Када завиримо у просјечан топли
српски дом видимо српску породицу како, као хипнотисана, са одушевљењем на лицу, зури у екран ТВ пријемника из
којег се чује језик добро познат нашим прецима. Само што би се они, наши преци,
када би чули тај језик аутоматски згражавали на исти и хитрим покретима
затварали капије, врата и прозоре на дому, посезали руком за неко оружје или
оруђе, ишчекујући битку са непријатељем који му је окупирао земљу и који хоће
да му узме оно што му је најмилије – Крст
Часни и Слободу Златну. Непријатељем који је увијек суров у освајању туђег
и у својој похлепи, али од овог непријатеља, потамњеле пути и црних власи, са
неким умотаним пешкиром на глави и грубим и неразумним језиком, прожима посебна
језа тјело наших предака, тај непријатељ нити зна за Крст, нити се Богу моли. Ако
још нисте схватили шта се у 21. вијеку редовно гледа у српском дому и шта то
одушевљава српске крштене душе, слиједи једноставаан одговор – турска ТВ серија.
Ако само мало боље напрегнемо наше чуло, оно
патриотско, можемо тим чулом чути Милоша Обилића на Газиместану како у чуду, са
избезумљеним погледом и са раширеним рукама, окрећући се час лијево, час десно,
говори „Србијо драга, за шта сам ја губио
главу?! Срби за кога сам ја гинуо?!“Док Вожд Карађорђе у сред Шумадије
збуњен, са кубуром у руци, гледа у кога да испали куршум, да ли по навици у
црне Турке да одбрани род српски, или у Србе да их одбрани од срамоте коју себи
и прецима својим приредише? Те говори Милошу
„Које куде, Милоше. Попадоше нам Срби пред Турцима без капи крви проливене! То
се никада догодило није, док је Србина и вијека. Толико крви своје пролисмо, а чеда
наш, српска, дигоше руке у вис пред турском сапуницом. Пропаде сва наша
вијековна борба и патња. Милоше, вјерујеш ли шта очима својим гледаш?“ Док
то Вожд говори Милошу, у српском дому се чује како одушевљена свекрва говори очараној
снајки како је Сулејман племенит и добар човјек, лијепог лица и витког стаса,
омиљен међу женама, а не зна, кукавна, нити жели знати, да је сурови Сулијеман
Освајач, суров како само освајач зна бити, у походу на Будим набијао на колац
српске очеве, браћу и синове, силовао и убијао српске мајке, сестре и кћери. Не
жели то да зна крштена српска душа 21. вијека.
По недавно направљеној анкети Срби желе да им
први страни језик, поред енглеског, буде и турски. Не руски, ни француски, него
турски језик. Језик који нити је нешто посебно занимљив, нити је један од шест
свјетских језика које користе УН. Чему можемо захвалити за овај нагли преокрет?
Преокрет који би могао да има фаталан исход по српски национални идентитет,
идентитет који смо кроз Цркву и само помоћу ње успјели да сачувамо од петовјековне
турске „културе“, кулука и зулума. Одговор је опет једноставан – захвалимо
турској ТВ серији, која ће, ако се овако настави, урадити за пет година оно што
није могло петовјековно ропство. Допустићемо да нам турска „култура“, овог пута
на један опаснији, нашом вољом, ненасилан начин, буде пренијета преко ТВ
пријемника, пороби умове и испрља Духом Светим освјештан дом.
Његош по ко зна који пут грми:
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
пише М. Ц.
