу након свих тих напетости нађоше се, гарави од издувних гасова и прашњави и прљави од успутних вратоломија, пред жељеном дестинацијом, на мјесту гдје се пуне животни акумулатори правом енергијом помоћу које се може дјелати у животу на благословен начин. Чим су дошли, стали су на мјесто, прикључили се на Извор енергије и у миру чекали да се испуне истом. Пошто прође извијесно вријеме унутра на пуњењу, изашли су напоље пуних батерија и са олакшањем на души сјели поред потока да се диве свему што виде, што је створено:

- Биле, стигошмо послије свих оних напетости и успјешмо напунити батерије. Баш ми некако прелијепо !!...- рече Гонзо сједећи на трави, наслоњен назад на дланове, озарен и преиспуњен.

- Да, Богу хвала... Сада се осјећам много боље, испуњено, а био сам ушао у црвено, батерија ми се истрошила, био сам на рубу депресије. – рече Бил сједећи у колицима, са неким посебним миром у души, и перјем кокошијим на глави, те упита Гонзу – Да ли је овај извор енергије бољи од оних извора којима си се ти до сада пунио?

- Наравно Биле. Они извори су ми давали краткотрајно задовољство након којих сам упадао у још веће пражњење које нисам могао ничим и никако надомјестити на прави начин. Увијек сам након таквих пуњења осјећао још веће незадовољство. Чини ми се да је ово истинска, права Енергија за здраво дјеловање. – признаде Гонзо.

- И ја сам истог мишљења. – додаде Бил и остадоше још неко вријеме, неколико дана, на мјесту гдје се на дар, потпуно бесплатно даје Животна Енергија.  
   

Благи дар Бога, или дар доброте Божије, то је нестворена, надсвјетска енергија Божанства. Зато човјек не може да твори Божију вољу, тј. не може да живи по Божијој заповести ослањајући се само на сопствене силе.

                                                                                                                                                 Свети Силуан Атонски

Бог Својим енергијама даје нашем свијету суштину и биће. Бог просвјетљује човјека Својим просвјетљујућим енергијама...

                                                                                                                    Архимандрит Георгије Капсанис

                                                                                                                                                                   пише М. Ц.