ОБИЛИЋ И КАРАЂОРЂЕ vs ТУРСКЕ ТВ СЕРИЈЕ

Када завиримо у просјечан топли српски дом видимо српску породицу како, као хипнотисана, са одушевљењем на лицу, зури у екран ТВ пријемника из којег се чује језик добро познат нашим прецима. Само што би се они, наши преци, када би чули тај језик аутоматски згражавали на исти и хитрим покретима затварали капије, врата и прозоре на дому, посезали руком за неко оружје или оруђе, ишчекујући битку са непријатељем који му је окупирао земљу и који хоће да му узме оно што му је најмилије – Крст Часни и Слободу Златну. Непријатељем који је увијек суров у освајању туђег и у својој похлепи, али од овог непријатеља, потамњеле пути и црних власи, са неким умотаним пешкиром на глави и грубим и неразумним језиком, прожима посебна језа тјело наших предака, тај непријатељ нити зна за Крст, нити се Богу моли. Ако још нисте схватили шта се у 21. вијеку редовно гледа у српском дому и шта то одушевљава српске крштене душе, слиједи једноставаан одговор – турска ТВ серија.

Ако само мало боље напрегнемо наше чуло, оно патриотско, можемо тим чулом чути Милоша Обилића на Газиместану како у чуду, са избезумљеним погледом и са раширеним рукама, окрећући се час лијево, час десно, говори „Србијо драга, за шта сам ја губио главу?! Срби за кога сам ја гинуо?!“Док Вожд Карађорђе у сред Шумадије збуњен, са кубуром у руци, гледа у кога да испали куршум, да ли по навици у црне Турке да одбрани род српски, или у Србе да их одбрани од срамоте коју себи и прецима својим приредише? Те говори Милошу „Које куде, Милоше. Попадоше нам Срби пред Турцима без капи крви проливене! То се никада догодило није, док је Србина и вијека. Толико крви своје пролисмо, а чеда наш, српска, дигоше руке у вис пред турском сапуницом. Пропаде сва наша вијековна борба и патња. Милоше, вјерујеш ли шта очима својим гледаш?“ Док то Вожд говори Милошу, у српском дому се чује како одушевљена свекрва говори очараној снајки како је Сулејман племенит и добар човјек, лијепог лица и витког стаса, омиљен међу женама, а не зна, кукавна, нити жели знати, да је сурови Сулијеман Освајач, суров како само освајач зна бити, у походу на Будим набијао на колац српске очеве, браћу и синове, силовао и убијао српске мајке, сестре и кћери. Не жели то да зна крштена српска душа 21. вијека.

По недавно направљеној анкети Срби желе да им први страни језик, поред енглеског, буде и турски. Не руски, ни француски, него турски језик. Језик који нити је нешто посебно занимљив, нити је један од шест свјетских језика које користе УН. Чему можемо захвалити за овај нагли преокрет? Преокрет који би могао да има фаталан исход по српски национални идентитет, идентитет који смо кроз Цркву и само помоћу ње успјели да сачувамо од петовјековне турске „културе“, кулука и зулума. Одговор је опет једноставан – захвалимо турској ТВ серији, која ће, ако се овако настави, урадити за пет година оно што није могло петовјековно ропство. Допустићемо да нам турска „култура“, овог пута на један опаснији, нашом вољом, ненасилан начин, буде пренијета преко ТВ пријемника, пороби умове и испрља Духом Светим освјештан дом.

Његош по ко зна који пут грми:

Су чим ћете изаћ пред Милоша

и пред друге српске витезове,

који живе доклен сунца грије?

                                                                                                                                                пише М. Ц.

САЛИЈЕВАЊЕ СТРАВЕ (и ужаса у људске душе) И ОСТАЛЕ КУЋНЕ ЧАРОЛИЈЕ

         

       

       

        Ако ли се деси да се наше дијете препадне у пола ноћи, или ако га неко препадне у пола дана, или се препадне у било које доба дана или ноћи, ми као нечим омађијани хитамо код бабе Јоке, Стаке, Руже, или како ли се већ зове, да нашем недужном чеду салије страву и ужас у његову меку, неогрубјелу душу. Много већу страву и ужас, од оне због које идемо код ње, ће да нам бака салије у душу, чије послједице са сигурношћу треба да очекујемо у наредном периоду нашег живота и живота нашег дјетета. Ако би се усудили да питамо баку, која обично живи на крај села, или можда не живи, и којој се нажалост иде када је у питању душевни проблем овога типа, од куда јој ова моћ „исцјељења“, она би највјероватније рекла да јој је то пренијела њена мајка пред саму смрт да лијечи људе и да она више ништа не зна о томе, али мисли, бака, да ће малом, нашем дјетету, бити боље. Заиста, бака не зна од куда јој та моћ да салијева тај ужас у људске душе, нити зна колико је то опасно и колике послједице има та активност по дијете и онога ко га је довео, као и по саму баку која је насјела на превару као и њена мајка и њене мајке мајка и тако даље.

Ако мало боље завиримо у просјечан српски дом у раним јутарним часовима, када се пије, или заправо завшава са пијењем кафе, можемо видјети ту исту просјечну српску породицу како са неприкривеним узбуђењем гледа у наопако изврнуте шољице испијене кафе очекујући пророчке ријечи из њих. Дјевојка пред удају да чује за кога ће се удати, сиромах да види са које стране долази добитак, болесник на који ће начин оздравити, путник да види како пут кривуда по тозу испијене кафе и тако обмана за обманом не знајући да нам управо тај вид „обичаја и традиције“, а за који сматрамо да је безазлен, наноси душевну штету за коју ћемо највјероватније окривити комшију, или неког другог ближњег, да нам је наноси. Још једна добро осмишљена превара непријатеља људског рода.

Ако упалимо ТВ пријемник и преслишамо домаће програме често се деси да нас покушају намамити неки „видовњаци и пророци“ који, ако им дамо датум рођења могу неким „моћима“ да нам ето кажу да ли ће наша праунука родити мушко или женско дијете, још нам рећи ово или оно, док ће телефонски рачун због добијања ове врсте услуге бити раван мјесечној рати за сав грађевински материјал уложен у недовршену кућу, заједно са сателитском антеном (а да не напомињмо колики ће цех платити душе наше). Неријетко можемо видјети како медијски простор у ударно вријеме бива обезбијеђен и за другу врсту „исцјелитеља“, како они себе воле називати, тј. за биоенергичаре који „лијече“ све живо и мртво, те људе у црном са картама, висцима и привјесцима као и неке нове и нове спасиоце којима се даје ударно вријеме и на неким назови патриотским телевизијама, док рјеч Истине, рјеч Српске Православне Цркве ријетко можемо чути у ово ни у оно вријеме преко наших ТВ пријемника.

Чувајмо се од те врсте „исцјелитеља“, јер посјећујући њих жалостимо Господа које је дозволио да га распну на Крст ради нашег спасења и којем ћемо морати дати одговор за то гдје смо лијечили душе и тјела када будемо стали пред Лице Његово. Ова врста „лијечења“ је забрањена још у Старом Завјету, јер све те силе које помажу тим назови исцјелитељима у гатању и лијечењу људске душе и тијела су демонске.         

У данашње вријеме се исувише олако предаје душа на лијечење овим кућним чаролијама, а нисмо ни свјесни колике су послједице по душу човјека, првенствено душе православних Хришћана, душе које може само да лијечи наш Господ Исус Христос преко Свога Тијела Цркве у којој су службу Божију служили наши свети оци, Св.Сава, Св. Василије Острошки и други свети оци, а данас наше часно свештенство, јер Господ је њима дао моћ и благодат да исцјељују тијела и душе наше.

                                                                                                                                                пише М. Ц.

    

МАЛИ 'АЈ ЗАПАЛИ

                                                                

До прије десетак-петнаест година завиривши међу средњосшколиске узрасте  могло се чути типа „Имаш цигару?“ или „Дај једну запалимо“. Тридесетак година још раније, сличан дух је плијенио умове момака који су на одслужењу војног рока, а и рјеђе дјевојака које су у раним двадесетим годинама живота. Међутим, ако се сада, тихо и суптилно, инфилтрирамо међу редове наше основношколске популације можемо чути исти вокабулар пријашњих средњошколаца и у ваздуху осјетити онај исти пријашњи дух који је мамио плућа на никотин младих војника и дјевојака. Пратећи ову хронологију за очекивати је да ће за двадесетак година, у друштву петаестогодишњих „момака“, мали дјечак бити понуђен са „Мали 'ај запали“ и да овај мали, дјечак, ни у ком случају неће одбити никотински штапић, који ће том истом малом на неки начин загорчати живот, само што он тога наравно још није свјестан.

Ако се консултујемо са стручним лицима у вези са проблемом „пушења међу младима“ они ће нам рећи да се за вјероватноћу усвајања ове штетне навике јављају фактори као што је притисак вршњачке групе, емотивна нестабилност, одрастање само уз једног родитеља, ниско постигнјуће у школи, затим конзумирање алкохола, филмски и остали ТВ јунаци, рекламе и још много тога што окружује незаштићени ума нас и нашег дјетета. Ипак неби смјели заборавити да први узори дјетета, као што је нормално и од Бога дано, постају родитељи, отац и мајка којима дијете безпоговорно вјерује и за које сматра да све што раде, раде исправно. Родитељи пушачи сносе највећу одговорност.  

          Послиједице пушења су катастрофалне и немјерљиве. У структури пушачких болести најчешће су заступљени злоћудни тумор, болести срца и крвних судова. Заступљеност болести везаних за пушење као узрока смрти је такође веома висока. У свијету сваке године ове болести узрокују преко три и по милиона пријевремених смрти. Уколико се раније почиње са пушењем, утолико је ризик ранијег умирања већи, а највећем ризику је изложена особа која почне да пуши прије своје петнаесте године живота, кажу стручњаци. Поред тумора и кардиоваскуларних болести ту су и чир на желудцу, акутне и хроничне болести, ту су срчани и мождани удар, неквалитет зуба, коже и костију итд. Највише би требало обратити пажњу на дјецу у мајчином стомаку чије мајке пуше, тј.  на ону дјецу која су нерођена а већ пушачи. Дјеца трудница пушача су изложена великом ризику да се роде са тјелесним манама, али и када је ријеч о очевима пушачима,а чије су жене биле непушачи, често се рађају дијеца са аномалиама.

До недавно су тврдили да цигарете спадају у лаке дроге, док их у данашње вријеме ни не сврставају у дроге. Мођутим, из горе наведеног видимо да цигарете спадају у тешке дроге, јер у супротном не би изазивале овако тешке послједице. 

Зато сачувајмо себе и своје најмилије од ове непотребне пошасти. Сачувајмо се од искушења на вријеме. Има много приједлога да спријечимо и лијечимо ову болест, коју смо сами изабрали, али по свему судећи да ће тај пут у поход против никотина бити узалудан без Цркве. Водимо своје потомке на Богослужења, од раног дјетинства, од крштења, како би их сам Господ сачувао од никотина, али и осталих искушења.

                                                                                                                                                пише М. Ц.

ДА ЛИ "АЛКОХОЛ" НА МЛАДИМА ОСТАЈЕ?

                       

Ко нам то маше са дна чаше?           
Да ли је алкохол једна од највећих пошасти данашњице? Да ли је алкохол мој највеселији пријатељ, који ме не издаје ни четвртком, ни петком, ни суботом навече, а и ни осталим радним и нерадним данима, црвненим и црним словом, у посту и у мрсу, за рођендан и Нову Годину, за излет и на мору, у авиони и броду? – Нажалост јесте!.

Недавна истраживања показују да је алкохол, поред цигарета и тешких дрога, највећа зависност данашњице. Алкохол је вјероватно најпроширенија психоактивна супстанца, а за узрок томе наводи се његова лака производња, доступност и брзо дјеловање. Истраживања такође показују да је, поред младих мушкараца, све више дјевојака које посежу за алкохолом и да је провести пола седмице у алкохолисаном стању сасвим уобичајена појава, које нико не би требао да се стиди. Стручњаци тврде да послије одређеног времена конзумација алкохола изазива тешку психичку и физичку кризу која није ни мало безболнија ни безазленија од хероинске, а ако додамо томе још да је алкохол доступан у самопослугама, чак и малољетнима, ето предворја пакла на земљи. Један овисник, алкохоличар, растужи и ојади прво своју најужу породицу, па породице својих рођака, пријатеље и све ближње који су у посредном и непосредном контакту са њим.

Питање, шта нас чека у четрдесетим и педесетим, ако већ у двадесетпетој години живота имамо често пет, а неријетко и десетгодина пијанског стажа? Чека нас прво душевна, па тијелесна смрт у тешким мукам и растројству породице и најмилијих, која се већим интензитетом наставља послије тјелесне смрти у царству таме гдје ће бити плач и шкргут зуба. То свиједочи и наш Апостол Павле Духом Светим у Првој посланици Корићанима у шестој глави, јер каже да поред осталих грешника ни пијанице неће наслиједити Царство Небеско, јер заиста пијанство јесте смртни гријех. Сјећам се разговора са једним средовјечним човјеком испред продавнице пића који је овдје долазио свакодневно и његове реченице: „Ееее ви млади! Чиме ћете ви дочекати старост кад се сад тако опијате, кад ја, који до своје двадесетпете нисам ни лизнуо алкохола, а сада сједим овдје по цијели дан пијан и избезумљен?“ (човјек је преминуо неколико година касније у педесет и некој години живота).

А шта да кажемо о саобраћајним несрећама које су у посљедњих неколико година толико учестале да су постале свакодневница, и што у тим несрећама најчешће живот губе 2-4 младе особе у раним двадесетим, враћајући се са славља у пијаном стању? То су тек приче исписане тужним чланацима црне хронике.

Особе које се најчешће лијече од тешке зависности алкохолозма, лијече се по комунама у којима је осмишљен програм за лијечење овисности и то није лоше, међутим, мислим да би боље било корисно тражити помоћ и спас код Онога Који нас је створио и Који најбоље зна шта нам је потребно.

 Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се. (Мт.7,7-8)


                                                                                                                                               пише М. Ц. 

КО СЕ С КИМ ИГРА ОВДЈЕ?!

                                                 

Повећати опрезност са видео игрицама

Видео игрице су омиљене међу одраслима, студентима, дјецом школског и предшколског узраста. Док се само прије неколико година уназад дружење дјеце односило на играње са кликерима, лоптом и ластишем, сада су те активности замјењене „активностима“ за комјутером у затвореном и нерјетко мрачном и загушљивом простору. Родитељи често преокупирани послом и данашњим темпом живота остављају своју дјецу пред компјутером, са џојстиком у руци, да се дјеца мало умире док се они бар мало одморе од напорног дана не знајући да се, поред кривљења кичме, оштећења вида и слуха, пада концентрације, несанице,  душе њихових малишана под утицајем разних пуцачина и стратегија, најчешће агресивног и насилничког карактера, формирају, врло мугуће, у будуће преступнике. Јер дијете начешће мијеша виртуелни и реални свијет и поистовијећује се са видео ликовима и да нам се, као послиједица свега овога не пођу дешавати сцене из САД-а гдје ученик усмрти читав разред заједно са учитељицом.

Да би родитељи имали контролу над дјететом, компјутер мора да стоји у просторији коју користе сви чланови домаћинства, објашњава познати стручњак. Са дијететом се треба договорити колико времена да проводи за комјутером, али настојати да комјутер не замјени у дјечијим животима црквена богослужења и дјечију здраву игру. Битна ствар је установити одређену врсту казне са љубављу и пажњом уколико дијете одбије сарадњу, јер видео игрице изазивају брзу и тешку овисност.

Добро пазимо, јер ми родитељи, ћемо пред свијетлим ликом Годпода Христа дати одговор за своју дијецу. Испрајвљајмо на вријеме своју дијецу, водимо их на света богослужења, одгајајмо их у духу нашег светог Православља, у духу наше Свете Цркве. Направимо од њих ваљане и честите људе, и не заборавимо ријечи стручњака „Психа човјека се формира од треће до седме године живота, а преостали период у човјековом животу је само мала корекција и надоградња“.

                                                                                                                                               пише М. Ц. 

КРСТОМ СЕ ДИЧЕ А КРСТ ЧАСНИ ЛОМЕ

                             

Нема врба колико има Срба!

       Размишљајући о правди и неправди наиђох на ријечи О.Јустина Поповића које су ме скроз задивиле, које кажу "Правда је тиме правда што је сва од Бога, и сва у Богу".

 Док смо се ми залуђивали зурећи у филмске "маратоне" протеклих дана Српску Православну Цркву у Винковцима  запљуснули су валови мржње, и то оне исконске да се најежиш! Не од страха, него од количине отрова у људима. Валови мржње из истог оног морског понора из којег смо већ натопљени изашли двадесетих, тридесетих, четрдесетих и деведесетих година прошлога вијека. Можда се сви ми питамо када, како и зашто су почели? Таласи мржње на којима се на први поглед назире крст истоврено и прасак  мржње. Како се ти, исти који мрзе и могу назвати Хришћани? "Ко не поштује туђе, не поштује ни своје" рече пословица...  Исти валови запљускују и ћириличне таблице окачене о јавне институције у градовима гдје живе срби као можда мањина.. То писмо је на неки начин „освештано“ јер су га саставили Св.Кирило и Методије у десетом вијеку, за нас Словене којим су се донедавно служили и они који га сада са мржњом гоне и спаљују, као да га они никад нису користили. Но света браћа Килрило и Методије су нам дали и нешто много важније - крштење! Крштење којим смо заједно крштени сви Словени на југу Европе, али изгледа да се неки други крст, са друге стране, испречио између тих народа.

Трагајући за почетцима те мржње, преко ћириличне повеље Кулина Бана најприје долазимо до Каина и Авеља, јер Каин је први узбуркао то "море". А зашто? То сви знамо – из зависти, убио је брата Авеља јер је Авељева жртва била чиста, Творцу угодна, одмах примљена. Ти валови запљускују планету данашњом демократијом и људским правима, са лијеве и десне стране Атлантика. Не могу сад да се не сјетим ријечи Патријарха Павла који каже немојте да мржња око вас пробуди мржњу у вама. Јасно је...Писати о винковачком вандализму који данас више "нитко не спомиње" јесте бавити се нарученим "убојством мира и добре воље" између два народа. Нарученим сценариом који ће се изнова по потреби повампиривати, европски нема шта, потпуно без реакција...Прозивати некога ко нема стида испада сувишно, дај Боже да та куга безобзирности и равнодушности не пређе на нас. На нама је то препознати. Свети О.Јустин је добро оцијенио европског човијека те вели да је европски човијек у својој охолој непогрјешивости, довољан сам себи у овом земаљском свијету. Од Богочовијека он ништа не тражи, зато ништа и не добија...

Зато, дај Боже да не постанемо европљани.

"Без мене не можете ништа чинити" речи Св. Писма (Јн.15.5)

Гдје ли ће људски род одвести сва та мржња? Мржња у суштини сагорјева човјека који је има у себи. Мржња може да потопи род људски у усти онај вртлог који је сатана кроз Каина заталасао, само што је од тог времена тај вртлог постао шири, већи, дубљи, суровији и уједно непримјетан за оне злобнога срца. Непримјетан све до Суда Господњега. Спас јесте у барци Љубави, барци коју нам је у аманет оставио сам Господ, у Цркви Његовој коју покушавају да оскрнаве некаквим натписима из прошлости, прошлости страдалничкој, прошлости Српског рода.

Мученичка Славонска Епархија је до послиједњих страдања деведеситих година имала шездесет пет свештеника, сада их има осам. У тој епархији се налазе четири прелијепа манастира: Ораховица, Пакра, Јасеновац и манастир Свете Ане.

   Блажени сте ви кад вас стану грдити, и гонити, и говорити против вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима, јер су тако гонили пророке пре вас.  


                                                                                                                                               пише М. Ц.           

ЗАПАДНИ ЧОВЈЕК ЈЕ БОГА СТАВИО У ХОЛИВУД

                                                                                          

 Холивуд – Боливуд – Лудивуд

Супермен, Спајдермен, Бетмен, Банамен, Химен, Иксмен, Овајмен или Онајмен, Овајчовјек или Онајчовјек, све сами супер људи са неким назови супер моћима, који ће тобоже спасити овај наш свијет. Да ли се то Холивуд шали са нама, или он то озбиљно има намјеру да од наших, ионако напола обољелих умова направи прави Лудивуд? Да ли је то Холивуд преузео простор у нашим срцима и умовима, простор који је остављен да у њему пребива Божија благодат? Да ли су нам ти назови јунаци замјенули оне истинске јунаке из Житија Светих, јунаке који имају истинску моћ и благодат даровану од Духа Светог да излијече сваку болест и сваки немир а не ону моћ Холивудску, виртуелну и лажну?

Један наш познати режисер је препознао све то и потврдио реченицом: „Западни човјек је Бога ставио у Холивуд“. Како добро речено. Западу је врховно мјерило вриједности холивудски глумац. Изнад њега ништа више не постоји. Он одређује шта је исправно а шта не. Уствари, за њега и нема ништа неисправно. Ако се дрогира, а нерјетко и дрогира, нема везе, то је у реду, он диктира темпо. Појављује се као главни јунак наших живота и ми му то праштамо и често се и солидаришемо са њим. Ако је алкохоличар, хомосексуалац, психопата и то је у реду, јер он је врховно мјерило, нема даље. Ионако ћемо га наградити оскаром за животно дјело. Он је одличан ученик Ничеов, несретног Ничеа, како га је звао наш Св. Јустин Ћелијски. За холивудског глумца нема Бога, за њега је све дозвољено, јер му је дух који влада међу тамошњим људима дозволио да себе прогласи врховним.

Знајући све то не треба се чудити причи нашег човјека, који је неколико година радио са држављанима САД-а, који су већином у зрелим годинама живота, педесетим и шездесетим, како са нестрпљењем ишчекују најновији наставак Бетмена, одмјеравају ко има бољу кућну видеотеку, када ће њихов омиљен супер јунак бити преточен у видео игрицу, на што би се наш човјек само насмијао, али изгледа не за дуго, Холивуд нажалост осваја територију по територију нашег срца.  

По свему судећи Холивуд је од ума западног човјека, нажалост, направио Лудивуд. Не дозволимо да се и са нама тако поигра и да се испунимо Лудивудом. Испунимо срца благодаћу Господа нашег Исуса Христа. Испунимо умове стварним ликовима овога нашег стварнога живота, главним ликовима Житија Светих, ликовима светих који су се уподобили Лику Господа нашег Исуса Христа.

                                                                                                                                                пише М. Ц.