БРЕМЕНА ТЕШКА И БРЕМЕ ЛАКО

Ћук и Смук под теретом порока

Смук и ја нисмо пили неколико дана, још од ономад када побјегошмо од Јањета. Међутим, како

вријеме пролази тако ми заборављамо преживљене опасности, ни мало не постајемо паметнији те се враћамо старим пороцима. Синоћ пијани, лагани, а јутрос као да се сва ова шума свалила на наша плећа. Сунце није ни зашло како треба а мене је пробудила несносна главобоља проузрокована поприличним постотком алкохола у мом кардиоваскуларном систему. Смук је преспавао, то јест још спава код мене, а ја сам се наканио да себи спржим једну кафу не би ли бар мало одвадила терета који се годинама камари на мојим, израбљеним од ноћног живота, плећима. Задњих неколико година моје, као и Смуково, психофизичко стање се доста погоршало те на основу тога одлучишмо тродневним вијећањем да на неки, још не знамо конкретно који начин, скинемо ово тешко бреме које притишће пијанице и ноћне 'тице до те мјере да смо долазили у ситуацију да се одселимо на југ и да постанемо дневне 'тице, и змије наравно. Попио сам кафу, покушао урадити један склек не би ли се мало тргнуо, нисам успио, осјећам превелики терет на себи да би се ишта могло сачинити. Неки необјашњиви црни облаци депресије и очаја су загосподарили мојим умом па сам се одлучио да то растјерам једном шетњом нашом широком улицом не би ли се овај терет на мојим плећима некако преполовио.

Смук је и даље спавао омотан око свог омиљеног пића. Само са га лапио за реп и кренуо, ваљда ће се успут пробудити...

...Након пола сата спорог хода главним путем Смук се пробуди и крену онако намрштен, шутећи, да пуже уз мене. Вукли смо се тако још неко вријеме док не дођошмо до дома Вутронија Пушића, мог рође по врсти. Како је становао уз главну улицу често је излазио на балкон да гледа пролазнике па тако и овај пут угледао нас двојицу како се вучемо улицом под теретом наших животних бремена. Чим нас је угледао позвао нас је горе у његов дом да му се придружимо, што сам ја видио као добру прилику да покушам да се дружим и разонодим са њим и да скинем мало терета са себе. Иначе Вутроније је постао уживалац такозваних лаких дрога од како је дошао са антидепресивне терапије која се, како он каже, успјешно спроводи на Западу. Прије свог одласка на лијечење патио је од тешке депресије која је била посљедица конзумирања ноћног живота. Ово је уједно прилика да сазнамо како се он рјешава свог бремена. Попели смо се горе, изљубили по трипут, сјели и одмах почели конверзацију. Вутроније није скидао телећи осмијех са лица. Одмах је почео да хвали ту његову нову терапију скидања терета док је својим упадљиво црвеним очима гледао реакције наших лица и предложио и нама да пробамо, да себи олакшамо. Одмах смо пристали. Кознумирали смо ту супстанцу не излазећи из његовог гњезда данима све са увјерењем да се рјешавамо свога терета овом његовом антидпресивном методом. То је тако трајало неко вријеме. Ми смо били у неком другом свијету, чинећи се некако лакшим

и веселијим све док није нестало те зелене материје а ми кренули даље мислећи да смо се излијечили и збацили терет. Чим нестаде ботанике Вутроније паде у очај и пође нас преклињати да не идемо, да га не остављамо самог. Нас двојица смо му се извинули те кренули даље једва корачајући под неким новим дуплим теретом...

...Наставили смо тако даље тешким корацим притиснути још једним тешким бременом, бременом Вутронијеве антидепресивне методе. Тек када смо одмакли од њега обојица смо схватили да смо преварени и да је његово бреме теже и опасније и од нашег. Поупадали смо тако нас двојица у још већу депресију вукући на својим плећима сада још већи терет, још црње облаке, још дубљи амбис. Ишли смо тако ишли овим широким путем, савијени до земље, док нисмо наишли на склониште, рупу Мише Мекинтоша нашег старог познаника. Одлучишмо да свратимо до њега. Док смо прилазили његовој рупи, избушеној у зиду напуштене куће, чули смо неке неартикулисане звуке. Покуцашмо, звуци се утишаше. Отворише се врата иза којих нас дочека испијено Мишино лице. Позвао нас је унутра, одмах почео причати о његовом новом утрошавању времена, његовој новој психотерапији, игрању видео игрица дању и ноћу коју је донио из Јапана док је био на одвикавању од чамотиње, а која бијеше посљедица његовог љубавног краха са Мишицом. Мишо нам се на прву учини онако смирен, задовољан, као излијечена особа, без терета. Предложио је и нама да узмемо џојстике, да му се придружимо у терапији, да се мало поиграмо. Смук и ја једва дочекасмо да се ратосиљамо овог нашег, а сада и Вутронијевог терета те заиграсмо. Играли смо тако код њега данима и ноћима, било нам некако све весело, занимљиво, све док у једном тренутку није почела да се ствара још већа празнина и очај, још већи терет од оног са којим смо дошли. Након неког времена Мишо постаде агресиван, пође да бјесни, да нас тјера из свог дома, што ми протумачишмо као посљедицу ове нове његове терапије. Нас двојица се одлучишмо да прекинемо са његовом терапијом те изађошмо са

главобољом из његове рупе а њега нажалост оставишмо да се јадник пржи на оним игрицама, јер га никако не могошмо убиједити да му терапија није добра, да му само ствара још већи терет...

...Морали смо наставити даље да се крећемо сада још и са Мишиним теретом који нас је толико натрпао да смо се једва вукли путем, само сада још увиђајући испред себе све оне ликове из видео игрица од којих смо се сада још морали и крити. У нашим главама је сада био тотални хаос, тродупло већи од оног нашег почетног хаоса са којим смо кренули од куће. Успут смо сретали још наших познаника на којекаквим психотерапијама, старог коцкара мачка Пуба, ждероњу прасета Пућу и друге који су мислећи да се рјешавају својих терета надодавали на плећа још тежа бремена која су их, као и нас двојицу притискала до очаја, до тачке пуцања...

...Таман помислих да нам нема лијека, да ће нас овај терет сломити, када угледах на једном узаном путу магарца Микоњу са којим се никада нисмо нешто ни дружили, нити смо знали неке појединости из његовог живота, али овај пут пожељех да се мало боље упознамо. Приђошмо му да видимо шта он ради, како се бори са животним тешкоћама. Пребацишмо коју и одмах нас позва да се дружимо са њим. Рече да је кренуо кући ка манастиру, тамо живи, помаже оцима пастирима око чувања оваца или шта им год затреба. Смук и ја пристадошмо на његов позив и проведошмо неколико дана са њим. Радили смо све што је он радио; рано устајали, ишли на молитву, постили, помагали шта је год и коме год је требала помоћ итд. Након неколико дана нас двојица осјетишмо олакшање, растерећење неко какво до сада нисмо осјетили. Мир и спокој је завладао душама нашим. Упитах Микоњу како смо се излијечили, који је рецепт, јер на све начине смо покушавали да збацимо онај мучни терет али ништа. Никада не бих рекао да ћемо у његовом друштву наћи спас. Микоња нам са смирењем објасни да свако мора да носи неко животно бреме које је често претешко, иако на прву не изгледа тако, а да је ово бреме, бреме које смо ми носили протеклих дана са њим бреме лако, бреме његовог

Пастира који је дао свима нама у Завјет, још прије много вијекова, да ко жели да се растерети и спасе заувијек да узме терет и бреме Његово и спашће се, а то бреме, рече, које смо ми са њим носили ових неколико дана је; пост, молитва, исповијест, причешће, братољубље, милосрђе, љубав итд. То је бреме лако, иако на почетку и са стране гледајући не изгледа тако. Нас двојица се ту задржашмо још који дан те лагани, с миром и растерећени пођошмо нашим кућама....

 „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите jарам мој на себе, и научите се од мене; jер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћићете покој душама својим. Јер је мој благ јарам, и бреме је моје лако ...“ (Мт. 11-28, 29, 30)

                                                                                                                                                                                  М. Ц.

ЛИЦЕМИЈЕРЈЕ БИОЕНЕРГЕТИЧАРСКО

Ћук и Смук се силом Часног Крста спашавају од канџи зла

Већ неко вријеме не долазимо себи. Црпимо ноћни живот, или боље речено црпи он нас.

Болујемо и мамурамо данима од алкохолне болести. Одлучишмо нас двојица, Смук и ја, да не излазимо из својих јазбина једно три - четири дана не би ли нам било мало боље. Међутим, ево већ пети дан како нам дух ноћног живота, помијешан са злоупотријебљеном капљицом стеже нервни систем а тим и остале виталне органе који нас притишћу да тражимо стручну помоћ. Таман када хтједох да окренем голуба Душана да видим да можда он не зна неког ко би нама двојици помогао, кад ето ти слети на грану мога стабла гавран Гавро, иначе мој рођо по пернатој линији и саборац у ноћним изласцима. Понудих га пивом, тресну је на брзака, каже жури, слетио само да предахне, иде на депонију, има нека журка каже. Ја га приупитах има ли неког да помогне мени и Смуку, болујемо већ неко вријеме. Каже има, биоенергетичар Јање Јањетовић, али у другом граду, источно од нашег, једно сат лета. Помогао доста његовој екипи са психијатрије и каже да је велики богомољац. Рече тако и одлети...

...Сутрадан се покупишмо на лет Смук и ја. Ја га завезах око струка као каиш и тешком муком полетих са њим према Јањету. Нисам летио ни минут, уморих се одмах, наравно, и слетих на куполу цркве да предахнем. Видим ту на куполи голуба Душана, чита нешто. Ми му приђошмо, изљубишмо се трипут, он нас кроз причу упита гдје летимо, ми му тако рекошмо.

Он стаде сумњичаво гледати у нас и рече да је тај Јање преварант, а да је Гаврина екипица, оно што је преживило, још на психијатрији и то у горем стању, зна пошто их он, Душан, често обилази са Пастиром када им иде у посјету да их причести и да се помоли за њих. Одвраћао нас је неко вријеме предлажући нам да одемо до његовог Пастира да нам очита молитву па да онда одемо до доктора,  међутим рекошмо му да ћемо ипак отићи Јањетовићу, да видимо шта тај нуди. Душану би жао због такве наше одлуке. Даде ми крстић да ставим око врата што је њему дао Пастир и рече да ће се помолити да нам Господ открије истину о Јањету Јањетовићу.

... Душан нас испрати са куполе те ми кренушмо према Јањету. Док смо летили нешто ми паде на памет да се и ја помолим, јер Душан никада није причао глупости, има ту нешто сигурно. Летио сам тако летио, са Смуком око струка, скоро сваки минут слијетајући на кровове кућа јер нисам у оваком, мамурно - болесном стању могао дуго да летим. Након исцрпног лета напокон слетишмо испред Јањетовог дома. Одмах на прву угледашмо ред израњаваних и болесних како чекају да их Јање оздрави. Ту, мало ван реда, угледашмо и прасета Пућу који је преживио крмокољ тако што је газда Миле близу његовог обора умјесто њега грешком зграбио Гицмана, његовог друга који је дошао да га тражи и тако, случајно или не, преживо а овамо дошао по Гаврином савјету да се лијечи од ПКСП-а, посткрмокољског стресног поремећаја.

... Док смо ту чекали у том реду примијетио сам да ко год уђе код Јањета више не излази

и ту примједбу саопштио Пући, међутим он ме умири информацијом да је излаз са друге стране. Дошао је ред и на нас двојицу да нас Јање излијечи. Уђошмо унутра у његову ординацију скоро сву прекривену иконама, као и десно на зиду сталажу попуњену са вјерским књигама свих религија. Гавро је изгледа био у праву, Јање је вијерник. Јање нам одмах приђе са благим јањећим осмијехом, уједно причајући о Богу и кружећи рукама око наших глава и тијела као врачара око магичне кугле. Смук као опијен закуца поглед на њега и пође да ради све што му је овај говорио. Око мене се већ неко вријеме задржа и види се по његовом изразу лица да му нешто није по вољи. Рече мени да се окренем потрбушке да он нешто друго испроба. Како се ја пођох окретати тако ми се испод перја показа крстић што ми га даде Душан. То примијети Јање и узнемирено ме упита шта ми је то око врата. Ја му рече тако како јесте и одакле ми. Њему се измијени израз лица, почеше од малих јањећих зуба да расту велики вучији очњаци, а од јањећих меких шапица да расту вучије шапе са оштрим канџама. Поче причати против Православља, против Душановог Пастира и осталих православних свештеника и монаха, те ми поче наређивати да скинем крст. Ја се ту наравно заинатих, одбих ту његову наредбу и рече му да је он мени сумњив, има толико икона, прича о Богу а толико мрзи Православље. Ту он не могавши од бијеса да се суздржи, преобрати се из умилног Јањета у страшног Вука, пође завијати те скочи на мене и Смука да нас поједе. Ја зграбих на

брзину Смука и неким чудом отпрха из његових канчи тамо на други, супротни излаз. Како је он нас јурио, у оној фрци нисам ни могао да гледам куда летим али сам успио видјети иза куће много рашчупаног перја, вуне и чега све не што смо касније Смук и ја, када смо се домогли безбиједног мјеста, констатовали да он своје пацијенте једе, то јест храни се њима, мами их са овчијим руном а уствари је Вук грабљиви. Е Душане, Душане, требао сам те одмах послушати, једва живу главу извукошмо...

"Чувајте се од лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. По плодовима њиховим познаћете их." (Мт. 7,15-16)   

„Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против непријазнога.“

                                                                                                                                                       Монах Светогорац

                                                                                                                                                                       пише М. Ц. 

КРМОКОЉ НА СНАЗИ

Прасе Пућо у немилости крмокоља

Ево већ трећа ноћ како нисам у свом обору. Ево већ трећа ноћ како спавам под ведрим небом. Душек ми је ледина, јорган небо плаво, али нисам хајдук, бар не још. Ја сам прасе Пућо, вама позната њушка из „ПРВОМАЈСКОГ ЈУТРА“. Могао сам неки дан ни крив ни дужан да завршим у чварцима, као и већина из моје врсте. Неки од њих су већ у'ватили први дим у сушницама, неки су још у пајцу, неки како рекох у чварцима а ја, захваљујући мојој браћи Ћуку и Смуку, извуче на вријеме своју клемпаву, добро ухрањену главу.

Све је кренуло овако .... Прије пар јутара, када се њих двојица враћаше из ноћних

похода, закуцаше на врата мога свињца, онако усплахирени и већ полуотријежњени, стадоше ми говорити да бјежим главом без обзира, да немам времена ни да поједем оно напоја што је остало у кориту, већ да се одмах купим и у шуму, јер кренула је одмазда. Онако бунован приупитах шта се дешава, помислих да нису почели халуцинирати од силног алкохола и још којекаквих недозвољених супстанци, али изгледа да нису. Рекоше да је ствар озбиљна, смртно озбиљна. Још једном ми подвукоше да је кренула одмазда свих утовљених, добро ухрањених свиња, у народу познатијих као рањеника, то јест мене. Рекоше када се враћаше кући да угледаше у пар домаћинстава нашег насеља како се оштре ножеви, пијуцка ракијица, што их је и привукло, да вода у казану ври, збори се нека весела прича, док мој рођо Грокс вришти и неконтролисано се врти на земљи притиснут комшијским кољенима, дозивајући и запомажући на све стране. Након тог њиховог свједочења ја сватих озбиљност ситуације и онако го четвороношке запраши у оближњу шуму, станиште ове двојице мојих спасиоца.

Сада, након неколико дана, питам се како сам преживио Божић, Васкрс и на десетине битних слава, рођендана и уопште весеља, међу српским етносом и достигао статус рањеника? Али наравно сада је све јасно, ова моја ситуација говори све. Чували су ме, мазили, чешкали по врату, поготово задња два мјесеца гдје сам имао у свињцу хране до задњих ногу и то све за овај, за мене немио догађај. Значи доласком новембра долази вријеме када треба да се поздравим са свима јер наступа један стари српски обичај познатији као крмокољ. С обзиром да сам ја тип човјека, то јест животиње која ужива у храни, ождеравању и само ождеравању и за мене је нормално да једем свака два сата, ја тада нисам могао примјетити да се у задње вријеме, прије него што ћу се одметнути у ову шумицу, мој јеловник знатно промијенио, добио на квантитету и квалитету што је требао бити знак да се нешто дешава јер сам ја крме, врста коју Срби највише воле на трпези, ипак морао својим животињским инстиктом намирисати, да

не би сада дошло до овога, али нисам, јер сва моја чула су била дубоко загњурена у канти са напојем. То што ме је мој газда Миле готивио читав октобар и пола новембра дуплим и тродуплим порцијама најмаснијег напоја то сам требао одмах намирисати, али нисам. Е Пућо Пућо баш си крме! Хм, узео ме на стару фору хљеба и игара. Мене можете покушати поткупити разним форам, остајем хладнокрван, све док не видим добру трпезу. Ту заборављам на бонтон, заборављам шта сам обећавао, продајем душу за канту напоја. Ту ме за мало упецао и мој газда, ал' на срећу тог јутра наиђоше моји добри Ћук и Смук. Када наилажаше кроз насеље Ђук рече да је на први поглед изгледало као штројење, једна уобичајена радња у мушком роду моје врсте, али како су се приближавали схватише да је ствар алармантна и да морају да пожуре, да ме упозоре да спашавам своје утовљено тијело, јер могао бих још колико тог јутра завршити на ченгелама. Рекоше ми да имају за мене добар штек, недалеко од њиховог дрвета које ће уједно бити и осматрачница у случају да газда Миле крене да ме тражи на овој страни насеља...

...Како тог јутра, тако и сада. Ево већ неколико дана се налазим у штеку у шуми, храним се жировима. Недавно сам послао њих двојицу у извидницу, у село, прерушене у дневне животиње, да извиде да ли је ситуација имало повољнија за мене, да ли крмокољ јењава. Ћук и Смук дођоше до мене весели и раздрагани са информацијом да крмокољ још увелико траје, и да ме газда тражи по селу са свом ужом и широм родбином, што ме о'лади одма', али да имају за мене једну добру вијест али прво да кажем драгичка. Ја са страхом понових ту ријеч а они ми рекоше да су срели голуба Душана како иде из цркве са својом екипицом и начули како причају да ће ускоро пост. Из почетка ништа нисам разумио али касније ми разјаснише да се у Божићном посту не једе месо, моје месо. Мојој срећи ту не бијеше краја. Ту сам ја заскичао од среће и у незнању почео да лижем и цмачем њих двојицу, а како и не бих јер ми спасише живот, то јест ако издржим још пар дана у избјеглиштву...

...Издражавао сам ја ту своје изгнанство, додуше не на масном напоју него на тврдим жировима. Било је дај шта даш. Јело се неких шумских плодова, измршало се неколико кила, спало се на четврт тоне али жива је глава, за разлику од оних несрећника из моје врсте што су сви редом позавршавали у шпајизима, у виду чварака и масти за пржење и по сушницама у виду кобасица, сланина, пршута, злогласних крвавица и да не причам даље да не бих заплакао.

... Дошло је и јутро када сам одлучио поћи кући... Пробудио сам збуњене Смука и Ћука из тешког мамурлука и рекао им да је дошло вријеме да идем у свој обор, јер је почетак

ин мемориам

децембра, јер смо у посту, јер је прошла опасност. Изљубишмо се ту по трипут, ја им се захвалих што ми спасише главу и рекох им да сам њихов дужник до краја живота и да сврате до мене увијек на по једну, јер код газде Милета остане увијек на дну бурета и да ћу их звати за кумове ... и тако.  Запутио сам се ја ка своме обору срећан, размишљајући о масном кориту и горд што сам једини из врсте који је преживио новембарски крмокољ. Смук ми онако полупијан добаци да се чувам јер не посте сви Срби постове, или нешто слично, нисам га добро разумио... Да! Када сам се отиснуо у насеље на путу сам пронашао неки летак, очигледно Душанов из цркве, и на њему написане неке бројке које показују који постотак Срба у насељу не пости, са потписом нашег пастира. Безбрижно сам згужвао и бацио папир те са пјесмом на устима и пуним коритом у мислима кренуо ка обору...

„Јер, душу раслабљује не само каквота хране, него и количина, распаљујући у њој штетан, грјеховни огањ.“

                                                                                                                                                    Свети Јован Касијан

„Постом се задобија чистота тјелесна на првом мјесту, а кроз чистоту тјелесну и чистота духовна.“

                                                                                                                                                   Свети Николај Жички

               

                                                                                                                                                                       пише М. Ц.

ИСТИНА НАС ОСЛОБАЂА

      Некада давно, прије скоро тридесетак година.. први пут чух глас Мартин Лутер Кинга, црначког лидера за њихова права из шездесетих година прошлога вијека.. гдје говори ове ријечи: "аnd the true will set you free".

Тај глас је био "sample" или прилог у једној "rap" пјесми социјалне тематике, коју смо, још као рани адолесценти слушали.. (и тада трагајући за Богом, а да тога нисмо ни били свјесни).

Мислио сам некада, како Кинг то говори из разлога да се његов црначки народ освјести, сазна нешто о својој прошлости, сазна истину о себи, и та истина ће га ослободити.. ропства, у којем су наводно чак и тада живјели, шездесетих година у Америци, немајући никаква "људска и грађанска" права у односу на бијеле досељенике, потомке робовласника којима су ти црнци робовали.

Не знам на шта је Кинг мислио када је изговарао те ријечи, али текстови слушаних пјесама су на тако нешто указивали, јер смо ми тада срцем слушали ту музику, и јако је добро разумијевали. Али нисам ни то онда знао, да је Кинг изговарио ријечи самога Бога, по Јовановом јеванђељу (Гл.8 ст. 31, 32).

Цитирао је Кинг Господа Христа вјероватно често, јер је био баптистички свештеник. Наша реп музика с краја осамдесетих прошлога вијека је била бунтовна, као и ми што смо били. Али нешто се увијек провлачило и мигољило око нас све до данашњих дана, када Бог открива мало више, него тада, јер Га више желимо, све више вјерујући и знајући да смо Га нашли.

Ради се о Истини.

Непрестано у задње вријеме само о Њој мислим.. и спознајем..

Како је Истина највећи непријатељ непокајаним људима,  јер њихове животе воде лажи. Такви људи, живећи у пустињама, оним духовним, покривени многим лажним духовима и страстима, увијек, али баш увијек устукну и одступају пред Истином. И то обично у великом немиру, испољавајћи те страсти којима робују..

Са друге стране Истина постаје једини "прави пријатељ" покајанима, тј. оним људима који су све више свјесни своје таме, ропства, службе силама и духовима мрака, и лажима.  Они пред Истином не одступају, него је радо примају у срце, трче јој у загрљај, и временом постају "тешки овисници" тражећи је главом без обзира, јер су спознали да их само Она ослобађа. Што смо више слободни и очишћени, увијек вођени Духом Истине, јасније препознајемо духове лажи који без милости нападају са свих страна (наше душе). Нпр. кроз кроз комуникацију, разна питања и одговоре, обично оних прво поменутих људи. Онда разне пропаганде, филмови, музика... ма не можеш ни да се паркираш, а да лаж није пред тобом.

И како уочавамо страшан парадокс, када узвратимо одговарајући људима око нас, на њихова знатижељна питања, оном најобичнијом, простом Истином.

Јуче ми се десило.. да сам одговарајући Истином, (електронском поруком), и то у неком

"безазленом"  тренутку, погодио у мету. И цијели тај дан, ни трага ни гласа оног погођеног (духа), мог новог познаника, којег сам упознао само пар дана раније. Човјек тада, када прође одређено вријеме, обично размишља, "Шта је сад било.. Не јавља се више. Нисам то требао написати, рећи. Сигурно се нешто увриједио. Види само какви су људи, увриједе се за ситницу. И шта ми послије радимо? Да би се допали другим људима.. "ублажавамо" тј. стискамо наше кочнице, и Истина се тада повлачи и из нас самих. Враћају се и остају у нама само лажи. (Јер, "сваки је човјек лаж", каже Господ). А који то духови у нама желе да се ми допаднемо другима? То су духови самољубља и гордости, који имају тако тешке ланце, неиздрживе тежине.То често осјетимо видећи те духове (самољубља и гордости) у другим људима, када мислимо следеће, и те како добро свима познато: "А како је човјек овај тежак, тако ме сморио... Ух".

Да, те лажи су толико тешке, да разарају човјека и биће његово, и околину његову, заједно са ближњима.

Истина је пут ка свјетлости, пут Богу у сретање, и само Она ослобађа од лажи. Душа постаје лака и иде у висине небеске.. попут хелиум балона.

Питање је сада како се долази до Истине? Начин и схватање пута, којим се биће ослобађа од лажи. Нова спознаја, сада зрелог човјека у својим четрдестим годинама је другачија од оне са краја осамдестих прошлога вијека. То сигурно није пут задовољства, неки сластан пут, или пут неког уживања, лијепог начина и опхођења, хармоније, братства и јединства...неке бунтовне или оружане револуције. Јер скоро немогуће је доћи до Истине таквим путевима... и лажни дух, дух овога свијета нас неуморно обмањује и говори нам да можемо. Лаже нас...

ИСТИНА БОЛИ. То је моје прво сазнање о Њој. Тако ми једном мајка рече, пуно прије Кинговог говора, и уреза се у свијест мени, тада малом дјечаку.

Силним и сталним трпљењем, и то само "болова", се долази до Истине... Када човјек схвати и спозна, да треба бити увијек спреман на патњу, трпљење и бол, онда је тек пред прагом Истине. Истина је у нама, и ту треба да је тражимо. А и Господ наш, рече: "Царство небеско је у вама"

Вјероватно је тако трпио и мој нови познаник. Бољело је.. и повукао се..Зашто тако Она страшно боли, најбоље зна наша савјест.

Али ко први жели у ватру да скочи? Или ко је тај који ће "први камен да баци"

Царе Небески, Утјешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, дођи и усели се у нас, и спаси Благи, душе наше..

„Јер живећи Истином Христовом ти си је учинио својом, претворио у своју Истину. А циљ је вере еванђелске да све што је Христово претворимо у Своје, у наше, у људско...“

                                                                                                                                             Св. Јустин Ћелијски

                                                                                                                                            текст написао Срећко  

ШАРГОВАЧКИ НАПЕТ ШОУ

Животна енергија

Јутарња тишина Била је чинила још нервознијим док је од раног јутра испред куће са

нестрпљењем одбројавао минуте када ће угледати Гонзу, пријатеља и вјерног возача коме скоро никада није било у праски да касни, иако понекад, са намјером, мало касније крене од куће не могавши да одоли изазову а да не запраши нашу главну улицу и да мало више дода гас од дозвољеног и опет у заказано вријеме покупи Била, коме је почесто потребна та врста брзе помоћи те и овај пут би, потребније него икада, да се поузда у меку гас папучицу нервозне машине Гонзе Гонзића. Тек што је сат откуцао договорено вријеме из даљине се могло чути нервозно дречање онога што се крило испод хаубе Гонзиног четвороточкаша, или се Билу бар тако чинило. Како се бука приближавала Биловој кући његово изоштрено чуло слуха је примијетило да Гонзо не вози свог љубимца него је овај пут зајахао неку бијесну неман која је дуж главне улице иза себе остављала дуге млазове прашине помјешане са издувним гасовима из хромираног ауспуха. Комшијин мачак није успио ни претрчати улицу како треба а Гонзићев лик се већ назирао у облаку прашине са одговарајућом униформом супер јунака и са кацигом испод десне мишке, наспрам напетог и помало разочараног Била коме ће се, по свему судећи, изјаловити план и ко зна шта се даље збити... Бил је сједећи у својим колицима видно узнемирен поздравио Гонзу:

- Поздрав Гонзо...Како да ниси дошао на четири точка? – са нестрпљењем ће Бил, јер зна да ће бити немогуће да се оствари његов план који му је од велике важности.

- Дје си Биле!... Прими отпоздрав... – набаци Гонзић препознатљиви кез на уста и настави – Вјеруј ми да нисам могао доћи аутом... Наишао сам на неке ексере, гума ми пробушена, уље ми цури, гас не прима, саобраћајна истекла прошлог мјесеца што тек јутрос примјетих...- наставио је Гонзо о свом миљенику све док не изреда све његове

бољке и на крају упита Била – А Биле што питаш? Мислим да можемо и са мотором, а? Уствари, прво ми реци гдје и зашто идемо па ћемо смислити нешто?...

- Гонзићу... испразнила ми се животна батерија, скоро па испразнила. Требаш ме одвести горе да је надопуним да би могао даље функционисати, ушао сам у црвено. Ако је не надопуним у наредна три сата бојим се да ... знаш...- рече Бил још забринутије јер видјевши да Гонзић нема четвороточкаша него неку неман са седлом која ће по свему судећи додтно закомпликовати ситуацију.

- Биле, вјеруј ми да ни ја нисам одавно пунио своје батерије...-хтједе да олакша Билу-  Допуњавам их којекаквим замјенским енергијицама али све ми се чини да то није то ... Не брини, имам план! – рече Гонзић самоувјерено – завезаћу те овим каишем за своја леђа, па на мотор, па оплети – рече и пође да спроводи ријечи у дјело. Међутим, ту се одмах видјело да би Бил на првој кривини завршио у јаруги, а и да колица не би могла наћи своје мјесто у овом плану. Пошто је видио да му се план изјаловио Гонзо се осврну, нађе неку гараву даску, комад креде и сав се преда конструкцији и израчунавању како да реализује свој план и да превезе Била од тачке А до тачке Б на мотору, заједно са колицима а да не буде превише напето. Шкрабао је, размишљао, малтретирао онај комад даске, ходао замишљен тамо овамо притискајући прстом чело, док на крају не узвикну „еурека !!!“ и са кезом на лицу и са самоувјерењем га предочи Билу – Ево га Биле! Све сам

испланирао и израчунао. Погледај! Погледај! – Бил је са неповјерењем гледао у план, али на крају пристаде, биће напето али шта се може, нема избора, батерије су на измаку а и план је изгледао бар за нијансу бољи него претходни, или му се то тада чинило.

Након извјесног времена и увезивања Билових колица морнарским чворовима усавршеним на ју тјубу за Гонизин двоточкаш, два пријатеља са поприлично исцрпљеним акумулаторима нађоше се на голом асфалту који пријети да буде пун напетости и искушења, а све како би дошли до циља, до жељене дестинације гдје се пуне батерије правом, истинском енергијом а не оном, исфалшираном, лажном, за којом се често посеже, која може само да начини штету акумулатору а не и да му помогне.

Након изласка из градске гужве Гонзо је Билу добацио резервне пилотске наочале да их стави на очи јер креће шоу по путним кривинама, иако се Гонзић жалио да машина неће да јури брже од 170 км/ч, ослабио мотор, неће да прима гас, што је Била додатно унервозило и

напело, а поготово то сазнање о „слабости“ мотора. Гонзо је додавао гас а Бил је цијело вријеме иза њега, скакутајући лијево десно, више времена проводећи у ваздуху него на асфалту, привезаних колица ланцем за двоточкаш, напето и издречених очију се прибојавао да не наиђу на неку јачу кривину. Међутим, Билове најгоре сумње су се убрзо обистиниле. Гонзо Гонзић је заврнуо гас до даске не марећи за оштру кривину на уласку у једно слабо насељено сеоце. Улетили су таком брзином да се Бил откачио, завршио у домаћинском кокошињцу, међу кокошима са перјем и јајима на точковима, срећа жив и неповријеђен, док је његов пријатељ и возач, Гонзо Гонзић, ни мање ни више него завршио у домаћиновој кући, са мотором заглављеним у зиду. Гонзо ја таман домаћина и његове својим улетом затекао на доручку, који је бијаше прекинут његовом изненадном појавом у зиду кухиње. Дамаћи су га онако испрепадани са невјерицом гледали док их је он смиривао, бришући прашину са себе и увјеравајући их да то није ништа, да је он имао још шеснаест удеса и да га сам Бог чува, него да је више забринут за Била, пошто он очигледно није са њима у кухињи и ко зна гдје је завршио након наглог улета у кривину. Након што је домаћин дошао себи и након што га Гонзић ипак није могао увјерити да је то била ситница, отишли су да пронађу Била, нашли га на срећу неповрјиеђеног са кокошима, поново

га сада са домаћиновим канапом везали за мотор и кренули даље.

Даље путешествије њих двојице је пратило доста сличних, напетих ситуација. Слијетали су са пута, завршавали у којекаквим пластеницима, њивама ораницама, међу ниским и високим растињем, у успутним, на срећу плитким ријекама и потоцима, али хвала Богу након свих тих напетости нађоше се, гарави од издувних гасова и прашњави и прљави од успутних вратоломија, пред жељеном дестинацијом, на мјесту гдје се пуне животни акумулатори правом енергијом помоћу које се може дјелати у животу на благословен начин. Чим су дошли, стали су на мјесто, прикључили се на Извор енергије и у миру чекали да се испуне истом. Пошто прође извијесно вријеме унутра на пуњењу, изашли су напоље пуних батерија и са олакшањем на души сјели поред потока да се диве свему што виде, што је створено:

- Биле, стигошмо послије свих оних напетости и успјешмо напунити батерије. Баш ми некако прелијепо !!...- рече Гонзо сједећи на трави, наслоњен назад на дланове, озарен и преиспуњен.

- Да, Богу хвала... Сада се осјећам много боље, испуњено, а био сам ушао у црвено, батерија ми се истрошила, био сам на рубу депресије. – рече Бил сједећи у колицима, са неким посебним миром у души, и перјем кокошијим на глави, те упита Гонзу – Да ли је овај извор енергије бољи од оних извора којима си се ти до сада пунио?

- Наравно Биле. Они извори су ми давали краткотрајно задовољство након којих сам упадао у још веће пражњење које нисам могао ничим и никако надомјестити на прави начин. Увијек сам након таквих пуњења осјећао још веће незадовољство. Чини ми се да је ово истинска, права Енергија за здраво дјеловање. – признаде Гонзо.

- И ја сам истог мишљења. – додаде Бил и остадоше још неко вријеме, неколико дана, на мјесту гдје се на дар, потпуно бесплатно даје Животна Енергија.  
   

Благи дар Бога, или дар доброте Божије, то је нестворена, надсвјетска енергија Божанства. Зато човјек не може да твори Божију вољу, тј. не може да живи по Божијој заповести ослањајући се само на сопствене силе.

                                                                                                                                                 Свети Силуан Атонски

Бог Својим енергијама даје нашем свијету суштину и биће. Бог просвјетљује човјека Својим просвјетљујућим енергијама...

                                                                                                                    Архимандрит Георгије Капсанис

                                                                                                                                                                   пише М. Ц.  

РИЈАЛИТИ САН – НАЈЛУЂИ САН

Ћук и Смук заглавили на Фарми

Сунце је било готово па зашло када је мој будилник, 'тица кукавица која живи изнад мене,

почео да звони, то јест да кукумаче, да ме зове у нову радну ноћ, нове ноћне проводе, јер бијеше доста спавања и излежавања за данас. На брзака сам слетио до шумског извора, умио се, вратио поново у гнијездо, обукао најљепше перје и тек тада схватио да немам ни пребијене паре, да смо Смук и ја све попили, још се и записали на теку код Шише - Мише у његовој биртији гдје попишмо буре пиве. Размишљах накратко шта да чиним, назвах Смука да видим да ли и је и код њега завладала рецесија, међутим, он се не јавља, вјероватно још мамура од прошле ноћи. Не имадох превише избора него остадох код куће да ноћ проведем, можда по први – други пут у животу уз ТВ програм. Не памтим када ми се ово десило ... ал' шта'ш ... може ноћас пијаца без два магарца ... мораће...

...Отворио сам претпосљедњу од три послиједње пиве из фрижидера, узео даљински и шалтао

тако насумично канале, убијајући досаду, док не стигох до неког програма на којем се приказивала нека емисија образовног карактера под називом „Фарма“. Ту стадох, јер волим да гледам животињско царство, али пођох да зијевам и поново ме ухвати сан ... Одједном се тргох, дођох себи, али убрзо примијетих да нисам више у свом гнијезду него да сам на некој непрегледној и пустој пољани, са Смуком покрај себе, и да смо се нас двојица неким чудом обрели пред неким имањем, пред неком даском у облику путоказне стрелице на којој је писало „Фарма“, слично ономе што сам гледао на ТВ-у, и која је показивала ка неком објекту сабласног изгледа. Ту сам се осврнуо око себе, добро разгледао, и видио да смо Смук и ја потпуно сами. Једним погледом се консултовах са Смуком и он ми благим климоглавом даде знак да би требали ући унутра да видимо шта та фарма претставља. Ја се наравно сагласих, јер смо нас двојица ионако животињске врсте и фарма нам неће бити непознат терен. Након што уђошмо на фарму дочека нас неки бркати домаћин са сламнатим шеширом и рече нам да ми не можемо тек тако ући на ову фарму, иако смо животиње, да морамо испуњавати одређене услове да би били на „Фарми“. Ми га упиташмо за те услове а он нам даде неке формуларе да испунимо на којима је, између осталог, писало да морамо бити одликовани са најмање три од наведених особина, а то су: оговарање, хвалисавост, беспосличарење, псовање, трачање, лагање, препреденост, бестидност, немарност, некултура, неумјереност у јелу, пићу и пушењу, страста за коцкањем, непослушност, дрскост ... и многе друге. Ја и смук смо глат прошли на карту неумјерености у пићу, која је иначе једна од најјачих адута, јер када цугнемо атоматски испунимо још бар неколико горе наведених рубрика...

...Након што потписашмо газде Брке уговоре упутишмо се у унутрашњост ове фарме. Док смо пролазили кроз ходник који је везао газдину пријавницу са шталом на фарми

примјетио сам, а и Смук који је пузао за мном ми касније исто рече, да се у сваком ћошку налази по једна камера која у сваком тренутку мотри шта се дешава. То нам би чудно, али наставишмо даље. Дођошмо пред главна врата штале, покуцашмо, уђошмо, кад тамо ето ти изнанеђења... За једним великим столом на средини сједила су нама позната лица: прасе Пућо и његов рођо Грокс, Смуков рођак са запада Кобра, мој рођо Суп, бодибилдер пијетао Кокан, препредена лисица Лија, стари вук Којо, угоститељ слијепи миш Шишо - Мишо, стари смрад творић Смрдиша, прљава буба Балегоје и још пар врана, гавранова, углавном ликова из наше бранше. Ту се сви фино изпоздрављашмо, изљубишмо, пребацишмо коју, док на једном не уђе газда Брко и не рече нам да овдје морамо бити три мјесеца затворени ако желимо да освојимо награду, која је имала противвриједност чак десет буради пиве, и рече да најгори осваја награду. Мени то би мало чудно, чуј најгори? Ал' ето. Осташмо затворени на фарми која је из сваког ћошка имала по једну камеру која је мотрила у сваком тренутку на сваког од нас...

...Првих пар дана све је било у најбољем реду. Ја и Смук смо имали алкохола и цигарета до миле воље, нисмо се тријезнили ни дан ни ноћ. Прасе Пућо и његов рођо Грокс су се преједали са изобиљем свакојаке хране, те се ваљали у блату до миле воље. Бодибилдер пијетао Кокан је по читав дан ходао го до паса и дизао тегове, огледао се на огледалима, пирио мишиће, хасио се, те имао концентрата до миле воље. Моме рођи Супу су обезбијеђене неке цркотине, буби Балегоју негова омиљена материја, угоститељу, власнику биртије „Пећина“ Шиши - Миши и Смуковом рођи Кобри, иначе бизнисмену и коцкару са запада, су обезбијеђене неке новчанице да коцкају и да их по читав дан пребројавају и тако уживају. Вук Којо и лисица Лија су сјели у два супротна ћошка и ковали неке своје планове, твор Смрдиша је до миле воље пребивао у своме смраду, углавном, свако је уживао и радио оно што највише жели. У том расположењу је прошло првих пар дана док на једном не уће газда Брко, узе нам сва задовољства и рече да смо кажњени до даљњег. Ми се на прву мало зачудишмо, згледашмо се, слегошмо раменима и очекивашмо даљи ток радње. У том расположењу смо пребивали један читав дан док пијетао Кокан не имаде потребу да се мало похвали мишићима, те се у недостатку концентрата и тегова разбјесни и пође бацати ствари по фарми, те саопшти у камере да су њему мишићи и изглед све на свијету и да је он без мишића нико и ништа, касније

паде у очај и запријети да ће се убити. Прасад Пућо и Грокс пођоше исто тако својим њушкама да преврћу столове, услијед недостатка обилних количина хране и блата, те у оном бијесу нападоше Кокана. Вук Којо је запикирао Лију и чекао погодан тренутак да је зграби. Рођо Кобра услијед недостатка новчаница пође да сикти језиком те зграби и прогута угоститеља Шишу - Мишу. Твор Смрдиша пусти смрад из страха да га неко не докачи те онесвјести прво двоје до себе. Смук се услијед недостатка капљице скроз измијени, претвори у змију отровницу и пође првог до себе, то јест мене, да дави и стеже својим тијелом. Мој рођо Суп се испе горе на греду и сачека док се сви не потаманимо па да нас он почисти. На фарми је настао општи хаос, није се знало ко пије, ко плаћа, ко бије, ко дави, ко псује, ко пљује ... Ту ја некако дођох до ваздуха, прену се из сна, знојан, схватих да сам у свом гнијезду, да сам био заспао, да сам имао ноћну мору у виду неког ријалитија. Мој телевизор је и даље био упаљен, екран је снијежио, без програма. Угасих ТВ пријемник, испих оно преостале пиве, видјех да неће убрзо сванути и потражих Смука да му испричам ноћну мору...

...Послије краћег лета спазих Смука, одозго из моје перспективе, испред биртије „Пећина“ код наопаког Шише - Мише. Слетих и ја, поздравих Смука, поздравих и Шишу - Мишу који је висио наопачке и покушавао читати новине, те наручих и ја себи једну љуту како бих лакше почео да причам Смуку ноћну мору. Испричах му све од почетка до краја. Супјани Смук ми се насмијеши и рече да ништа не бринем, да је то била само ноћна мора, да тога нема у реалности, јер будимо реални ко би се затворио у затворен простор добровољно на три мјесеца и радио све те ствари, још пред камерама? Али ми рече да будем опрезан са конзумацијом ТВ-а јер, како рече, он је од малена превише сати дневно проводио пред малим

екраном, што је за посљедицу имало дугогодишње тешке депресије због којих се највјероватније и одао пићу. Размислих шта ми Смук рече, сложих се са њим и поручих нам још по једну љуту. Међутим, од те ноћи неријетко ме пратила иста ноћна мора па сам изазван новонасталом ситуацијом окончао битисање једног сокоћала на њему одговарајуће мјесто.

                                                                                                                              

„Телевизија је створила нову врсту човјека – homo medium – човјека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човјека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свијешћу /.../ Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа...“

                                                                                                                              Архимандрит Рафаил (Карелин)

                                                                                                                                                                       пише М. Ц.

ПРВОМАЈСКО ЈУТРО - НАЈЛУЂЕ ЈУТРО

Ћук и Смук на првомајском уранку

Претходна ноћ бијеше пуна лудих авантура, зачињена са обилним количинама како пиве, тако

Ћук

и вина и жестоких пића. Ја и мој вијерни сабрат у пићу Смук смо читаву ноћ провлачили кроз наше изморене јетре на литре и литре наше омиљене течности, што се може видјети на нашим изможденим лицима, која на први поглед изгледају као да смо читаву ноћ варили без маске. Обишли смо сва мјеста на којима се легално и илегално точио алкохол; све драгсторе, биртије, дискотеке, клубове, а на крају и забачене кафане у којима се окупљају мрачни типови посебног кова. Тако се и, изазвани потражњом за капљицом, обрешмо у једној кафани на крају града по имену „Кондор“ чији је власник Суп Вултурешевић, незгодан тип, поготово у пићу, познат по репутацији жестоког момка и као бившег вође навијача оближњег фудбаског клуба. Ту се затекошмо пошто попишмо „читав град“, а и наше економско стање се тих дана изненадно поправи јер Смуку дође рођак Кобра са запада, на одмор за Први мај, и даде му неке шушке које смо ми немилице трошили по граду. Задржашмо се код Кондора неко вријеме, попишмо му сав алкохол, као и залихе из подрума, те он рече да је фајронт и да нема више, на шта се Смук, онако пијан, разљути, сави своје змијско тијело у шаку и лупи шаком, тј. тијелом, о шанк те пође да се великом Супу уноси у лице, јер Смук је сматрао да Суп тако хоће само да нас се отараси. Ту сам се ја умијешао и једва га одвојио од

Смук

намргођеног Супа, те касније изгладио ствар, јер смо ја и Суп  рођаци по пернатој линији. Када смо излазили из кафане Суп Смуку добаци да има среће што је жив, јер да је мртав не би изашао жив. На почетку не схватих ту Супову пријетњу, али ми тек касније дође у главу да лешинари не нападају живе него лешине, вјероватно је то знао и пијани Смук па се онако

понио према горостасном лешинару који иако оћелавио и у годинама, те од навијачких чарки очепушан, још бијеше у снази...

Након свих тих догодовштина и још једне луде, скоро па најлуђе ноћи и потрошених гомилу новчаница од рође Кобре, ја и Смук се запутишмо кући пјешке, без пребијене паре, онако измождени, а што бијеше најчудније сватих да сам у свим тим лудоријама остао без панталона, срамота, ал' шташ', није лак живот нас ноћних 'тица. Ја сам набадао испред Смука, голокрак, тешко корачајући, а он се вукао за мном, пузао, лежао и дријемао, на чему сам му завидио скоро увијек када смо се изморени враћали кући, лежи а иде ... е свашта! Сати су пролазили а ми смо наставили са повратком ка нашим кућама, ка нашој шумици. Глава ме је све више бољела док тај бол у једном тренутку није почела да појачава, за моју мамурну главу, несносна звоњава која је у таласима допирала однекуд испред мене. Испрва помислих да су то моји постпијански синдроми док не погледах испред себе и не видјех да црква звони. Како смо се приближавали цркви, поред које је водио наш пут, угледах међу масом, која је излазила на главна врата цркве, и она два бијела голуба из „Најлуђе ноћи“ како се трипут изљубише, честиташе Христово Васкрсење један другом и потуцаше се украшеним јајима која су уљепшавала трпезу испред цркве. Па да човјече! Данас је Васкрс, највећи хришћански празник! На тренутак помислих да се и нас двојица, на нама препознатљив начин, инфилтрирамо у масу и да им помогнемо око

агапе

пића, али одустадох од те намјере, би ме некако срамота да овакви банемо пред цркву, поготово ја без панталона ... други пут ћемо, када будемо зерицу трезнији ... мада, можда сам и ја требао постити ... ма други пут ћу. Прођошмо поред цркве ... Смук ништа није примијетио јер је заспао те само наставио да пуже у истом ритму...

Наставишмо наше кретање ... Дан је непримијетно смјењивао ноћ када угледах нашу шумицу нашу слободицу. Од сазнања да смо близу куће би ми лакше, али мој спокој изчезе када угледах да се нешто дими у нашој шумици. Ту се узнемирих, пробудих Смука и похитасмо према диму, јер гдје има дима има и ватре. Овај призор са димом ме потпуно отријезни тако да сам широм отворио своје буљаве, полуотворене, очи и њима угледао изненађујући призор. Ватра је горила а недалеко од ње се налазило мени познато лице, прасе Пућо, који је пуних образа пржио гомиле хране. Упитах Пућу шта ради овако рано са том ватром и том свом храном. Пућо се добродушно насмијеши и рече ми да је данас Први мај и да је дошло његових пет минута, вријеме да он испуни свој стомачић овом гомилом хране. Ја му рече да знам да је Први мај и да ћемо га и нас двојица славити, само тамо мало касније, када сване, када се скупи још излетника. Пућо се опет побједнички насмија и рече ми да он од сада слави првомајски уранак онако како треба, како му је рекао Грокс, негов рођо који живи „преко гране“, који је дошао на празнике код њега, и са њим тренутно роштиља, само је сада отишао по пиву. Када рече „пиву“ ја се сав озарих и сачеках док се не врати рођо Грокс те поново приупитах Пућу шта му још рече рођо о првомајском уранку, тј. шта ми то овдје не радимо како треба. Каже да му је рођо рекао да ми овдје не славимо по правилима, да ми дођемо нешто прије подне и почнемо са слављем, а то се у ствари крене по ноћи, као и они сада, па се настави читав дан, јер првомајски уранак је, како каже рођо, заправо слављење Валпургијске ноћи¹, заједно са празником Белтане², у част природе и плодности, са поносом ће Пућо. Рече му рођо да је он дошао да нас подучи како се шта ради и како да прославимо Први мај по изворним начелима, те ми исприча још неке ритуале који се упражњавају а који

Пућо

баш и нису ... знате ... Ја му рекох да сам чуо да је Први мај повезан са празником рада, а Пућо ми рече да му је рођо рекао, да је то претходни режим само додао на ове празнике и да се то све слави као једно. Изненадих се шта чух од доброг Пуће, али прихватих убрзо причу јер видјех рођу Грокса како се задихан враћа са палетом пиве из драгстора и ставља је поред гомиле хране коју ћемо нас четворица, уз весеље, видно умањити до краја дана...

Како је ноћ сасвим изчезла и Сунце добило прилику да ме упозна, тако су се и почеле на ливади, око наше шумице, мало по мало, димити ватрице око којих су се скупљали излетници у све већем броју. Убрзо се чуше звуци хармонике и тако настаде право првомајско весеље са обилним количинама хране и алкохола, који је и уједно једини разлог што сам се ја, ноћна 'тица, затекао, можда по први пут у животу, на дневној свјетлости. Смук, који се завалио на испражњене конзерве пиве, које смо претходно олакшали, поче да пјевуши неку кафанску, што је био знак да је „клин клином избио“ и да може да настави са облокавањем. Наши домаћини, Пућо и Грокс, након што поједоше ону сву гомилу хране и попише мало мање од Смука, ускочише у оближње блато, гдје им се придружи још један из врсте, и пођоше са посебним задовољством да се ваљају и брљају. Грокс признаде да је презадовољан како се проводи овдје, да тамо „вани“ нема оваквог провода и овакве екипе, али зато има тих обичаја и ритуала који су донешени од тамо да би се ми овдје могли овако убрљати. Убрзо је ливада поред шуме почела да се сва дими, да врви од хљеба и игара, а ја сам себи отворио још једну пиву, завалио се у неко шибље и почео да совим. Тек што сам засовио у сан ми долепрша, негдје са истока, један од она два бијела голуба дозивајући, како мене тако и остале, да се придружимо за њихову Васкршњу трпезу, али претходно да се бар мало средимо,

екипа

очистимо од блата и прљавштине ... Рекао сам му да сада не можемо, да смо заузети, да ћемо други пут, ето да ћу ја и постити мало, али сада сам уморан, преуморан ... штуц...

„Реци ми шта празнујеш и рећи ћу ти ко си ... оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се.“

                                                                                                  Народна изрека

¹Валпургијска ноћ (ноћ између 30. априла и 1. маја) – пагански празник у коме се на њемачкој гори Брокен дочекују нечисте силе.

²Белтане – пагански празник који се слави у природи, у част природе и плодности, који је спојен са Валпургијском ноћи. 

                                                                                                                                                                       пише М. Ц.