МОЋ ПЛАВОГ РЕНЏЕРА

Ако се у јутарњим часовима или часовима предвечерја, у периоду предвиђеном за наше најмлађе, неосијетно прикрадемо ТВ пријемницима и за тренутак повиримо и ослушнемо шта се тамо дешава можемо затећи наше потомке како као омађијани, са полуотвореним устима, без иједног трептаја, посматрају ТВ садржај упућен само њима, јер на тапети је њихових пет минута. Ако још мало боље изоштримо чуло вида и слуха и погледамо и ослушнемо којом тематиком телевизија формира личности наших најмлађих, преко малих екрана, са запрепашћењем можемо чути урлике и ратне покличе неких назови цртаних јунака, како у неком назови ратом против зла, одсјецају удове и главе опет неким назови антијунацима из чијих одсјечених удова неконтролисано липти крв и како се ту, по замисли режисера тог назови цртића, завршава борба против зла. Е онда се ми, ситуацијом изазвани, погледамо на огледало и тамо угледамо свој избезумљени лик. Избезумљен од онога што смо управо видјели, изненађени и избезумљени од страха за нашу дјецу, питамо сами себе шта то она гледају и гдје ће их све то одвести? Гдје нестадоше импровизовани фудбалски терени са којих се чује галама и подврискивање дјеце? Гдје нестадоше кликери, ластиши и остале ствари које су чиниле наше дјтинство сретним и испуњеним? Ко је довео ове ликове пред лица наших најмилијих, довео да их гледају и у њих се претварају? Ко је довео пред лица наших малишана Моћне Ренџере, Транформерсе, Нинџа Корњаче, Спајдермене, Покемоне и сличне, у којима је доминантно насиље, промјена ритма радње, бучна музичка позадина, која код већине дјеце изазива физички и емоционални напад...?

Поред цртића који покушавају да преокупирају пажњу наших дјечака, ту су и цртићи за

дјевојчице попут Винкс вила и Брац лутака које се претварају, лете, користе магију, чине чуда, односно пате за најновијим хаљинама и шминкама и од малих ногу им стварају комплексе и остале компликације, тачније тјерају их да одрастају прије времена.

Захваљујући медијима, а посебно у цртићима, насиље је често представљено као ефикасан и једино прихватљив начин за рјешавање проблема. Насиљем се користе "добри" и "лоши" јунаци. "Добри" јунаци бивају награђени за своје насиље, док "лоши" јунаци често одговарају за своје насиље. Стручњаци кажу да такви садржаји код дјеце изазвају страх, агресију, пасивност како интелектуалну тако и физичку, социјалну и духовну, која ће се рефлектовати у оквирима емоционалне кризе и довести до рушења етичких принципа. Негативне поруке цртаних филмова дјетету се рефлектују и кроз снове, прехрану, а код дјеце која проводе пред телевизором дуже вријеме, може се забиљежити повећана склоност повредама и депресији.

Агресивни ТВ јунаци домирају животима наше дјеце како у урбаним тако и у сеоским срединама, те су они, нажалост, постали битни фактори социјализације. Ти јунаци постају и иницијатори потрошачког менталитета које се намеће дјеци кроз играчке, сликовнице или прехрамбене артикле. Обзиром на претходно, питамо се који су то позитивни ефекти који утичу на повећање знања, способности, вјештина, етичности и духовности код дјеце.

Зато се немојмо изненадити када будемо пролазили, онако опуштено поред дјечијег игралишта, без икаквих већи брига, мислећи да све стоји у савршеном реду и када угледамо неког малог дјечака, обученог у неку плаву униформу, како покушава да нам зарије кухињски нож у предјелу абдомена узвикујући „МОЋ ПЛАВОГ РЕНЏЕРА !!!“

Мислим да би могли искористили радозналост и пажњу наших најмлађих те им у том временском периоду, периоду који им телевизија краде пажњу, искористили да им читамо

рецимо Житија Светих. Потребно је да пред спавање наших малишана издвојимо неколико минута и да им у миру прочитамо неко житије неког светог, рецимо из Пролога за тај дан, или неку причу из Библије за дјецу, тако би смо могли искористити њихову пажњу да се од малих ногу уче Истини а не лажи, јер не заборавимо колико је битан тај период живота за формирање човјекове личности. Какво сјеме тада усадимо у њихове мекане душе касније ће се кроз даљи ток њихових живота укорјенити, разгранати и заједно ћемо са њима плодове убирати, било лоше или добре. Јер много је битно да их навикавамо на вријеме да ТВ пријемнике замијене за корисну литературу.

''Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо жељели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште. Човјекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човјека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен/.../ Тамо гдје су људи читали Свето Писмо, тај угао, то мјесто по значају је заузела телевизија/.../Човјек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.''

                                                                                                                              Архимандрит Рафаил (Карелин)

                                                                                                                                           за Дневнике М.Ц.

                                                                                                                   

КУМСТВО МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА

Читајући дневну штампу, која послједњих неколико дана на посебан начин плијени пажњу нас који смо крштени водом и Духом, можемо наићи на наслове који узнемирују наша срца, наслове које пркосе здравом разуму, наслове који непомично стоје и пуцају од срамоте због онога што су морали пренијети и саопштити здравом људском разуму „Косово ће бити примљено у УНЕСКО!“. Косово и Метохија, душа српскох народа, ће бити примљена у УНЕСКО као културна заоставштина, баштина и наслијеђе албанског народа!? Народа који је у Мартовском Погрому 2004. године уништио или оскрнавио тридесет пет српских манастира на Косову и Метохији, манастира које је јуче запад дао на чување том истом албанском мржњом заслијепљеном народу. Покушавам да схватим да ли је у питању скривена камера, да ли неко покушава да се нашали са нама Србима? Изгледа да није у питању шала, изгледа да је запад опет дојахао на крилима Милосрдног анђела и својим канџама зграбио јагње и предао на чување гладном вуку. Изгледа да се вук није заситио оних дешавања на југу Србије са краја прошлог и почетка овог вијека, као ни погрома над Србима прије десетак година па је позвао свога кума, Милосрдног анђела, да му онако кумовски, са оштрим канџама зграби и преда једно невино јагње да га причува, храни и вјероватно када дође вријеме да га поједе.

Човјек би рекао да је јучерашња вијест однијела побједу у такмичењу историјских апсурда и да стоји на врху усамљена онако неугрожена, док не прочита вијест да су манастир Високе Дечане градило албанско племе Гаши за албанску породицу Нимани. Е то је апсурд! Манастир у чије је зидове свети српски краљ Стефан Дечански заједно са сином му, касније царем

манастир Високи Дечани 14. вијек

српским Душаном Силним уградио оно најврједније, зидове који су вијековима натапани молитвом из срца спрских монаха и тамјаном из руку њихових игумана. Манастир који од средине XIV вијека као драгуљ свијетли на Косову сада почиње да се свијету представља као дјело руку оних који чекају само и најмање немире па да га униште, те да му и темеље ишчупају и да покажу честитом западу како на Косову Срби никада прије нису ни живјели. Сјећа се те градње тих темеља и анђео поднебесја кога тамо неки називају милосрдним. Присуствовао је он и посматрао немоћно са дистанце, са страхом, трепетом и бјесомучном мржњом како се гради храм посвећен Господу, храм у коме ће се у наредним вијековима из његових канџи отимати душе оних који су рођени водом и Духом, добро је он запамтио тај пораз. Присуствовао је он и дешавању са краја, по Србе мрачног и мучног, XVII вјека како се све што се могло кретати покренуло са Косова на челу са патријархом српским Арсенијем III Чарнојевићем испред бијесне турске

сеоба Срба 17. вијек

сабље спашавајући се ка сјеверу, у туђем и хладном свијету и остављајући за собом топле домове да их са југа са нестрпљењем населе Албанци, који се сада диче са Косовом као њиховом колијевком. Памте то насељавање и наши манастири јер су ћутке са болом у души и сузама на иконама својим чудотворним посматрали како празна српска домаћинства попуњавају неки други људи, неке друге вјере, неких других намјера. Сјећа се он, анђео поднебесја, и тога кумства и задовољног трљања руку над муком и болом оних чији је и сам Господ мучен и протјериван. Сачувај нас Господе од свих милосрђа тог анђела, анђела поднебесја.

Од велике сеобе Срба крајем XVII вијека и насељавања албанског становништва на Косово и Метохију, српски народ трпи вишевјековну тортуру која је нерјетко подржана од стране великих сила са запада а која се продужава и у нашим

"Без мене не можете ништа" (Јн, 15;5)

временима ратовима, бомбардовањима, погромима, рушењима српских манастира и српских домова, протјеривањем са вијековног огњишта те бесрамном присвајању свега српског што је остало непорушено а што не значи да неће бити, јер предати на чување српске светиње Албанцима је исто што их и предати ИСИЛ-у на чување.

„...Али не брините се браћо и сестре, Косово је Господње, оно је већ заузето, оно је натопљено крвљу оних који су животе дали за Њега, овакво стање је само привремено , неће се Господ одрећи онога што је Његово.“

                                                                                                                                             Отац Рафаило (Бољевић)

"Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла " (Јн. 15:18-21). 

                                                                                                                                          за Дневнике М.Ц.

КУЛТУРА ''КУЛТУРНОГ''

Обављајући своје свакодневне активности затекох се, као и обично у дневном боравку топлог дома мог окренут леђима ТВ пријемнику, којег су моји укућани нехотично оставили онако упаљеног да ме очима свог екрана са одређене удаљености исптује по леђима чудећи се зашто га бар на кратко у очи не погледам? Упослен својом уобичајеном свакодневницом трудио сам се да га игноришем, јер будимо реални, знамо се дуго, већ унапријед знам шта ће ми рећи, ништа паметно наравно, иако је задњих пар година обогатио свој фонд рјечи, научио покоји страни језик, мамио ме и разбацивао се сликама и снимцима начињеним по Америкама, Њемачкама, Аустралијама, залеђеним Половима и ко зна од куда и чиме све не, али узалуд, поново ме није успио привући а сваки дан ме у исто вријеме, на истом мјесту и на исти начин мами а ја трвдоглаво окренут леђима. Међутим јутрос, иако сам би сасвим сигуран да ће бити дежа ви, да ми неће успјети ни пера одбити, као и ни у послједње вријеме, али преварио сам се, овај пут је моје чуло слуха независно од мене лутало по дневном боравку и напипало звучне таласе мог ТВ пријемника. Трудио сам се да га одвратим од њега, међутим оно, чуло слуха, се конектовало на звучник ТВ-а и неће да попусти, па сам ја морао да први попустим, јер паметнији понекад и попусти мало. Попуштајући чулу слуха да ме уводи у свијет иза мојих леђа, хтјео ја или не слушао сам ТВ емисију која је имала уживо укључење у програм. Рекох сам себи да ово можда може бити занимљиво, јер враћало ме у оне старе дане када смо преко радио-пријемника на великом одмору слушали дерби, свако себи у својој глави конструишући слику о дешавањима на утакмици... али вратимо се емисији уживо... :

- ''Добар дан господине Н.

- Дабар дан госпођо, реците ми ваше име и одакле зовете?

- Ја сам Д. и зовем из Београда.

- Одлично, лепо, какво је време у Београду? Има ли кише?

- Престала је господине Н. сада је већ лепо, сунце прогријава.

- Е, драга моја госпођо Д. реците ми молим вас шта вас мучи, или имате неко питање за нас, неки проблем или било шта, само реците?

- Господине Н. покушавам вас добити већ пар дана, али тешко вас је добити, али ето на крају вас добих хвала Богу.

- Јесте госпођо, није нас лако добити...реците госпођо шта имате, имамо мало времена, убрзо ће вести, тако да морамо пожурити...

- Господине Н. покушађу бити што краћа, али ја морам ово испричати, овако јавно, да цела нација зна. Задњих неколико година чистим у Храму Светог Саве на Врачару и пре неки дан се на моје очи десило нешто што ни у сну нисам помислила да се може десити...Наиме, затекла сам се на главном улазу храма чистећи, када је дошла група страних туриста, који су причали страним језиком, вероватно у обилазак наших светиња, онако окупљених око водича слушајући шта им водич говори. Ништа није било унеобичајено, јер свакодневно се дешава да

туристи посећују највећи српски храм, док се у једном тренутку, један средњовјечни господни, лепо обучен, не извуче из групе и ужурбано похита ка улазу, прође поред мене и уђе у храм. Ја сам  некако приметила да нешто није у реду, да господин нешто смера. Кренула сам за њим, мислила сам да је клептоман, мислила сам да ће да нешто украде, а и у том тренутку у храму није било никога, а можда је мислио и да нешто купи, ко зна? Пратила сам га и угледала да је стао у један ћошак храма и почео да уринира...

- Молим?! Па не могу на вер...

- Да господине Н., почео је да уринира у храму! Ја сам му са згрожавањем пришла с леђа и викнула на њега, међутим он се само окренуо, закопчао шлиц промрмљао нешта на немачком, мислим да је говорио немачким језиком и кренуо ка излазним вратима...

- Па не могу да верујем госпођо Д., шта ми причате?! Страшно! Заиста страшно...

- Да господине Н., нисам могла да верујем шта ради један европски господин, назовимо господин, уринира по нашој светињи. Изјурила сам напоље до њиховог водича, који је владао нашим језиком, очигледно је био са наших простора или је водио порекло од нас и рекла му шта се све десило у нашем храму. Међутим водич ме је благо гледао пар тренутака и наставио је да прича да би се након неколико тренутака цела група удаљила ка другом делу  града.

- Верујте ми госпођо да нешто овако чујем први пут. Заиста сам изненађен, непријатно...

- А замислите како је мени, која сам присуствовала том гнусном чину, замислите!?...

- Добро госпођо Д... хвала вам што сте се јавили и ово нам све овако јавно испричали...заиста страшно...Поштовани гледаоци вести су већ одавно требале да крену, каснимо...а сада вести...

- Добар дан поштовани гледаоци. Вести дана: Влада Србије полако испуњава све услове за придруживање Европској Унији... ''

Признајем, побједио ме. Овај пут је имао моју пуну пажњу. 1:0 за сокоћало.....Затекао сам себе како сједим окренут према ТВ пријемнику отворених уста, наравно већ одавно одступио од дневне обавезе, гледајући се очи у очи са њим и размишљајући о култури тог човјека...Али како не бих да се сокоћало касније хвалише по кући како ме припело на читавих сат времена слиједило је (шкљоц - искључ)...Окренух се поново и наставих даље са дневном активношћу, али овај пут су се моје мисли узнемирено и са страхопоштовањем кретале по храму Св. Саве испитијући сваки педаљ храма. Питам се какав то човјек може да уради тако гнусну ствар на тако светом мјесту. Сачувај нас Господе 'префињене културе' европског човјека овдје међу 'дивљим' Србима.

“Казна за гордог човека је његов пад, онај ко га чини зловољним је сâм ђаво, а знак богоостављености је његова поремећеност.”

                                                                                                                                         Свети Јован Лествичник

“Само невјеровање је емотивно по свом карактеру, што потврђују и примери прогона кад атеисти дођу на власт. Ту се не ради о некаквом теоретском размимоилажењу, него о ђавољским баханалијама, о жељи да се светиње униште, повреде или оскрнаве.“

                                                                                                                            Архимандрит Рафаил (Карелин)

                                                                                                                                        за дневнике М.Ц.

ОЧЕ БЛАГОСЛОВИ

(Зврнннн зврннн зврнннн зврнннн...)

- Хало Мићо Мићане!

- Гдје си Чедо Чедомире?! Па нема те к'о ни фасаде у Шарговцу!

- Шта радиш Мићане? Шта има паметно?

- Ништа посебно, него...имам приједлог, наравно ако се слажеш?

-Зависи Мићане...ако је вожња на два точка возилом које је направљено да иде искључиво на четири, и нисам нешто оран за те врсте вратоломија...

- Ха ха Чедомире...па то нам се десило једном, шта'ш, смо'т нагло у кривини...није било намјерно. Него...приједлог је да одемо сутра ујутру до манастира, на Литургију. Шта велиш?

- Одлична идеја Мићане! Морамо поранити, имамо пар сати путовања. Сутра порани до мене па идемо... 'ај живио!

 - Важи. Сутра сам рано код тебе. Поздрав.

                                                                                        *       *       *

(бррммм брмммм...биииип – бииииииип!!)

-Идем! Идем!

- 'Ајде пожури! Да не закаснимо на Богослужење...упадај.

- Ето...готов...оплети.

(брррррррррррррммрррррррмммм)

- Мићане, нешто ми паде на памет, овако док путујемо, ми нисмо тражили благослов нашег свештеника да идемо у манастир...јел' тако? Знаш да тако...

- ...А брате Чедо! Па не идемо неко зло радити! У манастир идемо...шта ће нам благослов за то?!

- Имаш право. Тјерај га.

(брррррррррррррммммммммммбрмммм)

- Чедомире, осјетиш ли ти да нешто смрди?

- Могу ти рећи да осјетим. Нешто смрди. Баш се осјети бијели лук.

- Ма не то...озбиљно ти говорим...нешто се осјети из аута. Шта би могло бити? Јуче сам га баш прегледао пред пут, све је било у најбољем реду...ни гас нешто не прима...зауставићу да видим шта је.

- Дај да видимо.

- Уф, није добро. Дими се мало. 'Ајд ваљда ћемо стићи до манастира. Како је – тако је.

(брмм брмм брмм брмм брмм)

- Гледај Мићане што је неко тамо испред поразбијао флаше по путу...пази!!!!! БУМ!

- Пуче нам гума Чедомире!

- Пуче Мићане. Ништа...засучимо рукаве и промјенимо гуму. Надам се да имаш резервну?

- Имам, у пола је мања од ове али нема нам друге. На пола смо пута, не враћамо се, па шта буде.

(цинг цанг цинг цинг шкљоц)

- Ето га! Промјенушмо је Чедомире Чедо.

- Наравно. Ма шта се нама отети може? Упадај, идемо.

(брррм бррррм брррм)

- Е још мало, чим прођемо ове уске и незгодне кривине у кањону онда ће бити лакше.

- Да, али колико видим...онај одрон на путу...пазиии!!!!

(кхххррррррршшшшш бум бум хххррррршшшшшшшшшш БУМ!!Клиц- клац клиц-клац клиц - клац)

- Оп! Оп! Оооооооп! Оп! Уоооооооу!

- Полаааааако! Видиш ли да висимо на литици! Прелази назад да одржавамо равнотежу...изгибошмо Чедо!

- Изгибошмо Мићане!

- Шта сад? Ситуација је у најмању руку надреална. Клацкамо се овдје већ десет минута а нигдје ни да ко наиђе ни да ко помогне. Шта ћемо Чедомире мој!....Ааааа! Имам рјешење! Гдје ми је мобилни? А ето га иза, код тебе на сједишту...додај га, само полако, један погрешан корак и готови смо...Е тако, дај га. Ништа без мобилног...(тип тип тип тип тип...туууууууууу туууууууууу туууууууу)

- Молим, хало!

- Благослови оче Гаврило! Ти си? ...Драги наш оче Гаврило, требаш нам оче .... оче благослови да идемо Чедо и ја у манастир!

"Послушност је најкраћи и најлакши пут. Она је кључ од раја. Њоме се одсијеца воља, себичност, страсти и долази благодат Божија, те живот постаје рај"

                                                                                                                               Старац Пајсије Светогорац




                                                                                                                                            за Дневнике М.Ц.

ДОБРО ДЕЛО

Пре неки дан сам отишао код Зане Нимани, другарице из основне, уствари она се зове Иванка и нема појма да је зову Зана Нимани. Одувек је захтевала да је зову Ивана, Иванка јој је оно демоде, безвезе. Била је зацопана у неког лика који је био чувени шмекер у граду, кретен, сломи јој срце и шутне је. Говорка се да још увек тугује и да је у некој депри. Искрено је улетела а овај само аферу, само мења везе. Иако она још увек сјајно изгледа ипак сам отишао код ње на позив да јој помогнем око некаквог намештаја. Пошто је била моја симпатија из основне, мислим, како да не одем, брука... Међутим ја нисам уоппште намештајац ја сам само дебео, нисам јак. Оно, погрешно ме проценила. Црно сам се намучио али смо били задовољни, питала ме, да одморимо?

- О да, свакако пуфффф.... Ху, пффф баш ме премори овај орман З..овај Ивана!

- Стварно ти хвала што си дошао, ово не бих могла сама. Уфффф...

- Ама то није ништа за мене, хе хе... Ам, а зашто си одлучила да померамо ову скаламерију, кад имаш тамо довољно простора, ам?

- Тај ормар ми је од баке, подсећа ме на њу, желим да окренем нови лист у животу, ово ми веома значи.

- Ахаа… Па могли смо само лист да окренемо а не орманчину да вучемо.- Помислих ма како је баба могла оволику орманчину да дигне на пети спрат није ми јасно...- Избацивањем ове скаламерије би се ослободио жешћи простор овде, јесте да је лак на њему оргиналан, ал огроман је братее.. ово само чекић и...

- Хах баш си смешан...Да пустим неку зикуму? -Прекину ме у размишљању...

- Ам? Аа, ма може...

- Да ли ти одговара Зана Нимани?

- Акхх, ШТАаа!? Моооолим!? Кх, кх, закашљах се, извини.. од сендвича ми кх..кх.

- Пааааа, Зану Нимани!!?

- Ах ону групу, да да да да даа, па наравно, наравно, наравно.. о-оодлично.. –замуцах.

Истог момента пустила је ЦД и музика је почела да смара, жешће. Покушавао сам да се смешкам и да одајем утисак пријатности. Такав несклад, свега... пу... Настојао сам да се више концентришем на сендвич и претварам се у опуштање. Какав сам лажов, не могу да верујем, ово је неподношљиво, борио сам се у себи.  Док је она певушила речи наизуст и видно уживала као да је далеко одавде ..хм.. врло емотивно и љубавно... дође ми помисао, није ли због тога да је зову Заном? Ма гарант!

- Е Ивана, могу те питам нешто?

- Питај..мњам, мњам...успут.. јеси за још један сендвич или смоки биг пак?

- У, може обоје хм, хам,њам...еј ти ми онако делујеш као емотиван тип, а јесил ти емотивко?

- Ма јооок, откуд ти то? - Настављајући да цупка ритам песме..

- Онако – Ова 'Зана' ми доста звучи емотивно и љубавно..па помислих..

- Можда, немам појма... - Застиди се и погледала доле у под..

Кажу да је била луда за њим и да јој није било добро после раскида, могу да мислим какав је то био лом! Деловала ми је задовољно што смо испомерали намештај, поготово слушајући Занину музику. Размишљајући о њој више нисам обраћао пажњу на музику, некако сам осетио да је она још увек дубоко рањена, повређена. Човече. Овај намештај и ова збрка је сигурно покушај да превазиђе ту фрку. Не знам зашто, одлучих да јој кажем... 

- Еј Ивана, знаш шта?

- Шта!? -Упита ме погледавши искреним погледом, дубоко, нагнувши благо главу, гледала ме озбиљно плавим очима, мистично, некако тужно, бледим лицем као да ћу кажњеноме изрећи судску пресуду..

- Допада ми се ова твоја музика и допад ми се овај твој орман! Ето!! -Ивана ме тад загрли јако, готово снажно, мислио сам да ћу да проспем смоки, тихо јој кренуше сузе, спустила је главу а ја сам дошао до ваздуха....зашмрца и рече ми тихо бришући сузе..

- Хвала ти Моси, друг си!

- Богу хвала!! - Узвратих јој онако изненађен.

- Кажееш, Богу !?

- Да... Е а имам и ново име за тебе, Зана, Зана Нимани!

- Ха ха ха ха...... -Насмеја се-  предивно...- Кренушмо да се смејемо обоје, ооо тако се пријатно насмејасмо, кренуше и мени сузе од смеха, нисам могао да јој кажем да већ има тај надимак... ха ха хах. Пошто сам појео два сендвича и цео смоки, морао сам кући на вечеру па сам јој рекао..

- Еј Занчи, морам да палим кући док ме није ухватила упала мишића, онда ћеш хитну морати да зовеш... то они без утоварача неће моћи да подигну хех!

- Ха ха, нисам знала да си толико комичан, улепшао си ми дан хихихих, важи.

- Сад морам кући, видимо се ускоро..

- Важи, ћаоо.....

Сутрадан сам отишао до кафића да гледам пренос утакмице, тамо имају широку плазму, код мене се кући екран већ мути. Упала мишић ме снашла као никад, Шмеки и Дени кренуше да ме зезају..

- Јао види дебелог, ојео се, једва хода ..хаха

- Ама, људи, упала мишића!

- Значи, лик се упалио, лудило... Моси ти се увек ложиш ха ха пхахффф ! Зипа види ово, Зана Нимани иде равно овамо према нама..

Док сам се мучио да се утиснем у ону столицу, нисам успео да намонтирам кез да ми не сконта упалу мишића и да не провали како ме ови локалне позе зезају, она улете у журби..

- Еј Моси ћао, цмок! Ушла сам само да те поздравим... журим, одох ћааооо....

Повиках за њом,

- Еееј Зана, како си? - Она застаде, окрену се са осмехом и рече,

- Богу Хвала, добро!! - Махнувши руком отиде..Шмеки и Дени ме зблануто, бледо, тупо, прегажено погледаше..

- Људи, шта ме гледате? Који је резултат??

                                                                                                                                 дописник за Дневнике дебели Моси