НАЈЛУЂА НОЋ

Ћук и Смук у новогодишњој ноћи

Дању ме ријетко виђају, можда само кад – кад , када се враћам у своје гнијездо. Ноћу живим и радим, то јест уживам и не радим. Моја окупација је ноћни живот. Ноћни живот је све што мене занима у животу и то је оно за шта ја живим. Живим да уживам у ноћном животу. Дању спавам, устајем касно, устајем на вријеме, устајем у сутон. Волим мрак, волим таму. Излазим на мјеста опасана бетоном и асфалтом, смогом и димом, опасана мраком и понеком свјетиљком која је ту чисто да се види недовољно и сакрије довољно. Дружим се са онима којима је ноћна тама сунчан дан, поноћ подне, а сутон свитање. Волим да попијем, па и да се напијем, да се проведем само онако како ноћне 'тице знају...Добро, да не дужим, ако нисте схватили ко сам, рећи ћу вам; ја сам ноћна 'тица Ћук...

Смук

...Као што рекох ноћу живим, али вампир нисам, да се одмах разумијемо. Крећем се у друштву мачних типова, типова који живе по мраку. Дружим се са којекаквим вранам и лешинарима, а понајвише времена проводим са мојим братом по пићу Смуком. Смук је човјек, овај змија, који воли да пије, да пије и не хаје за живот. Он пије и по дану и по ноћи, и на сувом и у води, и на грани и под земљом, а најчешће се базира на једну- двије испред драгстора или неке сеоске задруге. Често се дружимо, пијемо, проводимо у ноћном животу, а сваки пут се напијемо, убрљамо, разнесемо или речено ријечима брата Смука „сашијемо се к'о матурске хаљине“. Пијемо често без повода, а још чешће када је повод за провод. Инфилтрирамо се међу масу на рођенданима, славама,  свадбама и разним слављима а са великим нестрпљењем чекамо најлуђу ноћ, новогодишљу ноћ, ноћ гдје је све пијано и опијено, гдје се све тетура и сапиње. За ту, нама посебну ноћ, се спремамо током читавог децембра са нама уобичајеним ритуалима. Собзиром да је сада крај децембра, Смук и ја смо преспремни за најлуђу ноћ, која са разлогом носи тај епитет...Да! Умало заборавих да кажем; и Смук је ноћна 'тица, иако то не изгледа тако, иако он то не признаје...

...Најлуђа ноћ се приближила, само нас сати раздвајају од дочека. Спреман сам. Спреман сам овај пут мало раније. Можда прерано, ни сунце није зашло како треба. Шта би сада?...Стрпљења да чекам немам, са Смуком са се договорио да се нађемо на уобичајеном мјесту тек за пар сати...Кренуо сам. Полетио сам, летим, не могу пјешке, смара ме. Прелетио сам неколико улица, градских блокова и већ сам уоран. Кондиције немам, знам, то је посљедица начина мог живота. Слијећем на прву жицу. Слијећем поред два голуба, двије дневне птице. Одавно нисам видио дневне птице. Причају. Причају међу собом. Знам да је некултурно прислушкивати туђе разговоре, али шта се може...Причају о посту. Пост...пост...пост? Чекај...па да... то је преиод у години када се пости, дочекују се велики празници ...Чуо сам да неке птице посте, то је вјероватно пракса дневних птица, голубова прије свега. Смук и ја не постимо. Можда би то могле и ноћне птице да практикују, али ту нема опијања, ноћних провода, ипак превише сам везан за ноћни живот. Ваљда се постом спрема за неки важан догађај, као што се ја и Смук данима и данима спремамо за најлуђу ноћ...Одлепршаше голубови. Лагано, прелагано. Одлепршаше некако сретно, са миром неким, необјашњивим миром. Остао сам сам на жици. Сам, усамњен. Нешто ме стеже, гуши, треба ми једна љута. Ма гдје ли је Смук? А ено га. Вуче се улицом, дозиран је већ. Срећа његова што нема ноге. Напије се, иде а лежи...баш га брига!...

...Ноћ је пала. Смук и ја смо кренули у акцију. Идемо прво да се загријемо, да тргнемо једну – двије љуте с ногу, то јест само ја с ногу, па онда идемо на трг гдје је највећа лудница. Гледам лијево, десно, све је спремно. Идемо прва лијево. Тамо лијево је клуб, весело. Улазимо. Уф, музика трешти. На улазу омања групица форсира неки вињак, церекају се. Можда се нама смију? А не, умишљам, улазимо унутра. Музика ми силује бубне опне док кафански дим прави пометњу у мојим и онако полуотвореним очима. Смук се провлачи за мном. Гужва је. Цијела кафана је на ногама, скаче горе – доле. Провлачимо се до шанка, наше стартне позиције и покретом десног крила дозивам конобара. Наручујем нешто кратко и љуто за нас двојицу. Конобар нам точи. Плаћам одмах. Окрећем се, са шанка обухватам цијели клуб. У мрачном дијелу клуба примјећујем вране,  гавранове, орлове, лешинаре, ликове мени од раније познате. Лудница брате мој. Пјева се, пије, вришти, скаче. Испијам жесту што ми наточи конибар. Смуку је увијек празна чаша. Уффф јес' јака, одмах ме здрвени. Покочи ме...уф...бррр. Смуку ништа. Идемо даље, идемо са слједећу дестинацију. Једва се извукошмо из кафанске гужве. А шта је ово...гужва „немо'ш жвакат' жваку“ што би рекао Смук, а тек је загријавање. Гле! Перје ми испрљано, убрљано од пива. А неее! Како ћу овако даље?! Нема везе, шта је – ту је, идемо даље. Овдје се баш добро проводи. ДУМ!!! ДУМ!!! Шта биии! А , петарде. Весело, опа! Смук хитрим покретима свога витког тијела избјегава пар пуцања. Пуца се и весели на све стране. Ово је ноћ за нас. Идемо даље. Ево га трг. Уф, гле' гужве, шта их је

тамо! Нека свирка је у позадини. Бррррр... 'ладно је. Треба нам под хитно неки алкохол да се загријемо, брррррр уф. Аха! Ено неке омање распјеване групе...точе пиво из цистерне...Читава цистерна пива?! Па ту сам те чекао. Распјевани су...весело! Запјеваћемо са њима, па да се огребемо за цугу и да се загријемо. Нисам неки пјевач, Смук такође, али да пробам: „Кукууууу ку...кууууууку ку!“ Не иде ми. Суво грло. Ево мало и мени цуге глокглокгло аааааа уф добро пиво! Да пробам ову њихову: „Ој ораје орајјјјјјјјеееее...!“ Смук се дохватио цистерне... Гле! Не! Упаде у цистерну пуну пива?! Све ће им попити...а шта би сада? Овдје ми је добро. На тргу остајемо, добар провод, пуца се, пије се, игра се, свира се...Опа! Опса! Са! Са! Са! Опса! 'ватам се у неко коло...Моја територија...

....Три ливааааде три ливааааааааде!!! Штуц уффф, што сем се сашио, штуц уф штуц...да ми се некако дочепати оне клупе у парку штуц...уф јес ме заноси нешто браћо моја мила штуц штуц...Свануло је већ одавно. Који ли је час? Е'о седам сати..А јесам се напио...штуц...Не памтим када сам имао овако штуц луду ноћ. Ноћ је била баш луда, најлуђа...Гдје ми је она екипа? Гдје ми је Смук?! Сигурно је искапио ону цистерну и сада спава у њој. А јесмо штуц умрљали овај трг...гле' пивске флаше штуц, чаше штуц, опушци, петарде штуц...јооооој јес ми мука нека, само да ми се дочепати клупе...предалеко је она клупа штуц... чек' да прелетим, брже ћу стићи....оооооооопа...заноси ме нешто...ма пјешке ћу. Како иде она: Неке 'тицееее никад не полеееееетееееее!!!...  Јес' ме нешто гравитација издаје. Ево клупе, само да мало прилегнем не би ли дошао себи, јер овако се не може летјети, има полиције...Уф, врти ми се нешто у глави док лежим на овој клупи. Ено кафане. Идем тамо. Боље је да попијем кафу да дођем себи...

...Конобар! Конобар! Дај жив био једну јаку кафу, киселу воду и аспирин за главу, понеси очију ти. Попило се на тргу тоне алкохола. Идеално за мене – ноћну 'тицу. Луђу ноћ нисам имао има минимум двије – три године, још ономад када смо ја и Смук заглавили на

Октобарфесту.  ДИНГ! ДИНГ! ДОНГ! ДИНГ! ДОНГ! Ма шта то толико звони...и овако ми је у глави пометња? Каква узбуна раније у ово доба?...Црква звони. Јооој распада ми се глава... Ено она два голуба од синоћ са жице, она што посте, одоше у цркву. Ја и Смук смо синоћ имали свој догађај а они одоше сада на своје  штуц,...уф јој морам порадити на себи...Штуц, јој глава ми се распада, ни до чега ми није. Бол у глави, бол у души...Уффф мајко моја не може се више овако ...Јоооој глава ми се распада, хаос ми је у глави. Морам у гијездо што прије, уби ме ова дневна свјетлост, постаје неподношљиво, нешто се мора мијењати...овако даље не иде.

„Пијанство се нерадо задржава на малом степену, већ обавезно постепено прелази у хронично пијанство/.../Већи дио свих породичних трагедија, људских жалости и друштвених несрећа потиче од вина и пијанства.“

                                                                                                                      Митрополит Антоније (Храповицки)

                                                                                                                                                за Дневнике М. Ц.

ФОРСИРАЊЕ ''ЋАЋИНОГ'' ПРАВОСЛАВЉА

- Шта ти носиш?

- А знаш шта брате...стару добру шљиву. Деда-Симо пекао, одлична је.

Никољдан

- Ја му носим неки готиван виски, мало за промјену. Погледај.

- Није лоше Чедомире, није лоше...

- Е ту сада лијево скрени, па ћемо се возити још пар стотина метара, па онда друга десно...

- Први пут долазим од када је преселио. Ово му је први Никољдан у новој кући?

- Ммм да...сада десно, е ту смо. Испадај.

- Добро су средили гајбу, а?

(динг – донг!...динг – донг!...динг-...шкљоц)

- Оооо па гдје сте момци! Касните мало?

- Сретна слава Владо брате! (цмок цмок цмок)

- Хвала Мићане...упадај.

- Сретна слава (цмок цмок цмок)

- Хвала Чедо буразеру...упадајте.

- А док смо ми ово оно и та...

- ...Здраво момци моји!

- Сретна слава чика Вукаило!

- Сретна слава чика Вукаило!

- Хвала момци, хвала...Добро дошли кршњаци моји! Ружо! Понес'де одма' чаше, да с'јунацима наздравим! Овако ћемо с'ногу једну за почетак.

- Ево, ево, одмах! Помаже Бог момци...

- Бог вам помогао тета Ружо и сретна вам слава.

- Сретна слава тета Ружо.

- Хвала момци...ево чаше Вукаило.

- (глокглокглокглок....глокглок)...е момци да наздравимо. Добро ми дошли!...(гљок)Ааах уф пољута, него...сад сједајте. Јесте ли за кафу? А? Ма каква кафа. Треба нам нешто конкретно. А? Дај да набодемо нешто на виљушку, ваља се, слава је...извол'те момци! Сједајте. Меза је поставњена, месо је ту. Ружо! Понес' још печења! Момци, прасет'а ил' јањетн'а, а? Ма кол'ко ја видим обоје ћемо...штоб' рекли прагње ха ха ха...пола прасе пола јагње ха ха ха ...јел' тако Владо сине?

- Тако је тата! Хаха...

прагње

- ...Е тако. Све смо поставили. Извол'те моји момци, нек' је пријатно.  

- Паааа чика Вукаило...знате....

- Шта ''па''?...Није ваљда да сте већ јели код Миркана на слави? Е момци, момци...

- Ма не то чика Вукаило, не то...нисмо још јели, него, пост је знате...Божићни. Постимо, а месо је...знате...

- Ааааа то! Па што не велиш?...Ружо! Понес'де овамо још салате! Имамо киселе краставце, киселе паприке, купус овај, онај...хахаха мало се шалим момци моји...де узмите, сада озбиљно кажем.

- Ма не, озбиљно чика Вукаило, постимо, не би да се омрсимо...вама хвала...

- Дообро, што'но кажу ''понуђен к'о почашћен''! Јел' тако Владо сине?А могли сте мало меса? А?...Ма прешо' би ја на посну, испржио би ја рибу, ал' ћаћа мој је на мрсу, па ја то нећу да кварим. Нипошто! Ни-по-што! У мене, у селу, обичај је прасетн'а ил' јањетн'а а може и обоје, обичаји се не дирају. Традиција је традиција. Ћаћа је рек'о...Јел' тако Ружо?!

- Па не знам Вукаило...мој свекар је читав живот, од како сам ја дошла за тебе, возио коњска кола, а ја не знам шта ће теби нови мерцедес у гаражи, јер традиција је тради...

- ...Шуде' тамо Ружо!!...Момци, деде да наздравимо...живи и здрави ви мени били! Чувајте се волова бркати', 'чела рогати', жена се ројиле, как'оно даље?... Настави Владо сине ћаћину здравицу...ај уздравље! (гљок)...аааааа уф, добрааааа...

''Не стављајте људске обичаје изнад Божијих захтјева.''

                                                                     Свештеномученик Григорије Лебедев

''Држати пост пред Рођење и Васкрсење Христово, пред празник Св. ап. Петра и Павла, пред Успење Богородице, и сваке сриједе и петка.''

                                                                               Друга Црквена заповјест

                                                                                                                                           за Дневнике М. Ц.

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ СМРТИ

                              Тијело и Крв Христова

Премудрошћу Господњом и благословом Мајке Цркве прије нешто више од шест вијекова наш мудри и Свети Кнез, кога ми Срби зовемо и Цар Лазар, јер наслиједи Царство Небеско, повео је у бој све крштено што је мушког рода, што може носити у десној мач, у лијевој штит, а у срцу Христа да Светињу брани без обзира колика му је сила пријетила. Централни догађај тог дана у очима великих сила догодио се на Косову Пољу гдје су страдале двије војске, два цара, двије стране свијета. Централни дио тог дана за оне који су крштени Духом, за оне које гледају духовним очима десио се непосредно прије Косовског боја, десио се у цркви Светог Јована Претече у Самодрежи недалеко од Косова Поља, десио се на Светој Литургији, десио се на врхунцу Свете Литургије, десио се примањем Христа, десио се сустрет прије сусрета, десило се превазилажење смрти, десио се Лијек брсмртности, десило се Пресвето Причешће. Свети Кнез Лазар нам је оставио доста поука, што дјелом, што рјечју, више дјелом него рјечју, а једна између бројних је и ова; како превазићи смрти, како примити залог будућег васкрсења и бесмртности, како са миром у души припремити и обезбједити сусрет са Творцем, како да смрт сведемо на формалан чин који више нема пређашње застрашујуће значење. Овим примјером нам је Свети Кнез заједно са десетинама хиљада својих војника, научен Црквом и благословен Господом показао на који начин да превазиђемо смрт, ону праву смрт, духовну смрт, која ће као врхунац свега бити поражена и прегажена васкрсавањем у тијелу о другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Показао нам је причешћујући се, примањем Христа у себе. Ми тренутно немамо ту врсту искушења и страдања које је имао Свети Кнез Лазар заједно са косовским јунацима, ми имамо искушења својствена нашем времену али без обзира на своју природу она се побјеђују на исти начин на који су се побјеђивала од раних вијекова; покајањем, молитвом, постом и осталим припремама за Свето Причешће које је централни догађај Свете Литургије, централни догађај наших живота, јер Оно је ни мање ни више само Тијело и сама Крв Бога живог.

Ако загазимо мало дубље у прошлост, у прве вијекове Хришћанства, можемо видјети како, колико често и из којег разлога су први Хришћани, гоњени бичем безбожних царева, сматрали примањем Тијела и Крви Христове за нешто неодложно, јер пострадати непосредно послије Светог Причешћа, а то су била времена свакодневних страдања, је један од највећих благослова Господњих којег се могао удостојити Хришћанин, јер у вијернику сажиже гријех и претвара у прах те душу одводи у вјечно Блаженство. Ако се вратимо у садашњост и прођемо Светом Гором Атонском спазићемо часне монахе како се свакодневно по благослову причешћују Светим Причешћем обезбјеђујући себи сигуран остатак дана до слиједеће Службе јер нико од њих не зна у ком тренутку може напустити овај свијет и изаћи пред Господа.  

По рјечима нашег блаженопочившег Патријарха Павла у многим црквним молитвама вијерници моле Господа да их избави од изненадне смрти, да би могли још једном, послједњи пут, када дође и тај час (а свима ће доћи) да се опросте са свима, да се исповједе и причесте. Сваки истински Хришћанин само такав крај свога живота жели, а не као многи, брзу смрт, да се не би патили. Страшне ли заблуде. После такве смрти и нехришћанског живота, настаје патња, али вјечна. Или се боје ако се причесте да ће умријети, а зар неће умрети ако се не причесте. Благо оном ко је умро на дан кад се причестио, томе ђаволи ништа неће моћи (наравно, искрено исповјеђен и скрушена срца, са надом у милост Божју). Док нас прота Вјечеслав Тулупов у својој књизи Чудо Светог Причешћа учи да не треба да заборављамо на своју смрт, јер она може да наступи у сваком тренутку нашег живота. Што чешће се причешћујемо тим су наше душе боље припремљене за прелазак у загробни свијет. Ако нас Господ удостоји да умремо послје причешћа Христовим Тајнама, нечисти духови побјећи ће од нас као муња, а анђели ће нам отворити небеска врата и свечано нас пратити до самог престола Пресвете Тројице

Наши свештеници, посредници између нас и Свете Тројице нам неуморно, из дана у дан, од проповједи до проповједи савјетују да се покајањем, молитвом, постом, исповијешћу, уз благослов, припремамо да примимо Крв и Тијело Христово, да превазиђемо смрт, да се сусретнемо са Њим прије неког изненадног сусрета који може да нас затекне неприпремљене, било неком тешком болешћу, изненадним срчаним или можданим ударом, саобраћајном несрећом, уопште изненадном смрћу,  те изведе на Суд на којем би непријатељ нашег рода имао штошта да каже против нас. Јер примајући Тијело и Крв Господа ми постајемо Христоносци и истовремено Христос носи саме нас. Тајанствено јединство са Христом у Евхаристији доводи нас до стварног и најприснијег Богоопштења. За човјека на земљи од овог нема приснијег сједињења са Богом.

Приступајмо Светом Причешћу по благослову сада, јер ко зна да ли ћемо сутра, или док сунце зађе бити овдје на земљи.

„Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи.“

                                                                                                                                       Јеванђеље од Јована (6,53)

„Никада не одлажи посјећивање цркве и никада не избјегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недјеља ниси приступила Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.“

                                                                                                                            Преподобни Макарије Египатски

                                                                                                                                                     пише М. Ц.

ЗАТВОРСКА ''ШУПЉА''

(...Отвори четворку!!!...ззззн...шкљоц, шкљоц)

-Црни! Имаш пакет. Оставили су ти доле на портирници, ја сам преузео, држи.

- Пази чувар да није бомба, Црни има доста непријатеља хахаха!

- Будном оку стражара Будимира ништа не промиче! Ћело могао си ти мало пребрисати    ходник, умјесто да на празно причаш, a? Шупљак до шупљака. Видим да те поједе досада, а?

- Нека, нека...добро је мени и овако! Црни, има ли ту у том шта за нас? Поцркашмо од ове затворске супице, дај бураз да мало замезимо.

- Гле'те колики си. По читав дан тренираш и једеш. Увијек си гладан. Ево...зови и ону двојицу коцкара.

- 'Ало! Стигла клопа. 'Ајмо...Црни легенда части, његови шаљу, биће пршута, уф јооој, бајо мој, уф, дај га вамо!

- Прекидај. Довршићемо касније. Стиго Црном пакет...Ћело ће све појести, знаш кад тај навали, гладан к'о да је утек'о из Бијафре, а има сто кила.

- Мммммммммм што је добро (мљац мљац мљац)

- Црни, ко је –да је спремио, свака му част!...А брате мој јес' добро (мљац мљац мљац).

- Види Сувог што се помамио! Навалио, одува нам све. Нема тријес' са креветом, а одув'о по' пакета. Мора да има пантљичару у себи, која поред свега има јаку киселину. Једе к'о да има стоју..

- Ха ха ха (мљац мљац мљац)

- Хехехехехе (мљац мљац)

- ...Црни! Шта је рећи!? Шта си се сепаратис'о? К'о да није твој пакет...де се мало примакни, поједошмо ми све (мљац мљац)...да нам није нешто подвалио!? Чим он неће да једе...

- Ћело, једи и не лупај...имам ја своје разлоге зашто не једем.

- Да не држиш можда дијету? Хахахаха

- Црни стипу Ћелу. Него...озбиљно, де мало замези са нама.

- Ма какав. Нећу.Пост је, постим.

- Штааа?!

- Молим?!

- (мљац мљац стоп)

- Какав пост?!

- Божићни.

- Де Црни, уозбиљи се и придружи нам се...види каква је роба у пакету.

- Само ви напријед. Ја сам рекао да постим.

- Одкуд то сада...одједном?

- Па...шта да ти кажем Жиле? Окрећем нови лист. Тешко ће се по старом даље. Пара имам, здрав сам, имам на изглед све, све изгледа да је у најбољем реду...али ...пакао ми је у души... не могу да спавам, свавјест ми не да, не желим више да будем криминалац...тражио сам свој мир и нашао га у молитви, у посту, у цркви. Више ме паре и моћ не занимају. Занима ме моја породица, занима ме црква, у њој сам нашао мир. Имам осјећај да је то оно што сам тражио читавог живота, само није ме имао ко научити...

- Ха хах будале...шта лупаш Црни...какве молитве, пост и тако то...гле меса, паметније би било

да мало презалогајиш...

- Ћело, пусти човјека да прича. Црни, у чему је фора? Осјетио сам од недавно неку промјену на теби, али... та црква и то...како ти то постиш и молиш се и све то...има ту нешто, а?

- Жиле брате ни ја не знам пуно. Прочитао сам у овој књизи како се моли и када се пости, попричао са затворским свештеником, идем на службу у затворску цркву и...то тако...

- Мхм...мхм...добро...

- Хаха будала што лупетају хаха (мљац мљац) мњам...мени и Сувом ће све остати. Ееееј Суви! Па полако брате, ниси ти сушио тај пршут па да га тако стружеш...дај вамо то!

- Што си љаксе? Што ми оте' пршут...!

                                                                    *       *       *

- Еј Црни...спаваш ли? Могу ли сјести?

- Сједи Жиле. Шта има?

- Чуј...де и мени покажи шта да радим брате...ни ја не могу више овако, све ми се смучило, пријети ми велика робија, пуцам брате...како то иде та молитва и пост и остало? Знам ја једног у мом селу стално иде у цркву, пости, тај је увјек смирен и весео, никад га ниси видио ни тужног, ни препаднутног, кад га год питаш како је он весело одговори ''Добро хвала Богу''...осјети се тај мир човјече, волио би и да га ја имам...

- Тише Жиле, пробудићеш чуваре...Ја ти ту исто не знам пуно, само знам од када сам кренуо у ову нашу затворску цркву, да се молим, постим, све ми некако боље... Битно је да се покајеш за сва недјела што си починио, исповједиш се и да их не понавњаш више, као што сам и сам, да то одробијаш праведно...не би да филозофирам пуно, ево ти прочитај ову књигу, мислим да ће ти бити јасније...

- Флавијан...Срећа није дебела...добро. Него, хоћемо ли ми моћи испоштовати то све овдје, у

затвору мислим? Јер гле' какво је окружење...

- Не брини Жиле, некако мислим да овдје имамо боље услове за духовно напредовање, уосталом како сам прочитао неки свети људи док су били по логорима, истина затворени на правди Бога увијек су помињали затвор као мјесто гдје се може духовно напредовати више него вани, јер гдје је тешко ту је и Бог да ти помогне, јер ни Господ наш Исус Христос и Његови свеци нису уживали, па тако да ћемо бити ближе Њему, гдје су муке и патња ту је и Он, да нам олакша... али послје покајања све ће бити лакше, Он ће нам олакшати ...одробијајмо своје за шта смо криви и... вјеруј...само вјеруј.

- Не контам...?

- Сконтаћеш, полако...

- Ваља. Идем. Одо' ово читат'...чек' само, гдје ми је лампа?

- Жиле...еј...покајање брате...запамти.

- Шта вас двојица опет шупљирате?

- Спавај Ћело...

''У затвору је Бог био близу! Из некога разлога не сјећам се ничег лошег - причао је о логору - Сјећам се само: небо отворено, анђели на небесима пјевају! Сад више немам такву молитву... '' (Несвети а свети)

                                                                                                                                        Старац Јован (Крестјанкин)

                                                                                                                                                 за Дневнике М.Ц.

СЕСТРА ''ДОБРИХ'' НАМИЈЕРА

              Вечерња служба је била предивна, онако како само зна бити када се двоје и више саберу у име Његово. Вечерас нас је било много више од двоје, слава Богу. У госте нам је долазио игуман манастира из Србије. Пуна црква. Дочекали смо га онако Аврамовски, што би често знао рећи  један наш игуман, старјешина манастира из јужних дијелова нашег српског етноса. Читао се Акатист Пресветој Богородици Млијекопитатељници, а на крају смо сви миропомазани. Прелијепо...Божији благослов.

Након завршетка вечерње молитве већина се народа, наше браће и сестара, разишло куд који, а само се неколицина нас задржала да чује још коју драгоцијену ријеч од наших свештеника, да нахранимо душу уз пријатан разговор и уз топао чај или нешто слично, како је већ обичај. У парохијском дому сва су мјеста била попуњена, не имадох гдје да сједнем...стајаћу, нема везе. Међутим примјетио сам једно упражњено мјесто поред једне средњовјечне сестре пријатног и благог изгледа, која је већ ушла у види се пријатан разговора са младићем, нашим братом из парохије са штакама који је имао здравствених проблема, тј. у питању је саобраћајна незгода која се догодила прије неколико година. Сједох поред њих. Средњовјечна сестра није била из наше парохије, дошла је да присуствује вечерњој молитви коју је предводио наш гост, игуман манастира из Србије. Разговор се се одвијао на све стране, стигло је и послужење, неко је узео кафу, неко сок, кекс итд. Хтјео или не морао сам чути све шта се прича у мојој близини, чекао сам прилику да се и ја укључим у разговор. Док сам чекао прилику за прикључак привукао ме разговор средњовјечне сестре и нашег брата на штакама...:

-         - Јао што је вечерас било лијепо! Баш сам задовољна. Знате ја сам већ била код оца игумана у манастиру у Србији...прелијепо је...Ми овако често идемо на поклоничка путовања по светим мјестим...мислим да нема светиње гдје нисам била- рече сестра окупљенима око себе па се потом директно обрати младићу до ње – Опрости што те питам...можда је мало незгодно...али занима ме шта се теби десило? – упита сестра пажљиво.

-     - Ма шта да вам кажем – осмјехну се младић – младост лудост, како кажу...брза вожња на мотору и...ето ме ту...

-          - Па...шта доктори кажу? Хоће ли бити боље?

-        - Зависи од доктора до доктора, неки само слијежу раменима, неки овако, неки онако, неки опет кажу све је у Божијим рукама...мислим да су ови послиједњи у праву, јер Господ зна шта је најбоље за нас иако нама то често не изгледа тако – са смиреним изразом на лицу рече брат инвалид.

-         -  А гдје си се све лијечио ако смијем да питам?

-          - Наравно да смијете. Лијечио сам се свугдје гдје су ме доктори упућивали. Ишао сам чак и у

иностранство...- одговори брат смирено.

-          - Па је ли шта помогло?

-    - Па, слава Богу, видите...то је - што је. По свему судећи да ћу остати трајни инвалид, али слава Богу опет кажем, нека буде воља Његова...-рече младић задовољно.

-          - Брате – рече она – можда се ниси обратио на праву адресу. Имам ја једног пријатеља чуда чини, нема болести коју није излијечио, диже из мртвих! – са поносом рече сестра брату инвалиду.

(Брат је опрезно и испитивачки гледа)

-         -  Ма чудотворац један, видјећеш...да те спојим са њим? Помоћи ће ти сто-посто – рече сестра озарено – он је наш најпознатији биоенергетичар, мораш га посјетити, само ћеш видјети!

-          - Биоенергетичар ?! – рече брат изненађено.

-          - Даааа...одличан је, можда си чуо за њега...мораш га посјетити!

-          -Рекли сте ''биоенергетичар''?! Надам се сестро да нисте свјесни шта ми предлажете...Ви хоћете да ме одвојите од Господа и на ми душа касније нађе на тамном и хладном мјесту? – рече младић са озбиљним изразом на лицу.

-         -  Алиии...моооолим?! Ја?! Па ја хоћу само да ти помогнем...имам најбоље намјере.- рече сестра изненађено.

-          - Знате ли да је пут у пакао поплочан добрим намјерама? Ви сте мени, вјероватно несвјесно, понудили помоћ људи који су још у Старом Завјету навукли проклетство на себе сарађујући и другујући не са Господом сигурно... Већина тих људи није ни свјесна шта ради  и са ким сарађује.

-          - А како ти знаш да то што он ради није од Господа? Како? А и уосталом, ти си болестан, теби је потребна помоћ!...Господ је милостив, опростиће  – рече сестра.

-         -  Сестро, Господ јесте милостив, али ја бирам да ли ћу се приклонити Њему или неком другом. Од моје слободне воље зависи да ли ћу бити са Њим или против Њега, а против Њега се може бити и несвјесно, а то је најчешће. Ја вјерујем да ми је ово дато на спасење, ако претрпим, наравно. Господ нам даје онолико колико можемо поднијети да би се спасили. Ја не бих да за ово мало пролазног у овом животу ризикујем вјечност. А питате ме како знам да та његова дјела нису од Господа? Сестро, зашто би Господ, који је све нас позвао у Цркву ради спасења и живота вечног, дјеловао сада преко неког енергетичара? Опет кажем, од кога ваш пријатељ добија ту назовимо моћ мислим да ни он сам није свестан, само увјерен сам да не добија од Бога. Уосталом, да је у биоенергетици спас Господ Христос би њу проповиједао а не Јеванђеље. Зар ви сестро не знате да је Црква строго забранила посјете људима који се баве том работом? То би ви требали знати...Праштајте сестро, без икакве љутње, али одбијам помоћ вашег „пријатеља“...

Сестра се ту нађе увријеђена, за тренутак заштути па рече:

-          - Ја сам теби хтјела помоћи, а ти мени тако...- рече сестра љутито.

Црвенило на лицу и смркнут погледа одавало је њено тренутно душевно расположење. Шутке је попила чај те напустила парохијски дом.

                                                                                                    „Пут у пакао је поплочан добрим намјерама“

                                                                                                                                                            Народна изрека

Дешавања из наше парохије. 



                                                                                                                                                    пише М.Ц.

МОЋ ПЛАВОГ РЕНЏЕРА

Ако се у јутарњим часовима или часовима предвечерја, у периоду предвиђеном за наше најмлађе, неосијетно прикрадемо ТВ пријемницима и за тренутак повиримо и ослушнемо шта се тамо дешава можемо затећи наше потомке како као омађијани, са полуотвореним устима, без иједног трептаја, посматрају ТВ садржај упућен само њима, јер на тапети је њихових пет минута. Ако још мало боље изоштримо чуло вида и слуха и погледамо и ослушнемо којом тематиком телевизија формира личности наших најмлађих, преко малих екрана, са запрепашћењем можемо чути урлике и ратне покличе неких назови цртаних јунака, како у неком назови ратом против зла, одсјецају удове и главе опет неким назови антијунацима из чијих одсјечених удова неконтролисано липти крв и како се ту, по замисли режисера тог назови цртића, завршава борба против зла. Е онда се ми, ситуацијом изазвани, погледамо на огледало и тамо угледамо свој избезумљени лик. Избезумљен од онога што смо управо видјели, изненађени и избезумљени од страха за нашу дјецу, питамо сами себе шта то она гледају и гдје ће их све то одвести? Гдје нестадоше импровизовани фудбалски терени са којих се чује галама и подврискивање дјеце? Гдје нестадоше кликери, ластиши и остале ствари које су чиниле наше дјтинство сретним и испуњеним? Ко је довео ове ликове пред лица наших најмилијих, довео да их гледају и у њих се претварају? Ко је довео пред лица наших малишана Моћне Ренџере, Транформерсе, Нинџа Корњаче, Спајдермене, Покемоне и сличне, у којима је доминантно насиље, промјена ритма радње, бучна музичка позадина, која код већине дјеце изазива физички и емоционални напад...?

Поред цртића који покушавају да преокупирају пажњу наших дјечака, ту су и цртићи за

дјевојчице попут Винкс вила и Брац лутака које се претварају, лете, користе магију, чине чуда, односно пате за најновијим хаљинама и шминкама и од малих ногу им стварају комплексе и остале компликације, тачније тјерају их да одрастају прије времена.

Захваљујући медијима, а посебно у цртићима, насиље је често представљено као ефикасан и једино прихватљив начин за рјешавање проблема. Насиљем се користе "добри" и "лоши" јунаци. "Добри" јунаци бивају награђени за своје насиље, док "лоши" јунаци често одговарају за своје насиље. Стручњаци кажу да такви садржаји код дјеце изазвају страх, агресију, пасивност како интелектуалну тако и физичку, социјалну и духовну, која ће се рефлектовати у оквирима емоционалне кризе и довести до рушења етичких принципа. Негативне поруке цртаних филмова дјетету се рефлектују и кроз снове, прехрану, а код дјеце која проводе пред телевизором дуже вријеме, може се забиљежити повећана склоност повредама и депресији.

Агресивни ТВ јунаци домирају животима наше дјеце како у урбаним тако и у сеоским срединама, те су они, нажалост, постали битни фактори социјализације. Ти јунаци постају и иницијатори потрошачког менталитета које се намеће дјеци кроз играчке, сликовнице или прехрамбене артикле. Обзиром на претходно, питамо се који су то позитивни ефекти који утичу на повећање знања, способности, вјештина, етичности и духовности код дјеце.

Зато се немојмо изненадити када будемо пролазили, онако опуштено поред дјечијег игралишта, без икаквих већи брига, мислећи да све стоји у савршеном реду и када угледамо неког малог дјечака, обученог у неку плаву униформу, како покушава да нам зарије кухињски нож у предјелу абдомена узвикујући „МОЋ ПЛАВОГ РЕНЏЕРА !!!“

Мислим да би могли искористили радозналост и пажњу наших најмлађих те им у том временском периоду, периоду који им телевизија краде пажњу, искористили да им читамо

рецимо Житија Светих. Потребно је да пред спавање наших малишана издвојимо неколико минута и да им у миру прочитамо неко житије неког светог, рецимо из Пролога за тај дан, или неку причу из Библије за дјецу, тако би смо могли искористити њихову пажњу да се од малих ногу уче Истини а не лажи, јер не заборавимо колико је битан тај период живота за формирање човјекове личности. Какво сјеме тада усадимо у њихове мекане душе касније ће се кроз даљи ток њихових живота укорјенити, разгранати и заједно ћемо са њима плодове убирати, било лоше или добре. Јер много је битно да их навикавамо на вријеме да ТВ пријемнике замијене за корисну литературу.

''Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо жељели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште. Човјекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човјека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен/.../ Тамо гдје су људи читали Свето Писмо, тај угао, то мјесто по значају је заузела телевизија/.../Човјек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.''

                                                                                                                              Архимандрит Рафаил (Карелин)

                                                                                                                                           за Дневнике М.Ц.

                                                                                                                   

КУМСТВО МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА

Читајући дневну штампу, која послједњих неколико дана на посебан начин плијени пажњу нас који смо крштени водом и Духом, можемо наићи на наслове који узнемирују наша срца, наслове које пркосе здравом разуму, наслове који непомично стоје и пуцају од срамоте због онога што су морали пренијети и саопштити здравом људском разуму „Косово ће бити примљено у УНЕСКО!“. Косово и Метохија, душа српскох народа, ће бити примљена у УНЕСКО као културна заоставштина, баштина и наслијеђе албанског народа!? Народа који је у Мартовском Погрому 2004. године уништио или оскрнавио тридесет пет српских манастира на Косову и Метохији, манастира које је јуче запад дао на чување том истом албанском мржњом заслијепљеном народу. Покушавам да схватим да ли је у питању скривена камера, да ли неко покушава да се нашали са нама Србима? Изгледа да није у питању шала, изгледа да је запад опет дојахао на крилима Милосрдног анђела и својим канџама зграбио јагње и предао на чување гладном вуку. Изгледа да се вук није заситио оних дешавања на југу Србије са краја прошлог и почетка овог вијека, као ни погрома над Србима прије десетак година па је позвао свога кума, Милосрдног анђела, да му онако кумовски, са оштрим канџама зграби и преда једно невино јагње да га причува, храни и вјероватно када дође вријеме да га поједе.

Човјек би рекао да је јучерашња вијест однијела побједу у такмичењу историјских апсурда и да стоји на врху усамљена онако неугрожена, док не прочита вијест да су манастир Високе Дечане градило албанско племе Гаши за албанску породицу Нимани. Е то је апсурд! Манастир у чије је зидове свети српски краљ Стефан Дечански заједно са сином му, касније царем

манастир Високи Дечани 14. вијек

српским Душаном Силним уградио оно најврједније, зидове који су вијековима натапани молитвом из срца спрских монаха и тамјаном из руку њихових игумана. Манастир који од средине XIV вијека као драгуљ свијетли на Косову сада почиње да се свијету представља као дјело руку оних који чекају само и најмање немире па да га униште, те да му и темеље ишчупају и да покажу честитом западу како на Косову Срби никада прије нису ни живјели. Сјећа се те градње тих темеља и анђео поднебесја кога тамо неки називају милосрдним. Присуствовао је он и посматрао немоћно са дистанце, са страхом, трепетом и бјесомучном мржњом како се гради храм посвећен Господу, храм у коме ће се у наредним вијековима из његових канџи отимати душе оних који су рођени водом и Духом, добро је он запамтио тај пораз. Присуствовао је он и дешавању са краја, по Србе мрачног и мучног, XVII вјека како се све што се могло кретати покренуло са Косова на челу са патријархом српским Арсенијем III Чарнојевићем испред бијесне турске

сеоба Срба 17. вијек

сабље спашавајући се ка сјеверу, у туђем и хладном свијету и остављајући за собом топле домове да их са југа са нестрпљењем населе Албанци, који се сада диче са Косовом као њиховом колијевком. Памте то насељавање и наши манастири јер су ћутке са болом у души и сузама на иконама својим чудотворним посматрали како празна српска домаћинства попуњавају неки други људи, неке друге вјере, неких других намјера. Сјећа се он, анђео поднебесја, и тога кумства и задовољног трљања руку над муком и болом оних чији је и сам Господ мучен и протјериван. Сачувај нас Господе од свих милосрђа тог анђела, анђела поднебесја.

Од велике сеобе Срба крајем XVII вијека и насељавања албанског становништва на Косово и Метохију, српски народ трпи вишевјековну тортуру која је нерјетко подржана од стране великих сила са запада а која се продужава и у нашим

"Без мене не можете ништа" (Јн, 15;5)

временима ратовима, бомбардовањима, погромима, рушењима српских манастира и српских домова, протјеривањем са вијековног огњишта те бесрамном присвајању свега српског што је остало непорушено а што не значи да неће бити, јер предати на чување српске светиње Албанцима је исто што их и предати ИСИЛ-у на чување.

„...Али не брините се браћо и сестре, Косово је Господње, оно је већ заузето, оно је натопљено крвљу оних који су животе дали за Њега, овакво стање је само привремено , неће се Господ одрећи онога што је Његово.“

                                                                                                                                             Отац Рафаило (Бољевић)

"Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла " (Јн. 15:18-21). 

                                                                                                                                          за Дневнике М.Ц.

КУЛТУРА ''КУЛТУРНОГ''

Обављајући своје свакодневне активности затекох се, као и обично у дневном боравку топлог дома мог окренут леђима ТВ пријемнику, којег су моји укућани нехотично оставили онако упаљеног да ме очима свог екрана са одређене удаљености исптује по леђима чудећи се зашто га бар на кратко у очи не погледам? Упослен својом уобичајеном свакодневницом трудио сам се да га игноришем, јер будимо реални, знамо се дуго, већ унапријед знам шта ће ми рећи, ништа паметно наравно, иако је задњих пар година обогатио свој фонд рјечи, научио покоји страни језик, мамио ме и разбацивао се сликама и снимцима начињеним по Америкама, Њемачкама, Аустралијама, залеђеним Половима и ко зна од куда и чиме све не, али узалуд, поново ме није успио привући а сваки дан ме у исто вријеме, на истом мјесту и на исти начин мами а ја трвдоглаво окренут леђима. Међутим јутрос, иако сам би сасвим сигуран да ће бити дежа ви, да ми неће успјети ни пера одбити, као и ни у послједње вријеме, али преварио сам се, овај пут је моје чуло слуха независно од мене лутало по дневном боравку и напипало звучне таласе мог ТВ пријемника. Трудио сам се да га одвратим од њега, међутим оно, чуло слуха, се конектовало на звучник ТВ-а и неће да попусти, па сам ја морао да први попустим, јер паметнији понекад и попусти мало. Попуштајући чулу слуха да ме уводи у свијет иза мојих леђа, хтјео ја или не слушао сам ТВ емисију која је имала уживо укључење у програм. Рекох сам себи да ово можда може бити занимљиво, јер враћало ме у оне старе дане када смо преко радио-пријемника на великом одмору слушали дерби, свако себи у својој глави конструишући слику о дешавањима на утакмици... али вратимо се емисији уживо... :

- ''Добар дан господине Н.

- Дабар дан госпођо, реците ми ваше име и одакле зовете?

- Ја сам Д. и зовем из Београда.

- Одлично, лепо, какво је време у Београду? Има ли кише?

- Престала је господине Н. сада је већ лепо, сунце прогријава.

- Е, драга моја госпођо Д. реците ми молим вас шта вас мучи, или имате неко питање за нас, неки проблем или било шта, само реците?

- Господине Н. покушавам вас добити већ пар дана, али тешко вас је добити, али ето на крају вас добих хвала Богу.

- Јесте госпођо, није нас лако добити...реците госпођо шта имате, имамо мало времена, убрзо ће вести, тако да морамо пожурити...

- Господине Н. покушађу бити што краћа, али ја морам ово испричати, овако јавно, да цела нација зна. Задњих неколико година чистим у Храму Светог Саве на Врачару и пре неки дан се на моје очи десило нешто што ни у сну нисам помислила да се може десити...Наиме, затекла сам се на главном улазу храма чистећи, када је дошла група страних туриста, који су причали страним језиком, вероватно у обилазак наших светиња, онако окупљених око водича слушајући шта им водич говори. Ништа није било унеобичајено, јер свакодневно се дешава да

туристи посећују највећи српски храм, док се у једном тренутку, један средњовјечни господни, лепо обучен, не извуче из групе и ужурбано похита ка улазу, прође поред мене и уђе у храм. Ја сам  некако приметила да нешто није у реду, да господин нешто смера. Кренула сам за њим, мислила сам да је клептоман, мислила сам да ће да нешто украде, а и у том тренутку у храму није било никога, а можда је мислио и да нешто купи, ко зна? Пратила сам га и угледала да је стао у један ћошак храма и почео да уринира...

- Молим?! Па не могу на вер...

- Да господине Н., почео је да уринира у храму! Ја сам му са згрожавањем пришла с леђа и викнула на њега, међутим он се само окренуо, закопчао шлиц промрмљао нешта на немачком, мислим да је говорио немачким језиком и кренуо ка излазним вратима...

- Па не могу да верујем госпођо Д., шта ми причате?! Страшно! Заиста страшно...

- Да господине Н., нисам могла да верујем шта ради један европски господин, назовимо господин, уринира по нашој светињи. Изјурила сам напоље до њиховог водича, који је владао нашим језиком, очигледно је био са наших простора или је водио порекло од нас и рекла му шта се све десило у нашем храму. Међутим водич ме је благо гледао пар тренутака и наставио је да прича да би се након неколико тренутака цела група удаљила ка другом делу  града.

- Верујте ми госпођо да нешто овако чујем први пут. Заиста сам изненађен, непријатно...

- А замислите како је мени, која сам присуствовала том гнусном чину, замислите!?...

- Добро госпођо Д... хвала вам што сте се јавили и ово нам све овако јавно испричали...заиста страшно...Поштовани гледаоци вести су већ одавно требале да крену, каснимо...а сада вести...

- Добар дан поштовани гледаоци. Вести дана: Влада Србије полако испуњава све услове за придруживање Европској Унији... ''

Признајем, побједио ме. Овај пут је имао моју пуну пажњу. 1:0 за сокоћало.....Затекао сам себе како сједим окренут према ТВ пријемнику отворених уста, наравно већ одавно одступио од дневне обавезе, гледајући се очи у очи са њим и размишљајући о култури тог човјека...Али како не бих да се сокоћало касније хвалише по кући како ме припело на читавих сат времена слиједило је (шкљоц - искључ)...Окренух се поново и наставих даље са дневном активношћу, али овај пут су се моје мисли узнемирено и са страхопоштовањем кретале по храму Св. Саве испитијући сваки педаљ храма. Питам се какав то човјек може да уради тако гнусну ствар на тако светом мјесту. Сачувај нас Господе 'префињене културе' европског човјека овдје међу 'дивљим' Србима.

“Казна за гордог човека је његов пад, онај ко га чини зловољним је сâм ђаво, а знак богоостављености је његова поремећеност.”

                                                                                                                                         Свети Јован Лествичник

“Само невјеровање је емотивно по свом карактеру, што потврђују и примери прогона кад атеисти дођу на власт. Ту се не ради о некаквом теоретском размимоилажењу, него о ђавољским баханалијама, о жељи да се светиње униште, повреде или оскрнаве.“

                                                                                                                            Архимандрит Рафаил (Карелин)

                                                                                                                                        за дневнике М.Ц.